Na jednoj ledini na planini Javor iznad Ivanjice, na mestu na kome su pre 130 godina srpska i turska vojska vodile najveće borbe u Javorskom ratu, minule nedelje bio je veliki vašar, a na vašaru se okupio čitav bataljon srpskih momaka od ravnog Banata do brdovitog Zlatara. Baš momaka, neženja, starosti od 20 do 55 godina. Skupili se da sačekaju tri autobusa devojka sa severa Albanije, pa da onda, možda, kao što je to tokom poslednje dve godine učinilo više od 60 momaka sa Peštera, zaprose neku Albanku, i da – kako rekoše – spasu i sebe, i kuću, i selo, i Srbiju…
I čekali momci na Javoru, čekali, čekali… da bi na kraju negde oko podneva, kad je i sunce pripeklo stigla loša vest: „Umesto 150 Albanki, stigle su samo dve“. Razočarenje na licima momaka videlo se sa dna Javora i skoro da niko nije ni obraćao pažnju na drugu, utešnu vest – da je na Javor stigla jedanaestočlana albanska delegacija iz Skadra sa zadatkom da izvidi kakvi su srpski momci, kako žive, kakve su im kuće i okućnice…
A kakvi će biti nego, kao što se moglo videti i čuti, kršni, dobroćudni, od dobrih kuća i dobrih sela, domaćini od kojih su se mnogi toliko zaljubili u zemlju da onu drugu ljubav nisu ni tražili… Tek, kad su shvatili da godine lete, a majka stari, da su sve seoske devojke odavno napustile sela, momci su pošli da traže šta se naći može… U nedelju, na Javoru, bilo ih je skoro hiljadu. Iako su dolazak srpskih momaka i nedolazak Albanki mnogi komentarisali uz šaljive dosetke, sve je, ipak, bilo bliže jednom od završnih činova drame srpskog sela, pa i srpske države…
Tamo daleko
Ova priča o mukama neženja iz srpskih sela i nije morala da počne sa Javora. Ni sa severa Albanije, ne mora da počne ni iz nekog pustog podzlatarskog sela… Ova priča mogla je da počne i sa Crnogorske obale, iz nekog hotela, kuhinje nekog restorana, u nekom vešeraju ili pak na trećem mestu od Ulcinja do Herceg Novog… Tamo gde i ovog, kao i mnogih prethodnih leta, radi stotine mladih žena iz Srbije, i to najteže poslove – kao čistačice, spremačice, pomoćno osoblje u kuhinjama… Za honorar od 150 do 200 evra mesečno, spavaju po budžacima, strepe na svakom koraku, od pijanih gostiju do nervoznih gazda… Sve između je rad, muka i, u najboljem slučaju, par sati dnevno odmora na plaži… Uprkos svega, neke od njih kažu da im ne pada na pamet da se vrate na selo, da im je bolje da čiste hotel nego štalu…
Milena M. (22) je iz jednog sela u okolini Smedereva. Već treću godinu zaredom radi kao čistačica u osrednjem hotelu u Bečićima. Kaže da na crnogorsku obalu dolazi zbog dve stvari, a da joj se svaki dan smuči život zbog deset stvari… Uprkos svega, nazad kući neće ni po koju cenu.
Najtraženiji ljudi
Vojin Vučićević, predsednik Humanitarne organizacije „Stara Raška“ koja je organizovala susret srpskih neženja i devojaka iz Albanije, advokat iz Skadra Pavlo Jakoja Brajović, predsednik Udruženja Srba i Crnogoraca, i Momir Kovačević, predsednik Udruženja starovlaških mladoženja iz Sjenice, pokušali su da objasne momcima zašto je umesto 150 devojaka na Javor došlo samo njih dve.
– Došlo je do širenja dezinformacija u selima oko Skadra, a drugo, ako ćemo pošteno, običaj je da momci idu da prose devojke, a ne da im devojke dolaze na noge – objasnio je Vučićević, dodajući da će učiniti sve da sela u ovom kraju Srbije spase od bele kuge. Tek, tri najtraženija čoveka na Javoru podeli su više od 300 svojih vizit-kartica i napunili blokove sa telefonima srpskih neženja.
