Zajednicke procene Ministarstva za nauku i tehnologiju i raznih nevladinih organizacija govore da je zemlju u poslednjih 10 godina napustilo cak pola miliona ljudi. Srbija i Crna Gora su u poslednjoj deceniji izvezle cak šesnćstinu svog stanovništva, što je „gigantski“ procenat koji premašuje odliv mozgova iz svih zemalja u tranziciji. Neposredno posle prošlogodišnjih oktobarskih promena u zemlji odliv mozgova malo je oslabio, ali je od pre nekoliko meseci opet nastavljen nesmanjenim tempom.
Preliminarne procene govore da polovina naše mlade dijaspore živi u SAD, oko 30 odsto se nalazi u Evropi, dok je ostatak na drugim kontinentima. Empirijske analize govore da ljudi obicno odlaze u Ameriku da završe studije, magistriraju ili doktoriraju, jer su tamo bolji uslovi za sticanje visokog obrazovanja, odakle idu za Evropu. Dok su pocetkom devedesetih iz zemlje odlazili doktori nauka, magistri, kasnije istraživaci na postdiplomskim studijama, sada najbolji apsolventi PMF, ETF i FON-a vec imaju obezbedene ugovore sa inostranim kompanijama.
Jedan od nacina da se zaustavi ovaj negativan trend je da se studije na našim fakultetima približe svetskim. Naša zemlja uskoro treba da pristupi Bolonjskoj deklaraciji odnosno sistemu Bacelor master. U Evropi se rodila ideja da svi univerziteti na Starom kontinentu predu na ovaj sistem studija, kako bi studenti mogli da prelaze sa jednog na drugi univerzitet bez problema, da studije pocnu u Italiji, nastave ih u Nemackoj, a završe u Engleskoj, Francuskoj, Švedskoj…
Lj. M.
——————————————————————————–
Diplomiraj, pa emigriraj
Mladima su potrebni povoljniji uslovi za obrazovanje i rad koji ce biti adekvatno nagraden
Godinu dana posle promena u Srbiji studenti i dalje razmišljaju o tome da li je pametnije otici iz zemlje ili ostati u njoj. Decenija izolacije, cetiri rata i opšti sunovrat ostavili su suviše dubok trag da bi nestao za samo godinu dana.
Svako ocekivanje da ce odlazak talentovanih i školovanih ljudi tek tako prestati bilo je i ostalo naivno uverenje. „Odliv mozgova“ neposredno posle oktobarskih promena u zemlji malo je oslabio, ali je od pre nekoliko meseci opet nastavljen nesmanjenim tempom.
Pacijent koji ceka infuziju
– Katastrofalnost sadašnje situacije ne cini samo odlazak „naucnog krema“, vec, pre svega, srednjih istraživaca i tehnickih slojeva, dobrih sadašnjih i buducih izvršioca, inženjera, fizicara, matematicara, informaticara. Rec je o grupaciji iz koje se reprodukuje kultura istraživackog rada, radnih navika, tehnološke pismenosti, manira, racionalnosti, samostalnosti i kriticnosti u mišljenju. Dakle, glavna proizvodacka snaga modernog društva – kaže Vlastimir Matejic, profesor Beogradskog univerziteta.
Usmerenost tog sloja u trajni odlazak iz zemlje kao rešenje u profesionalnoj karijeri predstavlja pravu katastrofu za naucnoistraživacku i tehnicku bazu države. Odlazak samo dva kljucna coveka iz nekog projekta koji se razvija može znaciti nenadoknadiv gubitak za nekoliko generacija studenata i istraživaca.
Šta se može uraditi da se katastrofa bar malo ublaži?
– Razume se – kaže profesor Matejic – posle oktobarskih promena ratne pretnje i nedemokratski politicki režim prestali su da budu faktori koji pospešuju odlazak iz zemlje. To je, dugorocno gledano, veliki doprinos ovih promena, ali ipak nedovoljan. Neophodna je i radikalna modernizacija privrede, univerziteta, sistema vrednovanja.
– Treba da uslede promene kojima ce se omoguciti privlacniji život ne samo za one koji razmišljaju da odu ili da se vrate, vec i za one koji ostaju. Sada osim neznatnog povecanja plata i znatnog skoka cena nema niceg a ulaganje u razvoj nije pocelo. Ne može se živeti samo od politickih promena – kaže profesor Vlastimir Matejic.
Profesor Dragoljub Belic, sa Beogradskog univerziteta, tvrdi da je naša nauka bukvalno u nokdaunu. Ona je kao pacijent koji ceka infuziju, a nje nema. Istraživaci na fakultetima vec devet meseci ne primaju platu.
