Svi smo zazirali da poverujemo u ono što vidimo. U boljim kućama su čak i decu plašili teorijom zavere. Prikloniti se toj teoriji značilo je gubitak dobrog ukusa, strmoglavi pad na društvenoj lestvici i nedostatak higijenskih navika. Ukratko, niste bili društveno poželjni.
Teorija zavere, međutim, izdržala je probu vremena na terenu i u praksi. Njeni planetarni pipci su otkriveni, a zavereničke sile koje stoje iza nje nisu se previše ni trudile da ih prikriju. Danas sam ostrašćeni pristalica teorije zavere. Ne bih odustao po cenu da me nateraju da se grlim sa Jadrankom Kosor, ili da se izvinjavam Borisu Tadiću. Ispostavilo se da su Noam čomski i grupa umnih ljudi bolje i dublje videli šta zapravo hoće Amerika, uz bespogovornu podršku svojih evropskih lakeja, od većine šefova država (pa i našeg!); gotov scenario niko od tzv. lidera nije hteo, ili nije smeo, da utuvi i da mu se suprotstavi. Sve je davno zacrtano – i Vijetnam, i rat u Zalivu, i Irak, i Kosovo, i Libija… Kad su otvoreno počeli da otimaju Kosovo, i Boris Tadić lično, i njegov Kabinet lično, i Koaliciona vlada lično, uveravali su Srbiju da će prema Srbiji biti nežniji, ako im se da sve što traže. Dalo im se sve što su tražili, a oni su uzvratili belim šengenom i obećanjem Kandidature. Onda je u formi dragog gosta stigla Angela Merkel i ljubazno saopštila da od Kandidature, samim tim i od Evropske unije zasad neće biti ništa, ako ikad i bude, i ako u tom dalekom vremenu i Evropske unije uopšte bude. čekajući Kandidaturu, u maniru cirlih-manirlih (čehov), Srbija je otvorila sve moguće apetite: i osmanske i austrougarske, i lokalne i globalne. Srpska vlast je sve prodala besplatno. Veruje da je tako opstala, ali nije. Nije, samo što ona to ne zna.Nije, čak i ako pobedi i na sledećim izborima, jer je istorija iznad izbornih rezultata i neprincipijelnih koalicija. Trenutno je jedina snaga ove vlasti u odsustvu skrupula. Šef države, koji je praktično i predsednik Vlade, žestoko je pripretio muftiji koji napada ustavni sistem da će ga ignorisati (što je ovoga zastrašilo!), a na ideju da se okupatorima i nacističkim aktivistina vrate oduzeta dobra nije se ni osvrnuo…
Kad kažem vlast, mislim na vlast u širem smislu koja štiti interese naroda, a ne na pojedince i njihove porodice koje su se zahvaljujući vlasti obogatile i etablirale. Jedan analitičar s pravom je primetio postepeno menjanje karaktera Pokrajine Kosovo, sve do današnje praktične nezavisnosti, jer je postepenost trebalo, s jedne strane, da navikne i Srbe i ljude u svetu na ideju da Kosmet nije više u sastavu Srbije i da, uz to, olakša kooperativnoj srpskoj vlasti političko preživljavanje gubitka ove istorijske pokrajine.
Logika je: kada izgubite ono što je već izgubljeno, onda kao i da niste krivi.
Zato posprdno zvuči najnovija dosetka Božidara đelića, zaduženog u Vladi Cvetković – Tadić za optimizam: ‘’Spremni smo da ispunimo uslove, ne i da budemo uslovljavani’’. Kao da oni što uslovljavaju pitaju đelića pristaje li on da nas uslovljavaju!? Ili besraman poklič predsednika Evropskog saveta Hermana van Rompaja: ‘’čestitam Srbiji na reformama!’’ Kojim reformama?
