Poslednji put pisali smo o Danijelu Radonjiću iz Hrvaćana kod Prnjavora kada je dobio donaciju vrednu 100 australijskih dolara od Morane Simić iz Sidneja, uz pismo isto onako toplo kao i sva prethodna koja mu je poslala.
Majka Jadranka i otac Zoran rekli su nam po preuzimanju ovog uskršnjeg dara da njihov sin više ne pije antiepileptik „topamax“, preskup za njihov kućni budžet, zbog čega je i pokrenuta akcija Humanitarnog mosta. To, međutim, nije sprečilo naše čitaoce iz Šveningena, Trosingena, Tutlingena i još nekoliko nemačkih gradova da za ovog nesrećnog osamnaestogodišnjaka prikupe 1.000 evra na tradicionalnom đurđevdanskom druženju. Za ovu neočekivanu, ali još uvek preko potrebnu pomoć Radonjićima, najzaslužniji su Milijana i Voja Nikolić koji su im je uručili tokom nedavne posete.
– Nikolići su uz nas od početka akcije Humanitarnog mosta. Milijana je rodom iz Orašja, sela takođe u prnjavorskoj opštini i pri svakom dolasku u zavičaj, ona i muž nalazili su vremena da nas obiđu i novčano pomognu. Iz posete u posetu gledali su kako Danijel fizički i psihički propada. Više ne može ni korak da napravi ni uz pomoć snažnog oca. Potpuno je nepokretan, ne govori i ne pokazuje interesovanje za ono što se dešava oko njega. Ovo pogoršanje nije mogao da spreči ni najskuplji lek tako da su ga lekari isključili iz terapije. Na taj način su nam stavili do znanja da nema nade za njegovo izlečenje. Dok ovo govorim srce mi lupa, hoće iz grudi da iskoči, u glavi seva, čini se da ću da poludim. Ali, pred istinom ne mogu oči da zatvaram, ma koliko mi bola zadavala – priča Jadranka Radonjić, dok očaj probija iz svake reči.
Pomoć Nade i Rade
Danijel Radonjić nedavno je dobio i 100 evra od Nade Sandić i Rade Majer iz Hamburga. Ovu, kao i sve prethodne donacije, roditelji će utrošiti za potrebe bolesnog sina.
– Suprug Zoran i ja smo se dogovorili da deo novca odvojimo i odvedemo Danijela na Ostrog. Ne verujemo u čuda, ali jedino zašta naš sin još pokazuje interesovanje je ikona svetog Vasilija koju smo doneli pre nekoliko godina sa tog svetilišta. Ako mu je sklonimo iz nekog razloga, ne može da se smiri dok mu je ne vratimo – kaže Jadranka Radonjić, uverena da će odlazak na Ostrog doneti mir Danijelovoj duši.
Ni Nikolići nisu zatvorili oči pred očajem koji obavija dom Radonjića. Epilepsija, od koje je Danijel oboleo u 12. godini života, najpre ga je odvojila od škole, knjige, zatim igre i drugova, a sada je duhom daleko i od oca, majke i sestre. Pomirena sa činjenicom da mu nema leka, porodica čini sve da Danijel što duže ostane sa njima i što manje pati, iako više nije u stanju ni da se požali.
Do poslednjeg evra
– Nikolići su nam pričali kako su prišli jednom stolu i pričali roditeljima o našem Danijelu. Nisu obraćali pažnju na dečaka koji je sedeo sa njima sve do trenutka kada je zvadio svoj mali novčanik i dva evra koji su bili u njemu pružio Milijani. Taj mališa ima šest godina i zove se Milan Pekić, a ja mu želim sve zdravlje i svu sreću ovog sveta – priča Jadranka Radonjić.
Ni na tradicionalnom đurđevdanskom druženju Srba Nikolići nisu prestajali da misle na svog štićenika. Okupljenim sunarodnicima pričali su o mladiću iz Republike Srpske koji je kao ptica posečenih krila, o roditeljima kojima je jedina uteha saznanje da sinu ne uskraćuju ništa od onog što mu može olakšati muke, o 13-godišnjoj Dragani čije detinjstvo prolazi pod tamnom senkom bolesti voljenog brata.
Klubovi i udruženja
– Kako je nemoguće da se objavi stotinu imena pojedinačnih priložnika, koristim ovu priliku da se u ime svoje porodice zahvalim klubovima koji su najviše pomogli Nikolićima u sprovođenju u delo njihove plemenite namere. To su: Folklorna sekcija „Dukat“ iz Šveningena, Srpsko-nemački klub „Sveti Sava“ iz Trosingena, Srpski klub „Vuk Stefanović Karadžić“ iz Ramštata, „Nikola Tesla“ iz Tutlingena. Takođe se zahvaljujem Predragu Pekiću iz Frajburga i Savi Gligoriću iz Milhajma koji su bili desna ruka Nikolićima i koji su zaslužni za donaciju Srpskog kulturno-umetničkog društva „Nikola Tesla“ iz Frajburga – kaže Jadranka Radonjić, unapred se izvinjavajući nabrojanim dobrotvorima ukoliko nije tačno zapisala nazive klubova, društava i udruženja.
– Oni će se prepoznati, a ja ću ih blagosiljati dok sam živa – kaže majka Jadranka.
– Naši dragi Milijana i Voja animirali su klubove, kulturno- umetnička društva i folklorne sekcije iz pet nemačkih gradova. Niko nije odbio dati prilog za našeg sina. Dirljivo je da je i mlade i stare potresla Danijelova sudbina i da su svi pokazali razumevanje za naše roditeljske probleme. U želji da sumu zaokruže na 1.000 evra, Nikolićima nije bilo teško da idu od stola do stola i prikupljaju priloge. Doneli su nam spisak svih priložnika. Nisam mogla da pročitam svako ime, prezime ili nadimak, ali sam izbrojala sto potpisa. Svakom od njih se zahvaljujem i želim da im se prilog koji su dali stostruko uvećan vrati – rekla je Jadranka Radonjić, zahvalivši na ovaj način bračnom paru Nikolić, svim donatorima, učesnicima đurđevdanske proslave iz Nemačke, ali i čitaocima „Vesti“ iz celog sveta u kojima su našli oslonac i izvor snage za nastavak borbe sa brojnim životnim nedaćama.
