Kako pobediti sebe?
Naš saradnik iz Beograda je uspeo da prebrodi i savlada mnoge svoje slabosti ili kako voli da kaže da eleminiše onog sebe kojim nije bio zadovoljan, da potom postigne brojne uspehe zbog kojih mu se drugi obraćaju za savet, a pritom mu broj godina koje je napunio počinje dvojkom.
Ideju za ovaj tekst dobio sam kada mi je posle jedne emisije, prišao mladić. Delovao je nervozno, i želeći da probije led, kroz šalu me upitao: „Dobro Dušane, koga treba da ubijem pa da postanem uspešan kao ti?“ On je želeo da pokrene razgovor, da bude duhovit, a ja sam žurio. Ipak, dobio je odgovor, koji ga je
ostavio bez reči.
Pre nego što nastavim želim da razjasnimo par stvari. Ovo neće biti lagano štivo za brzo čitanje i još brže zaboravljanje, još manje tekstić o revolucionarnoj za 9 dana – 9 kila manje dijeti, ili kako za samo 4 minuta dnevno do savršenih trbušnjaka. Takođe, ovde nećeš naći 5 lakih načina za sreću, uspeh i bogatstvo. Ako želiš rezultate bez rada, ako veruješ u pobedu bez pada, ako tražiš uspeh bez ulaganja i život bez žrtve, preskoči ovaj tekst, i potragu nastavi na drugom mestu. Ja ti želim prijatan ostatak dana i svu moguću sreću. Još si tu? Sjajno, hajde da vidimo o čemu se ovde radi. Ovo je odvažna odiseja potrage za lepotom i smislom. Ovo je iskrena ispovest. Ovo je moja priča.
A ko sam ja?
Zovem se Dušan i živim u Beogradu. Završio sam prava, a zavoleo psihologiju. Uspeo sam da 155 kg
teškog lenjivca pretvorim u mišićavog ratnika spremnog za svaki izazov. Uspeo sam da pobedim mucanje, anksioznosti i strah od javnog nastupa. Prestao da uludo rasipam vreme gledajući TV, i počeo
mudro da sabiram znanje čitajući knjige. Počeo sam da se budim u 5 ujutru i preuzeo kontrolu nad svojim
vremenom i životom. Naučio strani jezik, vratio sve dugove i počeo sa pisanjem doktorske disertacije.
Osmelio sam se, poverovao u snove, pokrenuo blog, i gle čuda, počeo dodatno da zarađujem. U međuvremenu sam izabran za najmlađeg predsednika prvog Toastmasters kluba u Srbiji, gostovao u nekoliko tv emisija, i važnije od svega, uspeo da probudim mnoge ljude i pokažem im kako da postanu najbolje verzije sebe. Sve ovo sam postigao, a broj godina mi još uvek počinje sa 2. Mnogi kažu da sam uspešan. Da li su u pravu, ne znam, nije moje o tome da pričam. Ali odlično znam šta sam bio spreman da uradim da bih došao dovde. Ipak pođimo redom.
San o sreći
Od kad znam za sebe upijao sam priče o životima velikih. Vremenom, heroji grčke mitologije, svoje mesto su ustupili realnim, životnim herojima, pobednicima i uspešnim ljudima. Poput onog duhovitog mladića, često sam se pitao šta je potrebno da uradim da bih postao kao oni. Šta to pravi razliku između između posebnih i prosečnih, između šampiona i šarlatana, između njih i nas. Nezadovoljan sopstvenim, utehu sam nalazio u maštanju o njihovim životima. U toj zavodljivoj lakoći kojom prevazilaze ogromna iskušenja, čine uvek prave stvari, i neustrašivo podnose sve bolove, dok ne istraju do pobede.