– Na selu ima posla ali nema para. Ako se tamo udam, ostadoh ceo život da muzem krave… U gradu nema posla ni para, a ovde dolazim jer ima malo posla i malo para. Međutim, kad bih ispričala šta se ovde događa, kroz kakav pakao prolazimo, šta sve i kako moramo da radimo da bismo sačuvale ove poslove, plašim se da bi nas neko proglasio za budale što sve ovo trpimo. Ali, nemamo druge – kaže Milena ne ostavljajući nikakvu mogućnost da jednog dana živi na selu i proizvodi mleko, kajmak, krompir, papriku…
Gotovo sličnu ispovest čuli smo i od jedne devojke iz okoline Požege. I ona se, kako reče, pred izborom da čuva krave u svom selu, ili da ljušti luk u kuhinji restorana u Budvi, odlučila da pobegne što dalje od sela. „Moja majka živi na selu, ima 42 godine, ali izgleda kao starica. Ja neću da tako brzo ostarim. Ovde bar imam par sati za odmor na plaži… – reče Požežanka.
A kad smo, čekajući onomad Albanke na Javoru, nekim momcima pomenuli razmišljanje Požežanke, svi su ravnodušno klimnuli glavom.
– Tako je to već decenijama. Devojke odlaze sa sela, mi ostajemo. Tako je to otkad se pojavio televizor, j..o ga ko ga izmislio. čim su Radojka i Stanojka videle na televizoru kako se živi u gradu i na moru, spakovale se i otišle… – veli s uzdahom Mileta Vukotić iz Dubokog kod Užica.
Stani, mala moja
U nedelju, na Javoru, na obnovljenom narodnom saboru kod Karađorđevog šanca i spomenika majoru Iliću, ukraj puta Nova Varoš – Kalipolje – Ivanjica, momački bataljon se od ranog jutra doterivao. Mnogi su, kako priznadoše, obukli najbolja odela, sredili se, čekali, pijuckali, pevušili „mala moja, na Javoru stani, da te moje oko nanišani“ i verovali da će tu, na staroj srpsko-turskoj granici, konačno sresti svoju životnu saputnicu.
– Otišle đevojke u gradove i ne možeš ih više namamiti u selo da ti je tavan pun para – požali se Radoš iz okoline Prijepolja, a njegovoj jadikovki pridruži se i Lazar iz okoline Valjeva. – Sve se promenilo. U gradovima više nema posla, ne grade se nove fabrike, i sve više muškinja ostaje na selu. <đŽ>ene, međutim, više vole da živi u u gradu, u podrumu, nego na dvoru na selu. I, evo dokle smo došli – da čekamo Albanke, da nam one rađaju decu, čuvaju majku, seju pšenicu i spremaju ručak!
Jadali se momci, jadali i uzdisali, pogotovo oni stariji, i pogotovoza vremenom kad su radile seoske zadruge, kad su svake subote i nedelje bili vašari i igranke u zadružnim domovima, kad se u grad išlo samo kod zubara, i kad nije bilo Cece, Romane i Severine… Na kraju, priča sa Javora o momcima koji su uzalud čekali Albanke, samo je nastavak stare priče iz sredine devedesetih o srpskim momcima koji su takođe uzalud čekali Ukrajinke…
Žena ili katanac
– Imam 47 godina, četiri hektara zemlje i dve kuće. Imam svega, ali ostadoh neoženjen. Bilo je prilika, ali pojuri ovaj posao, pojuri onaj posao, ‘ajde tamo, ‘ajde vamo, i vreme prođe. Žalosno je, nekako, ali došao sam u situaciju da nađem ženu ili da nađem dobar katanac i stavim na kuću – priznao je Rajko iz okoline Aranđelovca, a Andrija Otović (41), koji samo sa starom majkom živi u selu Dujke iznad Sjenice, došao je na Javor sa istom željom: – Lažu kad kažu da se na selu živi dosta teže nego u gradu. Može i kod nas lepo da se živi, samo fali žena.
