Ako je naš kraj po nečemu poznat, onda je to po broju ljudi koji su otišli u beli svet, što bi naš narod rekao, trbuhom za kruhom.
Prvi talas ljudi koji su počeli da odlaze u inostranstvo, mahom u Austriju i Nemačku, desio se sedamdesetih godina prošlog veka. Ljudi koji su tada krenuli u pečalbu imali su sreće da je u tim zemljama tada standard bio na vrlo visokom nivou, te im je to dozvoljavalo da dobar deo svojih prihoda uštede. Uštedjen novac trošili su na luksuzne kuće u svom rodnom kraju i na skupe automobile, pokazujući i dokazujući svima onima koji nisu u inostranstvu da njihov mukotrpan rad na najtežim poslovima nije uzaludan. Decu bi ostavljali na čuvanje i vaspitavanje svojim roditeljima u domovini, sa stalnom čežnjom i željom da prištede još koju marku ili šiling i da se vrate svom domu dovoljno finansijski jaki da ni oni, ni njihova deca nikada više ne moraju da rade teške i mukotrpne poslove. Ali, godine su prolazile a malo njih se vratilo iz inostranstva. Deca su odrasla pa su i ona pošla putem svojih roditelja da potraži bolji život. A ponuda zemalja za rad se širila pa su naši poćeli da odlaze i u Italiju, Švajcarsku, Holandiju, Švedsku i druge razvijene zemlje čak i van našeg kontinenta.
Od tih godina do danas, broj ljudi iz našeg okruga koji rade u inostranstvo dostigao je broj od oko 50.000 ljudi. Najjači centri u kojima žive i rade naši ljudi su svakako Beč i Vićenca, a što kaže Bajaga, rasuti su kao biseri po celom svetu. Samim tim desio se i jedan drugi trend. Naša dijaspora je finansijski ojačala do te mere da su se pojavili ozbiljni preduzetnici sa željom da investiraju u svom rodnom kraju. A nije ni tajna da masa lokalnih preduzetnika sa nestrpljenjem svake godine očekuje dolazak naših ljudi iz inostranstva na odmore i za praznike, znajući da će se u to vreme sliti masovan devizni priliv sredstava koji bi ljudi željni svojih najmilijih i svog rodnog kraja nemilice trošili želeći da sebi daju oduška.
I šta je sad sporno u vezi dijaspore? Javlja se pitanje koliko je lokalna samouprava spremna da ostvari most saradnje sa ljudima koji žele da svoj teško zaradjeni novac u inostanstvu investiraju u svom kraju? Takodje je pitanje koliko možemo olakšati ljudima iz dijaspore da svoje tekuće probleme sa porodicama koje su ostale ovde, sa imanjima, sa dokumentima i sa masom drugih ne rešenih pitanja rešavaju na način da ne moraju za svaku sitnicu da sedaju u atomobile i jure put svoje domovine?
Ovo pitanje mora da se otvori čim pre. Najbitniji razlog za to je da su sve iluzije o stranim investicijama u našem kraju razbijene. Ostalo je da se oslonimo na naše ljude koji to mogu da omoguće. Da ih vijamo po belom svetu i ubedjujemo da smo samo mi njihovi partneri za put ka boljem životu.
