Ako se pokažu tačnim priče koje ovih dana kolaju Budvom i spekulacije pojedinih crnogorskih medija da će bivši tajlandski premijer Taksin Šinavatra, tajkun koji je u svojoj zemlji osuđen na dvogodišnju robiju zbog korupcije i utaje poreza i stoga dospeo na Interpolovu međunarodnu poternicu, čovek kojem je zabranjen ulaz u sve zemlje Evropske zajednice, uskoro i zvanično postati vlasnik parčeta Crne Gore, biće lako rešena zagonetka ko mu je i zašto izdao crnogorski pasoš.
Naime, iduće subote, 23. maja, u Budvi će biti organizovana nova licitacija za prodaju 37.000 kvadrata zemljišta, najatraktivnijeg dela obližnjeg ostrva Sveti Nikola, poznatog pod imenom Havaji, koje na pazar iznosi Prva banka da bi namirila dug od dosadašnjeg vlasnika, Stanka – Caneta Subotića. On je Havaje svojevremeno kupio od beogradskog biznismena Nenada đorđevića, od Prve banke tada uzeo kredit od 30 miliona evra i kao garanciju založio deo kupljenog ostrva. Nedavno je obavestio banku da više nije u stanju da vraća kredit.
Utočište za zemunski klan
U Crnoj gori utočište su našli i nebrojeni kriminalci i zlotvori, upetljani u svakovrsne obračune i likvidacije ne samo po Srbiji i Crnoj Gori. Mnogi od njih su dobijali i zvanična lična dokumenta sa crnogorskim pečatima, čak i oružne listove. Primera radi, jedno vreme su zvanične adrese u Podgorici imale i vođe zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar i LJubiša Buha čume, dok se Mile Luković Kum „nastanio“ u Mojkovcu.
Na prvoj licitaciji pre nekoliko meseci početna cena Havaja bila je 28 miliona evra, ali tada nije bilo zainteresovanih. Prva banka je zato sada snizila cenu na 21 milion.
U Budvi se, međutim, otvoreno priča da je sve to farsa i parada, da su pare već pre mesec dana „legle“ na račun banke i da iza te trgovine stoji lično odbegli tajlandski tajkun Šinavatra. On, navodno, merka još neke atraktivne lokacije na Crnogorskom primorju, a da li će i za to odrešiti kesu tešku, kažu, milijardu i po dolara, zavisi od toga da li će njegova korporacija „Šin“, jedan od najvećih telekomunikacionih operatera u Aziji, dobiti saglasnost da u Crnoj Gori postane novi, četvrti po redu, mobilni operater.
Nerasvetljeno oko 50 zločina
Za proteklih dvadesetak godina u Crnoj Gori je ostalo nerasvetljeno blizu 50 teških zločina, ubistava i likvidacija. Za mnoga od njih vezuju se i imena kriminalaca i ubica sa strane, koji na ovaj ili onaj način uživaju zaštitu crnogorske vlasti.
Pošto prvom bankom gazduje Aco đukanović, brat šestostrukog crnogorskog premijera Mila đukanovića, koji i sam raspolaže delom akcija u toj banci, svakako nije teško naslutiti ko stoji iza nečuvenog skandala sa crnogorskim pasošom broj I38kd3695 sa kojim se Šinavatra još slobodno šeta po svetu. Na to upućuje i ponašanje još aktuelnog crnogorskog ministra policije Jusufa Kalamperovića koji, sem potvrde da u registru postoji pasoš s tim brojem, već danima neće o tome da prozbori ni reč pokrivajući se zakonskom obavezom i propisima o tajnosti ličnih podataka građana.
Slučaj Milana Rajkovića
Kad je pre sedam godina u Beogradu likvidiran Milan Rajković, zvanično biznismen, policija je kod njega, pored ostalog, pronašla crnogorsku policijsku legitimaciju i oružni list, a poznato je da su čak i pojedini pripadnici zemunskog klana imali crnogorske dozvole za oružje.
I ova priča u kojoj se pojavljuje nekoliko kontraverznih imena još jednom potvrđuje da je Crna Gora, u stvari, Eldorado, raj, sigurno utočište za one koji su u ratu s vlašću i zakonima u svojoj sredini, pogotovo ako od njih može biti neke vajdice za one koji drže ključeve toga „raja“.
