Malim akcionarima uspešnih preduzeća ovih dana na kućne adrese pristižu obaveštenja o poslovanju firmi, odnosno da li je ostvarena dobit i da li će im na osnovu toga biti isplaćena dividenda – prinos po osnovu vlasništva dela kapitala.
„Postoje dve mogućnosti – da se ostvarena dobit reinvestira, odnosno uloži u razvoj firme, a time i u povećanje vrednosti akcijskog kapitala svakog od vlasnika, ili da se raspodeli akcionarima u vidu dividende“, kaže za naš list Branislav Jorgić, direktor „Jorgić brokera“, najstarije privatne brokerske kuće formirane u Srbiji 1992. godine.
Pritom, upozorava naš sagovornik, postoje i dve vrste mogućih manipulacija – da se ne iskaže realna vrednost dobiti firme, ukoliko nalaz ne radi nezavisna revizorska kuća, ili da se vlasnici kapitala – akcionari uopšte ne informišu o poslovanju firme.
Manipulacija akcionarskim pravima
„Akcionari imaju zakonsko pravo da u potpunosti budu obavešteni o pitanjima o kojima se odlučuje na skupštini“, naglašava Jorgić, uz konstataciju da „ukoliko skupština akcionara odluči da se prinos na kapital ne isplaćuje i da ostane u preduzeću, onda bi i to za deoničare trebalo da bude korisno, jer u tom slučaju raste vrednost njihovog kapitala koju bi tržište trebalo da verifikuje u vidu porasta cene njihovih akcija“.
Pritom, po njegovim rečima , „Neraspoređena dobit može biti isplaćena i kasnije, a postoji i mogućnost da, umesto prihoda na kapital, srazmerno svaki od akcionara dobije i dodatni broj novih vlasničkih papira“.
Moguća je, međutim, i manipulacija sa neraspoređenom dobiti kasnije, jer se na taj način omogućava takozvano „razvodnjavanje“ kapitala, upozorava naš sagovornik.
Na „razvodnjavanje“ kapitala, koje „dovodi do smanjenja učešća postojećih vlasnika u strukturi vlasništva akcionarskih društava bez njihove saglasnosti, pa stoga predstavlja jedan od osnovnih oblika ugrožavanja njihovih vlasničkih prava“, upozorili su nadležni organi i institucije finansijskih i tržišta kapitala još novembra prošle godine u saopštenju za javnost.
„Stoga bi akcionari koji su, po pravilu, nedovoljno upućeni trebalo da potraže pomoć stručnjaka kao što čovek koji ima pravni problem angažuje advokata“, kaže Jorgić.
Po njegovom mišljenju, najbolje je da formiraju svoje klubove koji bi u skupštini akcionara lobirali za njihove interese, ili da potraže pomoć profesionalaca – investicionih savetnika, brokerskih kuća…
Profesionalna zaštita interesa malih akcionara
U ovo tranziciono vreme, u kojem je, kako kaže popularni Lala – naša zemlja „raskrečena između socijalizma i kapitalizma“, veliki problem je što ni akcionari niti menadžment u privatizovanim firmama još nisu u punoj meri shvatili da su oni prvi – vlasnici, a ovi drugi – njihovi namesnici, dužni da polažu račun o poslovnim rezultatima, kaže Jorgić.
Zbrci, pa i sukobu interesa, doprinosi to što najčešće u bivšim društvenim, a sada akcionarskim firmama i direktori imaju akcije, do kojih su došli po ranijim zakonima, pa se, u nastojanju da zadrže kontrolu i poziciju u preduzeću, trude da uvećaju svoje učešće u ukupnom kapitalu tako što od malih akcionara, najčešće uz pomoć takozvanih brokera-emitenta, otkupljuju akcije i to po ceni koja je daleko ispod realne.
I na to su svojevremeno upozorili Beogradska berza, Ministarstvo za privatizaciju, Komisija za hartije od vrednosti i Udruženje berzanskih posrednika, ukazujući na „pojavu čestog sugerisanja cena i navođenja klijenata na davanje prodajnih naloga sa cenom koja predstavlja rezultat nedozvoljene sprege brokera i menadžmenta preduzeća koji kupuje akcije… što je u suprotnosti sa kodeksom berzanskog poslovanja“.
Na problem nedovoljne upućenosti akcionara u svoja prava i obaveze ukazuje i prof. dr Stojan Dabić, jedan od naših najvećih eksperata za finansijska tržišta i hartije od vrednosti.
Dr Dabić, ipak, smatra neopravdanim pravljenje jaza između akcionara i menadžmenta, jer bi cilj i jednih i drugih trebalo da bude isti – povećanje dobiti, odnosno vrednosti kapitala firme.
Dok naši menadžeri u uslovima preraspodele postojećeg kapitala nastoje da smanje broj malih akcionara kako bi koncentrisali kapital u što manje ruku, u svetu direktori upravo teže tome da akcionarski korpus bude što razuđeniji, jer onda imaju manje glavobolje sa vlasnicima većih udela koji se, ponekad, ponašaju kao pravi „diktatori“ u firmi.
Sa druge strane, mali akcionari u svetu nerado prodaju svoje akcije, svesni da je reč o imovini koja može ili da se uvećava, rastom berzanske cene njihovog kapitala, ili da donese dobit – dividendu, koja je često znatno veća od kamata na štednju istih iznosa položenih u banku.
„Umesto da sami trljaju glavu kako da najbolje iskoriste svoja vlasnička prava, na Zapadu mali akcionari mogu da ih povere na upravljanje profesionalnim portfolio menadžerima“,kaže dr Dabić.
„Sa takvim profesionalcima, čija zarada najčešće zavisi od ostvarene dividende, na skupštinama akcionara menadžeri firmi moraju dobro da se preznoje obrazlažući svaku svoju poslovnu nameru i boreći se za njeno usvajanje“.
„Reč je o kvalitetnoj zaštiti interesa malih akcionara, koja, uz to, za posledicu ima i znatno bolju poslovnu politiku firme“, naglašava dr Dabić, koji je osnivač i rukovodilac Centra za razvoj finansijskog tržišta pri Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu.