Srpskom usudu ne raduju se čak ni u Omanu, ni u Gvineji Bisao, koje su priznale da nisu priznale samoproglašenu državu Kosovo, srpskom usudu najviše se raduje deo nevladinog sektora, koji najčešće formira sama Vlada radi obično jalove podrške spolja. Nevladin sektor lako ćete prepoznati po širokom izrazu mržnje, jer je njihova mržnja i fizički vidljiva. Njihova lica prosto ne mogu da sakriju ono što oni mrze u sebi, a moraju da nose sa sobom, jer je od njih neodvojivo. Ne budite lenji, slušajte ih kada na TV B92 govore o Srbiji ili Rusiji. Mržnja je tolika, da su im reči stalno u ofsajdu!
Sve ovo što preživljavaju svet i Srbija, davno je, rekoh, zacrtano Tamo Gde Treba. Bez razmetanja i lažne skromnosti, ponoviću sopstveno zapažanje da je karta Evrope iz Hitlerovog vremena, iz 1943. recimo, gotovo jednaka današnjoj, s tim što su neke od tada marionetskih država danas članice Evropske unije!
Istoriju i sudbinu Planete danas kroje neformalne, polutajne elitne skupine, kakva je, na primer, Bilderberg grupa, nazvana imenom hotela u kome se prvi put sastala 1954. godine u holandskom gradu Arnhemu. čine je moćne i uticajne persone, uglavnom političari i poslovni ljudi koji deluju daleko diskretnije od masona, i sastaju se jednom godišnje na skupim destinacijama širom sveta, gde im privatnost i bezbednost osiguravaju vojska i policija.
Zanimljiv je incident sa poslednjeg sastanka kada je 9. juna ove godine u Sent Moricu u Švajcarskoj policija uhapsila Italijana Marija Borgecija, člana Evropskog parlamenta, koji se suviše približio nedodirljivima u želji da čuje šta pričaju, i zadržla ga u pritvoru sve dok Bilderberg nije okončan.
Cilj grupe je, okolišno rečeno, uspostavljanje novog svetskog poretka i potpuna dominacija svetom, računajući i dalje siromašenje siromašnih, glad u Africi i ratove nižeg intenteziteta. Kažu da tvrdo jezgro trenutno čine Dejvid Rokfeler i Henri Kisindžer, a tu su još i članovi britanske kraljevske porodice, španskog dvora, prvaci Evropske unije, naftni magnati. Razmera je, navodno, jedna trećina vrhunskih političara uz dve trećine finansijsko-poslovnih moćnika. Štab je u Hagu. U početku, osnovni cilj Bilderberg grupe bilo je jačanje evroatlantskih veza (ovo kao da izlazi iz Šutanovčevih usta!), tj. Zapadne Evrope i Severne Amerike, ali su u međuvremenu apetiti porasli i proglašena je opasnost od ostatka planete po ovu osovinu, s tim što su već na startu Rusi bili glavna tema. Tokom godina raspravljalo se i odlučivalo o narastajućem antiamerikanizmu u Zapadnoj Evropi. Već na početku odlučeno je da se stvori Evropska unija. Sve kasnije evropske institucije osmislio je, navodno, Bilderberg.
U novijoj istoriji teme su bile Kosovo (1999), uspon Kine i sudar civilizacija, zapadnog i islamskog sveta (2001), cena nafte – traženo drastično poskupljenje (2005), sajber-terorizam, mogućnost rata sa Iranom, izbor američkog predsednika, Rusija, Srbija – prisustvovalo 225 zvanica, među njima Karl Bilt, Joška Fišer, Ričard Holbruk, Jap de Hop Shefer, Henri Kisindžer, holandska kraljica Beatris, Kondoliza Rajs, Dejvid Rokfeler (2008), a o čemu se raspravljalo 2009, 2010. i 2011. nemamo pouzdanih informacija. Biće da je ovog leta na dnevnom redu bila Libija i arapska naftau celini.
Bilderberg je, znači, ono pravo, a ‘’beli šengen’’ i Kandidatura igračke za Božu đelića i đinđuve za njegovu tetku.
Zato ostajem vernik teorije zavere dok me Boris Tadić ne učlani u Bilderberg grupu… Da i mi malo vladamo…
