Naše pomirenje je lažno, kao i slika svesrpske krivice, tu laž osećaju građani Srbije, ali i oni drugi, van njenih granica
U danu kada nam je rečeno da je pronađen general Mladić gledali smo priloge, slušali smo izjave i samo su ljudi sa TV ekrana zvučali optimistično. čuli smo da je bio umoran, da se nije krio pod lažnim imenom (prethodno smo čuli da jeste), da nije mogao do kraja da izdrži saslušanje u sudu, da je ostario ali da identitet nije menjao. Svetski mediji pratili su čitavu stvar i svetski su zvaničnici čestitali Srbiji, Tadiću i ostalima, objašnjavajući im kako je to lepo ali kako ne znači da će Srbija biti automatski primljena u Uniju. Zatim su rekli da pravda jeste došla kasno, ali je ipak došla. čeka se da Mladić dođe u Hag.
Na ulicama neredi, ne veliki. Ali neredi. Nekoliko desetina privedenih momaka, poneko povređen, a tek najavljuju proteste. Upozoreni su da će biti hapšeni, ali vervatno nemaju s tim problem. Upozorenje da će svaki bunt protiv isporučenja generala biti kažnjen, obrazlaže nam celovečernji program RTS.
Tu su emisije, razna javljanja i filmovi. General i Srebrenica.
NEMA SRBA. NEMA PROBLEMA
Filmovi podižu pritisak, prikazuju ratne strahote i (raz)uveravaju nas da smo krivi k’o crna zemlja. Željena katarza ponovo izostaje. Da bi se objasnila SAO Krajina, trebalo je pričati o Jasenovcu. Da bi se objasnila Bosna, trebalo je ispričati priču o Turcima, pa o oslobođenju, pa o Austriji i na kraju o tome zbog čega u Sarajevu Srbi iz drugih krajeva Bosne danas razmišljaju da li će reći da su Srbi. Trebalo je objasniti ko su mudžahedini. Ko ih je doveo. Ko pod plaštom humanitarne pomoći slao oružje. Ko plaćao. Da bi došlo do suočavanja“ trebalo je objasniti sve to, uz priče starih ljudi koji se sećaju onog prethodnog rata, uz strahove, uz višedecenijska predosećanja da će opet biti rata, i sve to zajedno pa još mnogo više, o čemu oni što ponavljaju da se ne treba držati prošlosti nego ići ka pomirenju i budućnosti ne vole da govore, mada vole da govore o nekim drugim prošlostima, onim koje njima odgovaraju. Koje rade za projekat lažnog suočavanja. Jer kako neko može da se suoči, kako da sebe identifikuje sa onim koji zločin čini, ako zna da postoji i druga verzija, ona po kojoj se branio, pa ako je u toj samoodbrani otišao predaleko – on i dalje ne vidi da je motiv bio pogrešan.
Pravda za Srbe se pokazala kao rešavanje srpskog pitanja na najjednostavniji i ujedno cvilizacijski najneprihvatljiviji način – a to je da problema nema kada nema Srba. Tako su nestali iz Hrvatske, tako bi trebalo da nestanu iz Bosne, kada dokažemo da je Republika Srpska genocidna tvorevina, i tako nestaju na Kosovu. I o kakvom pomirenju može da se priča ako se ne priča o uzrocima, ako se prikazuje slika iz samo jednog ugla – a to je ugao onih čiji je projekat bio taj da Srba nema. Pomirenje je lažno, kao i slika svesrpske krivice, tu laž osećaju građani Srbije ali i oni drugi, van njenih granica. Uverenja sam da pomirenje može da postoji samo u istini. Laž, koja iritira one koji su u stanju da protestuju protiv onih koji hapse srpske heroje ili zločince, prvo počinje da utiče na istanjene nerve građana preko naših medija. Onda se ta iritiranost prenosi na onog van granice, na onog protiv kojeg se ratovalo, na žrtvu na kraju, na to da se nekome digne kosa na glavi kada sluša plač srebreničke majke, iako je plač svake majke isti i strašan je. Ovde se gubi saosećanje, a žrtva se identifikuje sa sudijom koji donosi nepravednu presudu. Šta bi drugo mogao da bude razlog zbog kojeg se u Zagrebu, na vest o hapšenju Gotovine, skandira protiv Srba? Bes se preusmerava, a izazvan je onim provobitnim, koji je bes na svoju državu, njene medije, na politiku laži.
