Procenom kretanja BDP-a Srbije jasno je da godišnji trošak za restituciju 2015. neće biti veći od 0,35 odsto BDP-a. To i nije tako mnogo imajući u vidu da stara devizna štednja ove godine košta oko 0,8 odsto BDP-a naše zemlje
Ekonomski analitičarVlada je usvojila Predlog zakona o restituciji (Zakon o vraćanju imovine i obeštećenju), koji se razlikuje posle mesec dana javne rasprave. Restitucija je važna zbog vraćanja poverenja u pravnu državu i privatnu svojinu. Pored toga moralno je opravdana, jer se delimično ispravlja stara nepravda. Na kraju i put ka EU uslovljen je donošenjem ovog zakona. Ipak, opredeliću se da pišem o finansijskom, odnosno fiskalnom aspektu restitucije. Dakle, koliko će to da nas košta, jer nema besplatnog ručka. Oni koji govore o tome da svi dobijaju, a da niko ne plaća, i da se oslobađaju silni neupotrebljeni resursi, ili su naivni ili neiskreni. Naime, ako samo vratimo 3.000 potraživanih stanova, koji su većinom u centru Beograda, to je negde oko 300 miliona evra po tržišnoj vrednosti. Ne treba ni pominjati da faktički nijedan stan u Beogradu nije prazan, i samo čeka starog vlasnika da se useli.
Restitucija je bitna za povećanje fiskalnih rashoda, za pokretanje biznisa onih koji su restitucijom došli do značajne sume novca, kao i razvoj i produbljivanje finansijskog tržišta. Pored izrazito monetarnog efekta restitucija se, naročito u manje bogatim zemljama, reflektuje i na naturalnom planu, tj. na tržištu nekretnina i roba
Osim poljoprivrednog, šumskog, i u manjoj meri građevinskog zemljišta koje se većinski može vratiti, jer je u državnom vlasništvu, i koje teško da će neko obrađivati posle toga ako nije pre, sva ostala imovina će dominantno morati da se isplati, ali samo delimično u novcu (obveznicama). Ono što su zahtevali restitucionari, a to je zamena imovine, praktično je neizvodljivo, jer bi bila preskupa za državu. Naime, javni dug toliko bi narastao da bi doveli zemlju na rub bankrotstva.
Zakon podrazumeva da se opredeli iznos sredstava od 2 milijarde evra. Ta sredstva bi se obezbedila pre svega iz budžeta RS (namenski). Deo sredstava bi se obezbedio na osnovu namenski izdvojenih sredstava u postupku privatizacije, zatim iz dela sredstava ostvarenih konverzijom prava korišćenja građevinskog zemljišta u svojinu uz naknadu.
Primena zakona stvorila bi određene relativno male troškove kod fizičkih i pravnih lica korisnika obeštećenja u postupku za ostvarenje njihovih prava.
Obveznice će biti izdate 2015. i denominovane u evrima, sa kamatom od dva odsto. Zakon predviđa isplatu u 15 rata (odnosno godina), te bi godišnji budžetski trošak uvećan za kamatu prosečno iznosio 170 miliona evra. Ovaj iznos nismo korigovali naniže za maksimalno desetinu ukupne sume namenjene restituciji, koja bi se ranije isplatila kao akontacija restitucionarima. Na računu trezora ima 130 miliona evra od dosadašnjih privatizacija, te se planira da te pare, koje praktično samo računovodstveno postoje, budu iskorišćene za isplatu akontacija (u praksi će za to biti obezbeđene pare iz budžeta).
Pozitivna implikacija izdavanja obveznica za restituciju jeste to da srpskom finansijskom tržištu, posebno posle 2016, nedostaju u evrima indeksirane hartije od vrednosti, koje su od velikog značaja za normalno funkcionisanje investicionih ili penzionih fondova. Inače ovoliko finansijsko obeštećenje podiglo bi javni dug zemlje za 6 procentnih poena i poguralo ga na oko 47 odsto BDP-a ove godine. Sa MMF-om dogovoreno je da se troškovi restitucije ne računaju u 45 odsto BDP-a na koliko je maksimalno moguće podići javni dug.
Procenom kretanja BDP-a Srbije jasno je da godišnji trošak za restituciju 2015. neće biti veći od 0,35 odsto BDP-a. To i nije tako mnogo imajući u vidu da stara devizna štednja ove godine košta oko 0,8 odsto BDP-a naše zemlje.
Restitucija je bitna za povećanje fiskalnih rashoda, za pokretanje biznisa onih koji su restitucijom došli do značajne sume novca, kao i razvoj i produbljivanje finansijskog tržišta. Pored izrazito monetarnog efekta restitucija se, naročito u manje bogatim zemljama, reflektuje i na naturalnom planu, tj. na tržištu nekretnina i roba. Pri tome, iskustva zemalja koja su okončala ovaj projekat ukazuju na realnu mogućnost tzv. udara na tržište i tražnju, što može imati negativne reperkusije na makroekonomsku stabilnost zemlje u celini. Generalno posmatrano, može se očekivati značajan pritisak na potrošnju po osnovu tržišnog reaktiviranja imovine obuhvaćene restitucijom. Ne treba zanemariti i pozitivne efekte ovog procesa, koji se posebno odnose na zamah preduzetništva i generisanje novih malih i srednjih preduzeća, kao i poljoprivredne proizvodnje. Na kraju treba reći da postoji rizik povećanja nejednakosti, i moguće je smanjenje raspoloživih sredstava za socijalne tranfere, jer restitucija izvesno pomera deo budžetskih sredstava ka starim vlasnicima.