U Ministarstvu za nauku i tehnologiju vlade Srbije i te kako su svesni teškog nasleda sa kojim se ušlo u novi milenijum. Ne treba sumnjati u najbolje namere profesora Dragana Domazeta, ministra za nauku i tehnologiju, koji traži nacin da motiviše i zadrži najsposobnije a za pocetak im ponudi dobre i atraktivne projekte. Naucnih projekata ima, ali ne i novca za njihovo finansiranje. Plate strucnjaka koji bi radili na realizaciji su u proseku oko tri stotine nemackih maraka, što ne može da motiviše istraživace da rade za „crkavicu“.
Mlad, obrazovan i zna šta hoce
– Ne ocekujem vidljivi napredak što se finansiranja nauke tice, bar za narednih cetiri-pet godina – prognozira Dragan Popovic, direktor Instituta za fiziku. – Sada više odlaze mladi bez magistrature i mali su izgledi da se oni vrate. Kreativni ljudi, osim prirodne želje da žive bolje, traže razvojne, istraživacke i druge izazove za svoje sposobnosti.
Tipican predstavnik ovog dela populacije koji odlazi iz zemlje je mlad, obrazovan, prosecna ocena 8,6 ili 3,7 u srednjoj školi, vecinom matematickog ili elektrotehnickog usmerenja, odlican iz društvenih predmeta i maternjeg jezika.
Medu osamsto strucnjaka koji su za proteklih deset godina napustili Institut „Vinca“ bilo je mnogo istraživaca sa odlicnim kvalifikacijama i talentovanih za fundamentalna istraživanja.
– Ostali smo bez strucnjaka srednjih godina. Rade sasvim mladi koji još uce, istraživaci pri kraju karijere. Treba zadržati mlade, a ne da im, kao do sada, „Vinca“ bude prolazna stanica za odlazak na specijalizaciju u svetske naucne centre u kojima ostaju jer su primamljiviji uslovi za život – kaže dr Krunoslav Spasic, direktor „Vince“.
– Dok su pocetkom devedesetih godina mahom odlazili doktori nauka i magistri, kasnije istraživaci na postdiplomskim studijama, sada najbolji apsolventi PMF, ETF i FON-a vec imaju obezbedene ugovore sa inostranim kompanijama – kaže dr Vladan Batanovic, direktor Instituta „Mihajlo Pupin“.
– Srbija ce, kako procenjuju strucnjaci, za mlade postati privlacna zemlja tek posle 2010. godine. A vic koji je slikovito opisao proteklu deceniju i dalje ce biti aktuelan, a kaže da snalažljiviji Srbin sa manje snalažljivim razgovara telefonom iz inostranstva.
Nada Kovacevic
——————————————————————————–
Malo para za nauku
Odliv strucnjaka je poceo drasticnim smanjenjem izdvajanja za nauku iz republickih i saveznih ministarstava.
Procenat izdvajanja do 1990. bio je jedan odsto bruto nacionalnog dohotka, a danas se za nauku izdvaja 0,26 odsto, što je na nivou najnerazvijenijih zemalja u svetu.
——————————————————————————–
U svet po bolji život
Prema istraživanju Instituta za medunarodnu politiku i privredu, najvažniji razlozi što naucnici i strucnjaci napuštaju zemlju jesu nizak nivo životnog standarda i stambeni problem. Inostranstvo ih najviše privlaci zbog visoke zarade i materijalno-tehnickih uslova rada.
Trogodišnje studije za farmere
Beogradski Poljoprivredi fakultet bi brzo mogao da se približi uglednim evropskim fakultetima koji su vec prešli na sistem Bacelor master
Stranci bi voleli da saznaju kako se pravi užicka pršuta. Zanima ih, recimo, proizvodnja naših malina, uzgajanje šarplaninske koze, pravljenje rakije i vlaškog sira. To su potencijali Srbije i prilika za beogradski Poljoprivredni fakultet da postane kurentan u svetu.
Tu šansu uocila je i prof. dr Sofija Pekic, dekan pomenute visokoškolske ustanove, i spremna je da za godinu dana, ako joj to propisi omoguce, Poljoprivredni fakultet umnogome približi uglednim fakultetima ove vrste u Nemackoj, Holandiji, Austriji, Italiji, Francuskoj i Engleskoj, koji vec rade po sistemu Bacelor master. Za to, kaže, nece biti potrebna nikakva veca ulaganja, a nastavu i vežbe držace postojeci nastavnici. Bice to, veruje, veliki izazov, pre svega, za mlade predavace. A program studija privuci ce, smatra, mnoge studente koji zaista budu želeli da postanu farmeri.
