Deset godina od 5. oktobra, a Srbija još uvek ne zna ne samo datum, već godinu, a možda i deceniju učlanjenja u Evropsku uniju. Kosovo je proglasilo nezavisnost, a nezaposlenost i korupcija urušavaju bilo kakav napredak u zemlji.
Od vođa i heroja najmasovnijeg skupa protiv višegodišnjeg režima Slobodana Miloševića pojedinci su i dalje društveno i politički aktivni, dok je više onih koji su se tokom tranzicije preobratili u biznismene ili, pak, potpuno pali u zaborav.
A da su učesnici petooktobarskih promena iz mnogo razloga pali na istorijskom ispitu promene sistema, smatra i nekadašnji lider Demokratske opozicije i ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović.
DOS je imao samo jedan zajednički cilj – pobedu nad Miloševićem i on je realizovan. U svemu ostalom smo se razlikovali, posebno novoizabrani predsednik i lider koalicije i kasniji premijer, tako da nikad nije uobličen zajednički program promene sistema. Nismo bili jedinstveni oko njihovog sadržaja i načina izvođenja. Iz mnogo razloga pali smo na ovom istorijskom ispitu, urušili smo sami vlast i izigrali poverenje građana, rekao je Mihajlović. Upitan da li bi danas drugačije postupio nekadašnji lider Nove demokratije je odgovorio:
Svakako ne bi tolerisao paralelnu vlast, spregu mafije, službi i onih koji su sedeli sa nama. Taj nevidljivi neprijatelj promena došao je glave DOS-u kao političkoj koaliciji koja je trebalo da ispuni očekivanja građana.
Njegova stranka prestala je da bude aktivna nakon odlaska sa vlasti vlade premijera Zorana Živkovića.
Izgubio sam izbore, dao ostavku i povukao se iz politike, kazao je Mihajlović. On je izrazio nadu da Srbija neće imati takvu nevolju da bi imao motiv za povratak u politiku.
Nebojša čović, potpredsednik Vlade Srbije, posle petooktobarskih promena ocenio je da 10 godina od promena nisu izgubljene za Srbiju, ali da nije dovoljno urađeno od onoga što je obećano.
Deset godina nisu izgubljene godine. To su godine u kojima je ipak nešto urađeno. Možemo da diskutujemo o tome da li je dovoljno ili nedovoljno urađeno i moje lično osećanje je da nije od onoga što je obećano građanima pre 5. oktobra, rekao je čović, koji se povukao sa političke scene 2006. godine i, kako je izjavio, nema nameru da se vrati politici.
Na pitanje zbog čega nije ispunjeno sve što je obećano, odgovorio je da je prvi razlog lična sujeta i međusobni sukobi.
Iz toga je proistekao niz drugih faktora i razloga u smislu da su nam se ‚podvukli‘ mnogi koji nije trebalo da priđu, već da odgovaraju za učinjeno ili neučinjeno do 5. oktobra, rekao je čović, i dodao da je lustracija posle 5. oktobra pretvorena u frustraciju, kao i da se tačno zna šta je rađeno i ko je pretrčao sa koje strane i kako je kupio svoju lojalnost tada novih vlasti.
Što se tiče 5. oktobra i šta sam uradio pre 5. oktobra, isto bi i
danas uradio da je 5. oktobar ponovo. Ne vidim nijedan svoj propust.
Zoran đinđić (1952 – 2003)
Opšta je ocena da je baš đinđić bio alfa i omega, glavni mozak operacije 5. oktobar, ali i njegova najveća žrtva. Političar koji obećava postao je prvi premijer postmiloševićevske Srbije, 25. januara 2001. Odigrao je ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Mučki je ubijen 12. marta 2003, kada je krenuo u odlučujuću borbu protiv organizovanog kriminala, a neki kažu i kada je rešio da okrene novu stranicu u politici prema Kosovu. Ubili su ga oni sa kojima je bio prinuđen da se viđa i pregovara pripremajući oktobarsku revoluciju.
Vojislav Koštunica (66)
Od titule najvećeg Evropljanina do najvećeg evroskeptika trebalo mu je samo osam godina. Na predsedničkim izborima pobedio je Miloševića i spasao Srbiju iz ludnice. Odluka da bude kandidat DOS-a doneta je jednoglasno, jer je ocenjeno da jedini ima šansu da stane na crtu Slobi. O njemu Dnevnik RTS-a ne može ništa ružno da javi, glasio je najjači argument opozicije prilikom izbora kandidata. Nakon funkcije predsednika SRJ, bio je premijer u dve srpske vlade. Nakon 5. oktobra ponadali smo se da će nas uvesti u Evropu, ali on se baš zainatio, tvrdi da ona ima alternativu.