– Crna Gora zaista postaje raj za odmetnike iz drugih država i teško da onaj ko beži od zakona može da nađe zemlju u kojoj će biti tako siguran kao u Crnoj Gori – kaže Nebojša Medojević, lider Pokreta za promjene, koji, baš kao i svi ostali opozicioni lideri, smatra da bi najnoviji skandal s tajlandskim tajkunom mogao imati dalekosežne negativne posledice i za početak odložiti stavljanje Crne Gore na belu šengensku listu.
Tužba protiv policije
Vanja ćalović, direktor Mreže za afirmaciju nevladinog sektora (MANS), najavila je da će Upravnom sudu podneti tužbu protiv Ministarstva policije Crne Gore ukoliko odmah ne saopšti da li je, ko i zašto izdao crnogorski pasoš Taksinu Šinavatri, jer ćutanje o tome koristi „samo Šinavatri da izbegne pravdu i pojedincima unutar MUP-a da izbegnu odgovornost za izdavanje pasoša međunarodnom kriminalcu.“
Nekada je, kažu, uvala Perazića Do kod Petrovca, tada pustinja i nedohod, bila tvrdo sklonište za uskoke i hajduke, za krivce i begunce. Već dvadesetak godina celo Crnogorsko primorje je Perazića Do, a ljudi sumnjivog porekla i mutnih biografija, likovi s Interpolovih i drugih međunarodnih poternica, vršljaju i po celoj Crnoj Gori, kupuju nekretnine, „valjaju“ drogu, krijumčare ljude, a ne prezaju ni od mnogo težih i prljavijih „poslova“, sve do najtežih zločina.
Preko noći pasoš Vijetnamcu
Taksin Šinavatra nije prvi belosvetski kriminalac koji je pričom o novcu i bogatstvu fascinirao moćnike vlasti u Crnoj Gori. Pojavljivali su se ovde slični i ranije, počev od Jezde i Dafine do kupaca Titove vile u Igalu, broda „Galeb“, propalih fabrika, „parali“ investitori s pričama o zlatnim brdima i dolinama, a oni ih dočekivali i gostili kao najrođenije, sve dok ne bi iznenada, kao što su se i pojavljivali, netragom iščezavali. Baš kao i Šinavatra, svojevremeno je, recimo, i izvesni Bendžamin Vong iz Vijetnama preko noći dobio pasoš i ličnu kartu, postao Podgoričanin samo zato što je obećao da će kupiti ovdašnji propali tekstilni kombinat.
Treba li, recimo, podsećati kako je Crnogorsko primorje devedesetih godina prošlog veka pretvoreno u „mrestilište“ zloglasne italijanske „hobotnice“, bastion mafijaških klanova, koji su pod zaštitom policije i vlasti, godinama brzim gliserima snovali od jedne do druge jadranske obale i krijumčarili duvan. Tako sve dok se nisu počeli međusobno obračunavati i ubijati i dok pod međunarodnim pritiskom Milo đukanović nije morao, barem zvanično, otkazati gostoprimstvo „italijanskim turistima“.
Treba li takođe podsećati kako je Crna Gora od tada, a posebno otkad je Milo đukanović sredinom devedesetih godina zaratio sa Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom, sve do danas ostala sigurna baza i skrovište za sve odbege, pogotovo ako su dolazili u sukob sa vlašću i zakonima u Srbiji. Ovde su se, podsetimo svojevremeno sklanjali i Vuk Drašković, Zoran đinđić, Beba Popović, Nenad đorđević, Dragan Milanović, Bogoljub Karić…
U novije vreme Crnogorac je, pored ostalih, naprasno postao i Dragan DŽajić protiv kojeg se u Srbiji vodi ozbiljan sudski postupak za navodne mućke oko preprodaje fudbalera. U Crnu Goru se sklonio i drugi akter te afere Zvezdan Terzić, a njegov slučaj najbolje pokazuje svu upornost i beskrupuloznost crnogorske vlasti da zaštiti one koje neko goni samo ako od toga ima neke koristi. Terzića je nedavno u Budvi privela grupa očigledno naivnih i neobaveštenih policajaca. On je, međutim, na nečiju intervenciju odmah pušten, a Uprava policije je potom sve učinila da dokaže kako je u pitanju bio čovek koji nevereovatno liči na Terzića, iako nijedan od dvojice Nikšićana pod imenom koje je policija saopštila nije tog dana bio u Budvi a ni što se lika tiče nemaju nikakve veze s Terzićem.
