Zemunac Saša Simić je u životu svašta radio. Vozio taksi, kombi, radio u cvećari, kao fizioterapeut, sam je projektovao kuću, dvorište, uradio kafić, sve ormare u kući, upadao u blato tražeći suve grane na obali Dunava da bi od njih napravio kapiju ili držač za kišobrane. Odlično barata i mašinom za šivenje, sve što žena nacrta, on ume da sašije. Zato 36-godišnja Patricija Mazeli kaže da se odlično udala. Imaju dve ćerke Martinu i Aleksandru i žive u beogradskom naselju Plavi horizonti skoro dve godine, i sve bi bilo kao iz bajke da nisu napustili posao u Italiji i došli da žive u Srbiju, gde posla nema.
Saša je od srpske krize pobegao iz Beograda u Milano 1996. i snalazio se dugo bez papira. Onda mu je košarka promenila život. Voleo je da slobodno vreme provodi s loptom pa je tako i slomio nogu. U bolnici ga je primila glavna medicinska sestra – Patricija. Posle je bilo kasno.
Banke zelenaši
– Jutros kažem: „Saša, treba mi pare za cipele“, a muž kaže: „Ja jedino da idem na semafor da perem stakla od kola“. Svu ušteđevinu potrošili. Moja plata u Italija 2.000 evra kad radim noć. Privatno za noć ja zaradi 250 evra, a ovde ceo mesec za te pare treba da radim kao medicinska sestra. Ovde sam bila i u banka. Kamata 27 odsto za kredit! Oni su lopovi, kao zelenaš.
– Odmah smo se zavoleli i venčali se posle devet meseci – priča Patricija, koja je prilično dobro savladala srpski.
Sašu je nostalgija, ipak, vukla u Srbiju. Ceo jul i agust provodili su što u Beogradu, što na moru i onda su jedne godine pomislili da ne bi bilo loše da žive u Srbiji.
– Dve godine sam radio s aparatima za pasivnu gimnastiku. Koriste se uglavnom za stimulisanje mišića noge posle sportskih povreda ili operacija. Već 10-15 dana nakon operacije noga se potpuno oporavlja. Raspitivao sam se i video da tih aparata u Srbiji nema. Pomislim, pa došla je demokratija, kažu da povratnici imaju olakšavajuće okolnosti, i vratim se. Ali, to je bila samo prazna priča – sleže ramenima 42-godišnji Saša.
Patricija kaže da joj je u Beograd bio mnogo lep u julu i avgustu.
I bez para i bez zdravlja
Patricija je zbog karcinoma na bešici primorana da svakih šest meseci ide na preglede.
– Onkolog sa VMA me pregleda, a ja pita: „Gde monitor? Kako gledate moja bešika“. Kaže doktor: „Očima“ i vidi imam karcinom pet milimetara. Kaže, treba da operiše u decembar i leži tri dana u bolnica! Ja znam da ne treba da leži, zovem svoj onkolog u Italija. Kaže: „Dođi, Patricija, radimo laser, nema da leži“. Ovde sve košta 1.000 evra, jer nema ja knjižica. Onda ja nađem avionska karta za 210 evra i odem u Italija. Kaže onkolog u Milano: „Dobro videli očima srpski lekari, ali oni pregleda k’o mi pre 18 godina“. I tako teše mene ovde Srbi, kažu: „Nemaš pare, imaš zdravlje“. A ja ćutim. Šta da im ja kaže? Nema ni pare ni zdravlje.
– Imamo dve ćerke, a Saša kaže da hoće da ima i druga deca. U Milanu brz život, radim noću, nema ko da čuva deca, a u Srbiji, kaže, ti živi kao kraljica. Spor život, ti ne radi, samo čuva deca. Tako mi proda stan i kupim pet aparata za gimnastiku. Dovezli ih na kamiončiću, Saša otišao na VMA, nudio aparate, a oni kažu: Sad nije vreme, čekaj. I tako mi čekaj godinu i po dana. Eto ih u garaža. Niko ne pomozi! To su najbolji aparati za ligamenti, a kod vas aparati stari bar 20 godina – žali se Patricija.
Srpsko-italijanski bračni par bez posla je odlučio da od jednog dela kuće naprave piceriju.
Zovi u petak
Patricija na svom simpatičnom srpskom jeziku kaže da su usluge aparatima za postoperativnu negu nudili i sportskim klubovima:
– Zvali mi i Partizan i Crvena zvezda. Svaki put nama kaže: „Zovi u petak“, i tako prošlo dve godine. Nismo ih ni videli. A mašina precizna, nema da ide svaki dan pacijent u bolnicu, ja nosim u kuću, ti gleda televizor, a aparat radi. U Italija radimo samo sa ti aparati.
– Otac mi je bio šef na ručak, kako se to kaže – kuvar, pa ja sve znam. Pravim pica, komšije probali, kažu mnogo dobra. Otvorili picerija pa čekamo. Nema druga šansa. Samo što sad nisam kraljica u Srbiji, nego magarac – zaključila je Patricija s osmehom.
Prvih godinu dana Patricija i Saša nisu imali ni struju, nego su im pomagale komšije. Načekali su se dobro da im odobre priključak. Sad imaju struju, ali nemaju goste. Picerija „Mama mia“ je ipak na periferiji, malo ko zna i malo ko uđe. Najčešće mušterije su komšiluk i poneki majstor zidar jer se još gradi u naselju.
– Bio sam veliki protivnik Slobodana Miloševića, a sad sam shvatio da je Sloba bio bolji od ove demokratije. Ma, ovo je anarhija. Ništa ne proizvodimo, samo prodajemo parče po parče. Sve se urušilo u zemlji. Hteo sam da pokrenem posao, držao prezentacije od VMA do Vrnjačke Banje i ništa! Lekarima se aparati dopadaju, ali su oni na poslednjem mestu u budžetu bolnice. Nudio sam ih na iznajmljivanje privatnicima, ali oni me gledaju kao konkurenciju. Tako se planovi rasprsnuli kao mehur od sapunice. Skoro sve sam ja uradio u piceriji, ali ovde je svaki posao „može – ne može“. I Italijani za političare kažu „Manja-manja“ (sve pojedu). Ma, u celom svetu ljudi su postali samo brojke za glasanje. Sve je lepo dok ne zaokružiš, a onda sva obećanja lete pod otirač – rezignirano će Saša.
A Patricija s osmehom preti:
– Sad ja polomi tebi druga noga!