Rad u malim grupama
Sistem Bacelor master predvida drugaciji koncept i odredene veoma visoke standarde nastave, rad u malim grupama, takozvanim radionicama. Jedan ispit može da se polaže samo dva puta, što onemogucava dugo studiranje. Osim toga, po tom sistemu osnovne studije traju tri godine, sledece dve su rezervisane za usavršavanje koje je nešto izmedu naše diplome o završenim osnovnim studijama i magistrature. Posle toga, dolaze doktorske studije koje traju tri godine. Dakle, za osam godina od upisivanja fakulteta može se doktorirati, dok se na našim poljoprivrednim fakultetima do titule doktora nauke najbrže stiže za deset godina.
U Evropi se rodila ideja da svi univerziteti na Starom kontinentu predu na ovaj sistem studija, kako bi studenti mogli da prelaze sa jednog na drugi univerzitet bez problema. O tome zapravo govori i Bolonjska deklaracija koju uskoro treba da potpiše i naša zemlja.
– Da ne bude zabune. Kad govorim o približavanju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu principima Bolonjske deklaracije, odnosno sistemu Bacelor master, ne mislim na potpuno uvodenje tog sistema. Za to je potrebno mnogo više vremena i novca. I ne treba imati iluzija. I tamo gde se prešlo na taj sistem nije sve još onako kako taj program nalaže, još se eksperimentiše. Recimo, i na Univerzitetu Hokbenhajm u Nemackoj prvi stepen (bacelor) drži se na nemackom, a ne na engleskom – objašnjava za „Politiku“ profesorka Pekic, ukazujuci da se ipak mnogo toga iz Bacelor master programa vec sada može primeniti i to najpre na poljoprivrednom fakultetu.
Kursevi i za nastavnike
Poljoprivrednim fakultetima savršeno odgovara da osnovne studije traju tri godine, što možda i nije baš, ukazuje naša sagovornica, najidealnije rešenje za studije medicine.
– Ne samo što se Bacelor master sistem nadovezuje na naše srednje obrazovanje, vec su tri godine sasvim dovoljne da se dobije dobar farmer koji ume da organizuje farmu. U tom periodu ovladace potrebnim znanjima i veštinama, to jest naucice da koristi kompjuter, dobro ce govoriti engleski, znace šta treba tržištu, gde i šta može da gaji, a da ekološki ne ugrozi sredinu. Stvorice se, relativno brzo, agronom za održivu poljoprivredu, jer klasicne poljoprivrede više nema nigde u svetu – objašnjava naša sagovornica isticuci da bi se na ovakvim studijama radilo u malim grupama koje ne bi brojale više od 20 studenata.
Ona ukazuje da ce se tako fakultetska diploma sticati vec u 21. godini jer, ne samo što su po toj šemi osnovne studije krace, vec je i sam režim studiranja oštriji.
Sva predavanja bila bi na srpskom, dakle, namenjena našim studentima. Medutim, na engleskom bi mogli da se organizuju magistarski kursevi koji bi omogucavali ulaženje u tajne pravljenja šljivovice i drugih naših specijaliteta, što bi sigurno privuklo strane studente i ulagace.
– Otvaranjem ovakvih studijskih grupa ne bi se ugasio postojeci sistem studiranja na beogradskom Poljoprivrednom fakultetu. Najmanje deset godina paralelno bi egzistirala oba režima studija. Za to vreme bi se organizovali i kursevi za nastavnike kako bi se pripremili za nastavu po Bacelor sistemu – objašnjava dekan Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.
Važna je razmena ideja
Dr Aleksandar Bogojevic, izvršni direktor Obrazovnog foruma i autor projekta „Odliv mozgova“, istice da nije bitno gde se naši mladi nalaze vec da li saraduju sa nama
Cekajuci elektronsko pismo roditelja ili prijatelja iz domovine, direktan prenos utakmice u gluvo doba noci, u kojoj igraju „plavi“, i raspored letenja JAT-a u vreme praznika, dijaspora devedesetih živi u dva paralelna sveta. Surovosti profesionalne afirmacije suprotstavlja se sentimentalni svet Interneta, kojim plove slike drugara iz gimnazije, izveštaji sa žurki, momackih i devojackih veceri, vencanja, krštenja…
Zajednicke procene Ministarstva za nauku i tehnologiju i raznih nevladinih organizacija govore da je zemlju u poslednjih deset godina napustilo cak pola miliona mladih. Razmišljajuci kako da u „njihovu jednogodišnju razmenu poljubaca sa rodbinom“ ukljuci i razmenu strukovnih informacija, dr Aleksandar Bogojevic, profesor na Institutu za fiziku i izvršni direktor Obrazovnog foruma, odlucio je da bisere iz Bajagine pesme „naniže“ u projekat pod nazivom „Odliv mozgova“ kome se, u prvoj nedelji njegove Internet promocije, pridružilo cak 70 mladih strucnjaka koji sa jugoslovenskim pasošem žive u svetu.
