Spojen most na Adi, pri kraju i most kod Beške
Beograd – Dva kraka mosta na Adi, najveće kapitalne investicije u Srbiji poslednjih decenija, spojena su juče pod budnim okom predsednika države i gradonačelnika Beograda, ali do decembra osim pešaka njime neće moći da saobraćaju automobili. U isto vreme, nekoliko desetina kilometara dalje, ministar infrastrukture Milutin Mrkonjić prošetao je tek izgrađenim mostom kod Beške, koji će takođe tek za koji mesec moći da se pređe vozilom.
Predizborna kampanja je počela davno, a u istom trenutku najjače karike vladajuće koalicije krenule se da prikupljaju poene. Neki bi rekli da je spajanje mosta na Adi tačka na višegodišnje spekulacije oko toga da li je Beogradu i Srbiji u teška tranziciona vremena potrebna tako grandiozna i skupocena građevina (poslednja cifra koja se pominje je oko 400 miliona evra sa sve pristupnim saobraćajnicama), bez obzira na to što je činjenica da je jedan od najvećih problema s kojim se prestonica sve teže bori – saobraćajna gužva. Svi se slažu mostovi su nam preko potrebni. Ali da li baš ovako veliki, lepi i skupi?
Kontroverze koje su pratile izgradnju mosta u poslednje tri godine (izgradnja počela decembra 2008) uglavnom su se ticale cene. Slovenački Ponting je 2004. u konkurenciji 11 preduzeća pobedio na konkursu za idejno rešenje ovog mosta i 2005. gradska vlast stavila je potpis na taj projekat. U prvi mah cena mosta bila je 90 miliona evra, ali je ona posle poskupljenja čelika otišla na 118 miliona evra. Opozicija je zagalamila na sav glas, naprednjaci su štampali i letke na kojima su upozoravali na krađu, optuživali đilasa da obmanjuju javnost. Gradonačelnik je uzvratio sličnom merom. Štampaju letke i obmanjuju javnost. Most košta 2.719 evra po metru kvadratnom, odnosno 3.209 evra sa PDV-om koji se uplaćuje u budžet Republike Srbije, odgovarao je gradonačelnik đilas na optužbe da je most preskup.
S druge strane, i pojedini stručnjaci su se pitali treba li nama uopšte takav jedan most ili smo možda mogli da prođemo jeftinije. Most jeste grandiozan i takvih velikih investicija Srbija nije videla još od izgradnje HE đerdap, prve koja je završena početkom sedamdesetih, đerdapa 2, koji je proradio 1984. Posle toga ulagalo se na sitno, a već godinama se planira ulaganje u hidrocentrale na Limu, rekonstrukcija nekih postojećih. Za većinu ovih projekata čekaju se partneri spremni da izdvoje i pripomognu sa nekoliko stotina miliona evra.
Zasad megalomanski most s pilonom visine 200 metara koje je kao ponos i dika glavnog grada naše zemlje završio i na Diskaveriju među najvećim svetskim graditeljskim čudima je najkrupniji investicioni zalogaj, koji opet ni građani, a naročito opozicija ne mogu da razumeju baš najbolje.
Međutim, za razliku od opozicije koja se po pravilu ne slaže sa odlukama vlasti, stručnjaci su u svojim kritikama bili mnogo konkretniji. Njihove zamerke odnosile su se na mesto gde je most postavljen, i na širinu. Naravno, sve se svodi opet na to da je država, odnosno grad mogao da prođe znatno jeftinije.
Profesor Branislav Jovin je jednom prilikom rekao da je pozicija mosta na Adi na mestu gde je reka Sava široka 620 metara (kod Gazele je širina oko 300 metara) i da je most zbog toga i još nekih drugih stvari morao da bude dugačak čak 969 metara. Most ima šest saobraćajnih traka, dva koloseka za šinski saobraćaj i dve pešačko-biciklističke staze. Zbog neracionalnog poprečnog preseka i tramvaja na gornjem pojasu most je širok 45 metara i to je najširi takav most na planeti, koji ima 43.605 kvadratnih metara, rekao je Jovin, napomenuvši da će se trećina površine (misleći na tramvajske šine) koristiti tek za dvadesetak godina jer je tek tada planirana izgradnja tramvajske linije Banovo brdo – Novi Beograd. Priče koje su danima punile stranice štampe nisu se samo ticale cene mosta, već i imena. SPO je brže-bolje predložio da se most nazove čiča Dražinim, dok je bilo onih koji su insistirali na tome da bude most patrijarha Pavla.
Most na Adi jeste najveće ulaganje Srbije, ali još uvek je ostalo dosta toga da se uradi: pristupne saobraćajnice, izrada petlje Radnički s čukaričke strane mosta, pa potom rekonstrukcija i izgradnja kako je najavljeno šest raskrsnica s novobeogradske strane mosta do Tošinog bunara. U to tek treba da se ulaže, a na konkursu za idejni projekat petlje početkom ove godine nije bilo pobednika. Završetak je najavljen za 2013.
Most kod Beške, kojim je juče svečano prošetao ministar za infrastrukturu u pratnji novinara, jeste nešto duži od beogradskog, ali i deset puta manje kapitalan, ako se uzme u obzir cena, naravno. Koštaće, kada se uskoro završe svi dodatni radovi zbog kojih automobili neće njime moći da prolaze do 1. oktobra, oko 40 miliona evra. Most kod Beške koji je sagrađen na svega pet metara od starog dug je 2,2 kilometra i najduži je most u Evropi.
Zaduženje grada za most na Adi
Ukupno zaduženje grada za izgradnju mosta preko Ade je 129,6 miliona evra. Pozajmica za izgradnju mosta uzeta je od Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD). Prvi zajam od EBRD otplaćuje se u 22 polugodišnje rate, a prva rata u iznosu od 3,1 milion evra otplaćena je prošlog jula. Za drugi zajam od 60 miliona evra grejs period je do 2012, a poslednja rata stiže na naplatu 2019. Na PDV odlazi 21,3 miliona evra, odnosno 18 odsto od cene mosta. Za izgradnju pristupnih saobraćajnica od Evropske investicione banke Grad je pozajmio je 160 miliona evra.