Žudeo sam za njihovom snagom, molio se za njihovu disciplinu i maštao o njihovoj volji. Mašta je bila moje pribežište. Tamo sam pokušavao da se sakrijem od bolne stvarnosti i istinskog očaja sopstvene svakodnevnice. Tako sam pokušavao da anesteziram akutno nezadovoljstvo. Ja – veliki majstor odlaganja, ja moćni mađioničar bežanja. A bežao sam. Od bola, od istine, od bolne istine da sam potpuni prosek. Prosečan student, prosečnog izgleda i prosečnih izgleda za budućnost. Prosek koji nešto čeka. Čeka da ga neko izvuče iz živog blata rastućeg besmisla, čeka da ga neko izbavi iz mrtvog mora neostvarenih potencijala. Čeka, a ne shvata, da se od sebe ne može pobeći, ne shvata da niko neće doći.
Priča o bolu i trijumfu
“Čovek je biće kome i Bog može da se obraduje, a od koga i đavo može da se zastidi”, reči su profesora Bože Kneževića, filozofa i istoričara, koje su me podstakle. Tada sam odlučio, dosta sam se stideo. Doneo
tu presudnu odluku. Tada sam shvatio da moram da likvidiram. Da likvidiram tog neuspešnog, nedisciplinovanog, slabog i prosečnog sebe. Da likvidram tu cmizdravu žrtvu u sebi, tog mekanog slabića koji za sve svoje slabosti krivi druge i okolnosti. Da eleminišem tu nesigurnu, uplašenu, debelu lenštinu koja se plaši da govori, a muca kada progovori. Tog nestrpljivog dečaka koji želi sve i odmah, onog koji sve pokuša i brzo odustane čim bolno postane. Tog Dušana koji ima veliki i pravi san, ali pogrešan i poguban stav. Dušana koji uporno odbija da shvati da se lepota života u bolu ogleda.
Postoje dve vrste bola. Prvi je intenzivan i oštar. Zna da zaledi, zaseče, neprijatno zapeče. On viče:
,,Nešto se dešava, nešto se menja, nije sigurno, nije prijatno, odustani, prekini, beži!” Drugi je dublji, opasniji. On je tiši i ne viče. Šapuće. Umiruje opravdanjima, uspavljuje izgovorima. Mudro te navikava na sopstveno prisustvo, dok strpljivo pušta korenje u samu srž tvoga bića.
Prvi je bol promene, drugi je bol kajanja. Prvi je površinski bol, neprijatan, ali uvek prođe. Drugi ume da ostane u nama večno, zna da se uvuče u svaku poru, da se skrije iza pogleda, i oboji nam život. A takav bol nikada ne prolazi. Pristao sam na prvi bol, osetio sam ga i prihvatio. Jer nije lako eliminisati lošiju verziju sebe. Nije lako iskoreniti destruktivne navike, ispraviti utabane staze, i zaboraviti zapamćene obrasce. To je najviši stepen bola promene. Sve te boli i sve te plaši. Nisam bio siguran šta će se desiti, ali sam bio siguran, stari Dušan više ne postoji. A ovaj novi će nekako uspeti, ovaj novi će istrajati.
Vremenom, navikao sam se na taj bol, koji je i dalje je bolelo, ali nekako drugačije, poznatije. Počeo sam da ga priželjkujem, da mu se radujem, počeo sam da ga stvaram. Jer pronašao sam smisao u njemu, shvatio sam da može biti prelep, i da svaka promena boli,a da je život bez bola – život bez izazova, a život bez izazova je život bez promene i rasta. A takav život i nije život, to je neki ustajali, niski oblik energije. Takav život nije za mene. I na kraju, priznajem, morao sam da likvidiram kako bih došao dovde. To je bila moja odluka, i živeću s tim. Kajem li se? Ni jedne sekunde. Jer to je bila najbolja odluka koju sam ikada doneo. Ako se i ti pitaš koga trebaš da eliminišeš za uspeh, odgovoriću ti isto kao i onom duhovitom mladiću sa početka: „Ne pitaj me koga trebaš da likvidiraš. Pitaj me koga moraš da likvidiraš. Moraš da se odrekneš lošijeg sebe, da bi mogao da stvoriš najboljeg sebe.“ Pa, da li si TI spreman da uradiš to za uspeh?