Velja Ilić (59)
Glavni hajduk revolucije svakako je bio Velja Ilić. Bez obzira na to što je kasnijim ispadima u javnosti i političkom životu donekle srozao ugled, valja biti pošten i priznati da 5. oktobra ne bi bilo bez Velje. Legenda o čačanima i njihovom lideru prepričavala se tih dana po Srbiji. U nekim intervjuima kasnije je tvrdio da su on i njegova ekipa bili naoružani i spremni na sve ukoliko krene po zlu. Danas je ponovo žestoki opozicionar i sve češće poziva narod na ulice u proteste. To je definitivno njegov teren.
Bogoljub Arsenijević Maki (55)
Da revolucija u najboljem slučaju zaboravlja svoju decu, na svojoj koži je najbolje osetio Maki. Slikar freski iz Valjeva, pre mesec dana imao je priliku da uporedi uslove u nekadašnjim, Miloševićevim, i današnjim, demokratskim ćelijama. Deceniju posle revolucije njega su se setili, ali ne prilikom slanja pozivnica za koktel, već na državnoj granici, gde su ga uhapsili zbog optužbi iz Miloševićeve ere. Dojučerašnji saborci i aktuelni vlastodršci su ga pomilovali, ali je ostao gorak ukus u ustima. U danu odluke predvodio je upad demonstranata u Skupštinu SRJ i stanicu policije u ulici 29. novembra.
čedomir Jovanović (39)
Bio je đinđićev najvažniji operativac tokom priprema za 5. oktobar. Jovanović je imao zadatak da na liniji drži sve lidere DOS-a i da kontroliše da će ono što je dogovoreno biti i obavljeno. čedi su na obradu zapali i momci zbog kojih će kasnije reći da je morao da uprlja ruke, jer niko drugi nije hteo. Nagovorio je i Miloševića da se mirno preda Haškom tribunalu. Posle ubistva đinđića, dolazi u nemilost vrha DS-a, pa osniva LDP, s kojim je i danas u opoziciji. Kritikuje vlast, ali redovno glasa za njihove zakone.
Branimir Nikolić Branči (1957-2010)
Otporaš iz Subotice bio je jedan od najglasnijih članova pokreta, ali je nakon 5. oktobra optužio rukovodstvo za proneveru dva miliona dolara i osnovao svoj Vojvođanski otpor. Proteklih godina nastavio da se bori protiv korupcije i ostalih devijacija srpskog društva, prikupljajući dokumentaciju o kontroverznim biznismenima. Miodrag Kostić, a potom Jožef Kasa, tužili su ga zbog klevete. Novčano je kažnjen u oba slučaja, ali je robijao jer nije želeo, ispostaviće se ni imao, da plati kaznu. Poslednje dane života proveo je u velikom siromaštvu i bedi. Ubio se marta ove godine, a u oproštajnom pismu je poručio da revolucija jede svoju decu.
General Nebojša Pavković (64)
Kažu da je najzaslužniji što 5. oktobra vojska nije intervenisala i izazvala krvoproliće. Ipak, sve do izbora 24. septembra otvoreno je agitovao za Miloševića. Na funkciji načelnika Generalštaba preživeo do juna 2002, kada ga je smenio Koštunica. Kasnije iste godine osnovao je stranku Narodni blok i bio kandidat na predsedničkim izborima. Tokom akcije Sablja bio je u pritvoru zbog sumnje da je posredno učestvovao u atentatu na Vuka Draškovića u Budvi, juna 2000. Aprila 2005. godine predao se Haškom tribunalu, koji ga je optužio za zločine protiv čovečnosti tokom sukoba na Kosmetu 1999. Osuđen je na 22 godine.
Ljubisav đokić, Bagerista Džo
Bez njegovog bagera TV Bastilja nikada bi bila osvojena. Heroj 5. oktobra se nekoliko godina kasnije žestoko razočarao u svoje saborce. Toliko da je, kada su 2004. godine usvojili Zakon o pravima haških optuženika i njihovih porodica, Džo tražio da ide u Hag umesto Miloševića. Kriv sam što sam DOS doveo na vlast, vajkao se Džo. Od 2007. godine bezuspešno pokušava da proda bager, koji više nije u voznom stanju.
