Šta može “Lunjina”
Iako Cincara u Srbiji ima veoma malo, zajedno sa drugima u ostalim zemljama Balkana, shvataju da jedino boljim organizovanjem mogu da sačuvaju svoj identitet. Na tome sada rade, a drugi, kod nas takođe, treba da im u tome pomognu. Srbe su svakako veoma zadužili
Dok su Cincari u Turskoj svi živeli u jednoj državi, nakon Balkanskih ratova našli su se u pet – Grčkoj, Albaniji, Bugarskoj, Rumuniji i Srbiji, potonjoj Kraljevini SHS. Kako sada smatraju, tada počinje njihovo nazadovanje, asimilacija i iščezavanje. Koliko ih danas ima, teško je reći. Neki među njima, tvrde da ih je dva miliona, dok oni, za koje se misli da su realni, govore o 115 do 300 hiljada. Ova procena izneta je nedavno na skupu predstavnika Cincara iz svih balkanskih zemalja u švajcarskom malom retoromanskom mestu Disentis, u kantonu Graubingen. Ovaj gradić je na preko hiljadu metara nadmorske visine, ima nešto preko dve hiljade stanovnika, predstavlja međutim centar retoromanskog jezika, kojim govori samo nekoliko hiljada stanovnika Švajcarske. Zadužbina Konvivenca (Convivenza) sebe smatra “međunarodnim centrom (mini) manjina”, osnovana je 2006. godine. Želi da pomogne da mali narodi, bez nacionalne države, očuvaju svoj etnički i jezički identitet. Ne bez razloga, jer i među romanskim jezicima, neki su već izumrli – vegliotski, dalmatski, mozorapski, severnoafrički romanski i drugi.
Na susret sa temom o stanju i budućnosti Cincara pored funkcionera Evropskog saveta, došli su vladini predstavnici iz samo tri zemlje, Albanije, Makedonije i Rumunije. Usvojen je katalog sa nizom zahteva upućenih svim državama gde žive kao autohtoni.
Cincari, kako ih zovu Srbi i deo Bugara, pre svega žele da ih svi isto nazivaju, i to Armanjima. Zahteva se da sami obave popis pripadnika. U parlamentu svake balkanske zemlje treba da imaju predstavnika. Radi očuvanja identiteta, traži se nastava na maternjem jeziku, izrada udžbenika, obrazovanje nastavničkog kadra, osnivanje izdavačke kuće, televizijskog i radio programa, novinske agencije i internet-prezentacije.
Ma koliko su zahtevi precizni i nepretenciozni, među samim Cincarima nisu nesporni. Kada se sastanu, ne uspevaju da se dogovore o tome kako sami svoj narod da zovu i kako bi želeli da ih drugi nazivaju. U Makedoniji ih označavaju, neprecizno, Vlasima, u Bugarskoj Cincarima, Arumunima, Armnima, Kucovlasima, Karavlasima. U Rumuniji su Aromuni, u Grčkoj Kucovlasi, vlahofoni Jelini. Ipak, kako je izveštavano, u Disentisu, razlike oko imena svele su se na dilemu, ali i spor, oko slova o, biti Aromun, ili Armun, iako neki
nisu odustajali i od Arman. No, ovo pitanje nije bilo u središtu pažnje. Doduše, sami sebe najčešće zovu Armanjima, svesni toga da ovo ne mogu da nametnu svima. U švajcarskim medijima ovaj skup kritikovan je zbog nejedinstva i “besmislenih sporenja oko imena, čime zbunjuju i one malobrojne u Evropi, koji uopšte znaju da oni postoje”. Konstatuje se da se radi o “manjini koja izumire”, čije stanje je kritično. Potrebne su mere koje bi obuhvatile svih šest zemalja Balkana.
Oko uvođenja nastave maternjeg jezika bilo je, za sada, nesavladivih problema. Cincarski gotovo da nema ko da predaje, ne bi bilo nastavnog kadra. Intelektualci žive u Atini, Solunu, Sofiji, Skoplju, ili Bukureštu, sve više i po zapadu Evrope, retko dobro govore jezik predaka. Pitanje – koji je od više varijanti jezika, i koji od dva pravopisa, takođe je nerešeno. U svakoj zemlji usvajane su brojne reči sredine, tako da na jugu ima mnogo grčkih primesa, u Rumuniji rumunskih. Među Slovenima prihvatili su brojne njihove reči.
Drugi zahtevi, iako legitimni, ostvarivi su samo ako se pribave ne mala finansijska sredstva, evropske institucije teško bi ih u tom obimu stavile na raspolaganje. Nije čudo da se sada postavlja dramatično pitanje opstanka ovog malog naroda, neki se pribojavaju da ih za nekoliko decenija gotovo više neće biti.