Laž je kada Vuk Drašković ima hrabrosti a nema stida da sedne u studio TV B92 i kaže kako će hapšenje Mladića sprečiti retrogradne snage u Srbiji da sprovode politiku povratka devedesetih. Šta to znači? Da li je Mladić imao političku stranku, tajno društvo od velikog uticaja, da li je imao medije – na koji je tačno način Mladić bio kreator politike 2011 godine? I o kakvim devetesetim priča Drašković? Da li o onim godinama kada je urlao sa bina u epskom zanosu i pretio sečenjem ruku koje drže turske barjake? Da li je onda Vuk inspirator kasnijih događaja, pa tada ne bi bilo na mestu da ne odsluži makar pola robije svog kuma Šešelja? Ali neće. On će nastaviti da priča o tome kako je sledeći korak da Srbija prizna da nema suverenitet, da nema Kosova, da se suoči sa realnošću. A šta ako je realnost to da je on bio pogrešan i onda kada je pričao o sečenju ruku, kao što je pogrešan i sada, kada priča o retrogradnim snagama koje, valjda predvođene Mladićem, vode Srbiju u mračne devedesete. U one godine koje su iznedrile i njega, ali s tim se neće suočavati“. Kako god bilo, njegovo pričanje najkraće je objašnjena agenda. Da Srbija – ne on kao čovek koji je mnoge inspirisao da odu u dobrovoljce, koji se narugao davnim srpskim vojnicima prikazujući ih kao pijane i glupe četnike na Ravnoj gori, ne on koji je doprineo da ta sramna slika obilazi svet i predstavlja Srbe – da Srbija dakle, a ne on, prizna svoju svekrivicu i na kraju, kao krunu svega, da prizna nezavisno Kosovo.
GENERALSKI STAJLING
A zatim u danima koji su usledili slušali smo o tome kako je general nevojnički završio svoj vojnički vek. Sa različitih strana stizale su tvrdnje od toga kako je tražio da poseti grob svoje ćerke Ane (u čije samoubistvo nikada nije poverovao) do toga kako je tražio da mu se donese njen leš. I jagode. I televizor. Slušali smo kako je komentarisao Bruna Vekarića kao simpatičnog i kako je teško obuo cipele, kako mu je jedna ruka gotovo oduzeta i kako je doživeo više moždanih udara i infrakta. Kako nepovezano priča. RTS je tokom celog dana u nedelju pred proteste u organizaciji SRS puštao sumnjivu vest o tome kako je Mladić pozvao demonstrante da budu mirni. Demonstranti, međutim, nisu bili mirni.
Takozvane ultradesničarske organizacije (primećen je i Mladen Obradović“) i pojedinici sa kapuljačama pojavili su se i sukobili se sa policijom. Privedeno je više od sto ljudi, i to smo čuli. Onda smo slušali da su te problematične grupe zapravo famozni ubačeni ljudi koji se pojavljuju svaki put kada neko organizuje patriotske proteste, a u cilju bacnja tamne senke na ovakve skupove, što je na izvesan način potvrdio i šef policije Veljović. Slušali smo, dalje, kako lider najveće opozicione stranke objašnjava (u Utisku nedelje“, razume se) da bi i on izručio generala Hagu, ali valjda na neki lepši način i mučno je slušati ga. Zatim, neko priča o lošem stajlingu umornog generala. A Vukčević o tome kako će nazdraviti sa Karlom del Ponte. Neko seiri i na temu velike gledanosti nekakve turske serije, a u trenutku kada je na gotovo svim kanalima program bio posvećen Mladiću. I sve tako…
Mislim da loš stajling generala (koji se nije ubio, poput nekog dostojanstvenog Nemca, nego je dopustio sebi da ga nacija čiji je bio heroj ugleda starog, bolesnog i siromašnog) nije stvar koje general treba da se stidi. I kako treba da ga bude sramota što nije nekakav uspešni ratni profiter koji se krio po ostrvima i u luksuznim hotelima belog sveta.
On je, na kraju, ipak samo slika Srbije. Slika društva u kojem su deca ratnih veterana prosjaci, slika lažne demokratije koja se odrekla onoga čega nije trebalo, a amnestirala svakog božjeg poltrona koji se narugao državi.
Tužan je način na koji se Srbija ruga samoj sebi. Način na koji objašnjava svoje ratove i tužno je čuti vest o tome kako jedan čovek, nekakav srpski general, ostario i u lošem psihofizičkom stanju, nije sposoban da daje odgovore nekom sudiji, dok van tih zidova među kojima sedi njegova nacija sluša ko i kako analizira njegov slučaj.