Milorad Ulemek Legija (42)
Ironijom sudbine, tadašnji komandant crvenih beretki se u predvečerje 4. oktobra sastaje sa Zoranom đinđićem u Gepratovoj ulici, nedaleko od mesta gde će samo dve i po godine kasnije njegov pulen Zveki okončati đinđićev život. Sklopio je te noći pakt o nenapadanju, pa je 5. oktobar iskoristio za paradu i promociju svoje jedinice na ulicama pobunjenog grada, gde je eskadron smrti slao poljupce demonstrantima.Trenutno služi maksimalnu zatvorsku kaznu za ubistva đinđića i Ivana Stambolića, zločine zemunskog klana, atentat na Vuka Draškovića i zločina na Ibarskoj magistrali.
Propušteno se može nadoknaditi
Nekadašnji član pokreta Otpor, a danas državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen ocenio je da je za 10 godina od demokratskih promena 5. oktobra dosta urađeno, ali da je moglo da se uradi i daleko više i da se napravljene greške mogu u narednom periodu ispraviti.
Nove demokratske partije nasledile su državu koja je bila potpuno razorena, u kojoj su tekuće budžetske rezerve bilo oko 300 miliona dolara, a prosečna plata 40 maraka. Ako pogledate samo te rezultate, možemo da kažemo da se dosta uradilo, rekao je Homen. S druge strane, on priznaje da se ne bi moglo reći da građani dobro žive i da mogu da žive od svoje plate, jer to zaista ne bi bila istina.
Narodni pokret Otpor
Odigrali veliku ulogu u svrgavanju Miloševića, ali nestali posle njegovog pada. Posle neslavnog nastupa na izborima 2003, utopili se u DS. Pokret formiran 1998. na vrhuncu je imao više od 70.000 članova. Oko 2.000 otporaša bilo je uhapšeno, a neki su iz policije izašli sa teškim povredama. Otpor je funkcionisao zahvaljujući prilivu novca, prvenstveno iz SAD (Džordž Soroš i Majkl đorđević). Novembra 2000. godine dobili su MTV nagradu Free Your Mind. Iako nisu imali klasičnog lidera, najviše smo upamtili studenta mašinstva Ivana Marovića i njegov šinjel. I dok on sada živi u SAD, gde pravi kompjuterske igrice na temu nenasilan građanski protest, neki bivši otporaši obavljaju važne državne funkcije ili su poslanici, poput Slobodana Homena, Srđana Milivojevića, Ivana Andrića, Dejana Ranđića…
Ovako se Srbima desila demokratija 5. oktobra
Neposredni povod za okupljanje građana bila je odluka Savezne izborne komisije da ne prizna pobedu kandidata DOS-a Vojislava Koštunice u prvom krugu predsedničkih izbora, 24. septembra 2000. godine. Od ranog jutra 5. oktobra u prestonicu, što organizovano, što u privatnoj režiji, pristizali su građani iz unutrašnjosti. Iako je policija pokušala da blokira prilaze Beogradu, kritična masa od, prema nekim procenama, pola miliona ljudi, okupila se ispred Skupštine nešto pre 15 časova.
Usledio je juriš prvih redova, u kojima su bili navijači Zvezde i ekipa iz čačka, predvođena Veljom Ilićem.
Dim je ubrzo počeo da kulja iz Savezne skupštine, iz koje su pojedinci kao trofeje nosili umetničke slike i nameštaj. Za razliku od Skupštine, koja je pala bez otpora, policijska stanica u ulici Majke Jevrosime je nastavila da odoleva i nakon što je čeda Jovanović slavodobitno izjavio da je policija na strani demonstranata. Epilog: nakon što je odred policije napustio zgradu, poharan je magacin sa naoružanjem. Navodno je veći deo plena završio u rukama članova zemunskog klana.
Nedaleko odatle, zapaljena je i zgrada RTS-a, ispred koje je masa linčovala tadašnjeg direktora Dragoljuba Milanovića. Pad sa bagera bio je koban za Jasminu Jovanović, jednu od dve žrtve 5. oktobra (Momčila Stakića izdalo je srce). Konvoj oklopnih vozila Legijinog JSO, nakrcan specijalcima pod punom ratnom opremom, primao je čestitke i limenke piva od građana. U sukobima s policijom povređeno je 65 građana.
Slobodan Milošević se susreo sa Koštunicom 6. oktobra u ranim večernjim satima, a oko 22 sata preko BK televizije obratio se građanima i javno priznao poraz na izborima.
Koštunica je 7. oktobra položio zakletvu pred poslanicima i postao prvi demokratski predsednik SRJ. Prema zvaničnim podacima, Koštunica je dobio 2.470.304, odnosno 50,24 odsto glasova, a Milošević 1.826.799 ili 37,15 odsto glasova.