Smatra se, da je položaj Cincara najbolji u Makedoniji. Tamo ih po poslednjem popisu ima oko osam hiljada i priznati su kao manjina. U Albaniji ih ima pedesetak hiljada. U Srbiji, gde ih je nekoliko stotina, imaju status samo etničke i kulturne manjine. Grčka priznaje isključivo tursku manjinu, u koju uključuje i Pomake i Rome, dok Bukurešt Cincare prisvaja kao Rumune, a njihov jezik tretira kao jedan od rumunskih dijalekata, čime im preti najveći stepen asimilacije.
Nekada su brojni bili i oko Soluna, Sereza, Janine, posebno Moskopolja, Klisure i Sačišta, Kožana i Blaca. Kruševo u Makedoniji je bio njihov grad, ustanici protiv Turaka 1904. i osnivači kratkotrajne “Kruševske republike” bili su Cincari. Danas ih tu malo ima, ponose se i žale svog nedavno poginulog sunarodnika, Todora Tošeta Proeskog. Nije nepoznato da je otac majke Tereze, Nikola Bojadžiju bio Cincar doseljen iz Prizrena u Skoplje.
Cincari su uticajni bili kod sultana na Porti. Tako 1905. dobijaju nacionalnu autonomiju, bivaju proglašeni za “milet” – narod. To se veoma povoljno odrazilo na kulturni razvitak, ali kratko je trajalo. Povlačenjem novih granica otežana im je međusobna komunikacija. Tamo gde su se odselili sve se više asimiluju, a u postojbini, gde su se prvenstveno bavili stočarstvom, siromaše.
Evropa je danas više nego ikada ranije zainteresovana da mali narodi i etničke grupe sačuvaju identitet. Cincarima se ukazuje na primer naroda Sami koji živi na severu Norveške, Švedske i Finske. Sve tri zemlje preduzele su zajedničke mere koje pomažu ovom narodu da opstane. Evropski savet je pre ravno deset godina usvojio preporuku zemljama jugoistoka Evrope, koja se odnosi i na Srbiju, da se zaštiti jezik i kultura Cincara, smatrajući da nisu preduzete nikakve, ili nedovoljne, mere u tom pravcu. U Disentisu se čulo da u svim zemljama Balkana postoje cincarske organizacije, ali da one ne uživaju potrebnu novčanu i drugu podršku od strane vladinih institucija.
Neki misle da Srbi treba da su im posebno zahvalni jer su imali znatnog uticaja na stvaranje srpske kulturne i političke elite i modernog društva s obe strane Save i Dunava. Među onima u kojima je potpuno ili delimično tekla „cincarska krv” bili su i Marko i Janko Cincar, Petar Ičko, Zmaj Jova Jovanović, Jovan Sterija Popović, porodica Polit-Desančić, Špirta, Leko, Branislav Nušić, Lazar Paču, Stojan Protić, Nikola Pašić, Dragutin Dimitrijević Apis, Mihailo Pupin, Dimitrije Qotić, Žarko Vasiljević, Koča Popović, Aleksandar Vučo i mnogi drugi. Bavili su se ne samo trgovinom i prevozom, već i literaturom, politikom, naukom. Veoma su se integrisali u srpsko društvo, prilagođavali svoja prezimena, mada nisu krili poreklo.
Iako ih danas možda ima i desetak hiljada, na poslednjem popisu se 248 građana Srbije izjasnilo kao Cincari, u Vojvodini njih 45. Predsednik srpskog cincarskog društva “Lunjina” (Svetlost), ing. Dimitrije Nikolajević, misli da je jedini adekvatan naziv njegovih sunarodnika Armani, nauka u sveti ga sve više usvaja, dok ne veruje da će ih Srbi ikada tako nazivati. Društvo ima petstotinak članova. Do sada ono nije koristilo neku institucionalnu pomoć. Cincarski, kaže predsednik, govore gotovo samo stariji ljudi.
Skupu u švajcarskom Disentisu krajem oktobra prisustvovala je potpredsednica, Liljana Nikolova. Ona pominje da je tu formiran nacionalni savet Cincara (Armana) Balkana, čije će sedište biti u albanskom Moskopolju. Društvo “Lunjina” je član ovog saveta. Ono, ističe Nikolova, nema nikakvih političkih ambicija. Cilj je okupljanje pripadnika i prijatelja, radi negovanja tradicije, običaja i jezika. U tome nisu ni sa koje strane nailazili na otpor.
Iako Cincara u Srbiji ima veoma malo, zajedno sa drugima u ostalim zemljama Balkana, shvataju da jedino boljim organizovanjem mogu da sačuvaju svoj identitet. Na tome sada rade, drugi, kod nas takođe, treba da im u tome pomognu. Srbe su svakako veoma zadužili.
