Da naši plemeniti čitaoci uvek ispunjavaju svoja obećanja, pokazuje i primer Miloša Suzića iz Minhena, koji je najavio svoj dolazak u otadžbinu kako bi se, između ostalog, susreo sa štićenikom Draženom Kojićem iz Stare Pazove. Kako smo već pisali na stranicama „Humanitarnog mosta“ ovaj plemeniti zemljak, poreklom iz Slavonije, ponudio je Draženu Kojiću, ocu bolesne osmogodišnje devojčice Sofije za koju je u toku apel za pomoć, plac od 30 u mestu Debrcu između Šapca i Obrenovca na korišćenje i za život bez ikakve naknade.
Novinari „Humanitarnog mosta“ su se sa plemenitim zemljakom u telefonskom razgovoru dogovorili da se susret dobrotvora i štićenika održi u beogradskom Dopisništvu „Vesti“ . Kako je dogovoreno, tako je i učinjeno.
Samo što je stigao u otadžbinu, Miloš Suzić nas je pozvao u želji da odmah dođe u našu redakciju, a i Dražen nije želeo da gubi ni minuta pa je poželeo odmah da upozna ovog plemenitog čoveka, koji je u Nemačku otišao pre mnogo godina, ali nije zaboravio svoje zemljake.
Miloš je Draženu i novinarima „Humanitarnog mosta“ ispričao da je poreklom iz Lađevaca kod Okučana, ali je svoj rodni kraj napustio dosta rano, odakle je otišao u Beograd, gde je proveo šest godina života. Bavio se ugostiteljstom u prestižnom beogradskom restoranu „Madera“, a potom sa istim poslom nastavio i u Minhenu.
– Kada sam odlazio iz Beograda, prodali smo stan, a roditeljima je bilo draže da budu na selu, pa su kupili kuću u Debrcu. Roditelji mi više nisu živi, ali ne bih voleo da moja očevina ostane pusta. Imam i dve ćerke, stariju Marinu, koja je udata u Beogradu i mlađu LJubicu, koja živi u Nemačkoj. Sigurno one neće doći u Šabac da žive, pa smatram da je najbolje da plac ustupim nekome kome je mnogo potrebniji. Drago mi je što smo Dražen i ja zemljaci i nadam se da će moju ponudu prihvatiti. Ukoliko se ne bude pronašao u takvom novom životu, ja i dalje ostajem pri tome da želim ovaj plac da poklonim nekome – kaže plemeniti čitalac, dok ga Dražen sve vreme posmatra sa divljenjem, još ne verujući da ima takvih ljudi.
Zemljaci su vrlo brzo pronašli zajednički jezik, pričali su o svom kraju, obojica sa setom u očima, ali su zaključili da se mora dalje živeti, a sećanja će uvek ostati.