Ogroman procenat
– Srbija i Crna Gora su u poslednjoj deceniji izvezle cak šesnćstinu svog stanovništva, što je „gigantski“ procenat koji premašuje odliv mozgova iz svih zemalja u tranziciji. Medutim, na dijasporu devedesetih ne treba nužno gledati iz pesimisticke vizure – kao na odliv mozgova, vec i optimisticki, kao potencijalno vracanje mladih, ali i iz realnog objektiva – kao razmenu strucnjaka. Medutim, da bi neko ko se nalazi 5.000 kilometara daleko odavde poželeo da se vrati, odnosno da bude u strukovnom kontaktu sa maticom, ovde moraju postojati institucije približno istog kvaliteta – objašnjava dr Aleksandar Bogojevic.
Da li je to isuviše strog kriterijum i da li mi imamo institucije sa kojima bi ti mladi pametni ljudi, koji su svoje znanje sticali ili usavršavali na inostranim fakultetima, komunicirali? – I da i ne – odgovara naš sagovornik i dodaje: – Ako predete prag Instituta za fiziku, vi se više ne nalazite u Beogradu, vec u svetu elitne nauke. Drugim recima, izmedu polarizovanih stavova o nama kao „narodu Tesle i Pupina“ i „narodu koji ništa ne valja“ jeste realnost u kojoj postoji nekoliko svetskih institucija ali i – ustanova prepunih ljudi sa doktoratima koji nemaju nikakve strucne kompetencije.
Prema njegovim recima, preliminarne procene govore da polovina naših mladih iseljenika živi u SAD, oko 30 odsto se nalazi u Evropi dok je ostatak na drugim kontinentima. Podaci iz „licne karte“ ovih mladih dalje govore da je stopa sklopljenih brakova u ovoj populaciji veoma niska (što može imati pozitivan uticaj na njihovu mobilnost) i da je stopa nataliteta mnogo niža nego kod njihovih vršnjaka u zemlji.
Aleksandar Bogojevic komentariše stav koji pocinje sa „ova zemlja je toliko uložila u mlade, a oni odlaze u inostranstvo“ : – Ako vi upišete 3.000 studenata na prvu godinu prava, a znate da u amfiteatar staje 300 njih, o kakvom ulaganju u znanje mi pricamo?! Ulaganje je kada vi stipendirate natprosecnog studenta, pa mu omogucite posao u instituciji svetskog nivoa.
Dvosmerna komunikacija
Da li su oni raspoloženi da komuniciraju i saraduju sa nama? Naš sagovornik odgovara potvrdno, ali uz „ogradu“: – Dijaspora devedesetih je onlajn generacija koja je rasla uz Internet i otišla u svet putem elektronske mreže, a dobar deo njih danas su svetski autoriteti u oblasti hardvera, softvera i kompjuterskih komunikacija. Ako je neko otišao u inostranstvo da bi se bavio biohemijom na svetskom nivou, verujem da bi on bio spreman da se i ovde bavi tom naukom – na finom nivou i verujem da je spreman na malo lošije, ali ne i na beskrajno lošije uslove za rad. Zbog toga niša koju bi on zauzimao u lokalnom društvu ne sme da bude niža od one u inostranstvu – objašnjava dr Bogojevic.
On takode primecuje da brojci od pola miliona mladih koji su otišli iz zemlje treba dodati i veliki procenat njihovih vršnjaka koji za svet rade iz Beograda i koji za „finu platu od 2.000 maraka na kraju svog radnog dana pritisnu dugme enter na kompjuteru i proizvod svog intelektualnog rada pošalju u Nemacku“. Dakle, nije bitno gde se „naši“ mladi nalaze vec – kojoj sredini doprinose, buduci da ne živimo u doba industrijske revolucije vec u postindustrijskom svetu u kome se prodaju ideje i produkt rada nervnih celija a ne ugalj.
Odgovarajuci na pitanje – kako treba ostvariti saradnju sa njima, dr Aleksandar Bogojevic kaže: – I put oko sveta pocinje jednim korakom. Ja sam poceo tako što sam napravio listu od sto ljudi koje poznajem u inostranstvu. Posle nedelju dana oni su kontaktirali svoje prijatelje i taj broj se po sistemu koncentricnih krugova povecava. Prvi segment komunikacije sa njima je – razmena informacija a drugi – pomaganje dolaska tih ljudi. Nama nije osnovni cilj da insistiramo na povratku tih mladih, jer nemamo toliko radnih mesta. Ono što mi hocemo je da jedan deo njihove posete zemlji bude vezan za struku. A ako jedna naucna ili obrazovna ustanova smatra sebe svetskom, ona mora da pronade nacin da obezbedi prosecnu mesecnu platu za našeg strucnjaka koji živi u inostranstvu i koji bi ovde povremeno dolazio kao gostujuci profesor. To je jedini nacin da se ukljucimo u svetsku razmenu ideja i da budemo deo globalnog sela – zakljucuje naš sagovornik.
