U 1985. Kembridž, Oksford i Sorbona ocenjeni su desetkom, Beograd sa 8,5, a Atina sa 3,5. Sada se bije bitka da uđe na čuvenu Šangajsku listu 500 najboljih na svetu. Koliko je daleko od velikog cilja?
Vraćajući se u prošlost, Beogradski univerzitet stići će u budućnost. U 1985. Kembridž, Oksford i Sorbona ocenjeni su desetkom, Beograd sa 8,5, a Atina sa 3,5. Ista ocena je važila i u kasnijim godinama.
Kritične su bile 1990. i 1991. u kojima je jedna naša fabrika za proizvodnju zeolita s 300 miliona dolara bila prva u svetu, a Crvena zvezda svetski prvak. Umesto ka ekonomskom razvoju, krenuli smo drugim putem i mnogo toga je uništeno, naglašava dr Tibor Sabo, pomoćnik srpskog ministra za nauku u tri saziva zaredom. Naš sagovornik je univerzitetski profesor (Hemijski fakultet) sa više od 400 citata i, verovatno, najupućeniji u osnovna istraživanja u nas.
Podržavate li poduhvat da BU i ostali univerziteti u Srbiji što pre dospeju na Šangajsku listu 500?
Svakako. Ne samo da podržavam, već je to sastavni deo Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Srbije. Postoje veoma dobre šanse da na ovu listu uđe, za sada, Beogradski univerzitet, a kasnije još neki. Analize ukazuju da može da se nađe na Šangajskoj listi u bliskoj budućnosti.
Vi, čak, smatrate da je veći deo puta proteklih godina prevaljen. čime to potkrepljujete?
Pre svega znatnim porastom broja naučnih radova u proteklih nekoliko godina. Malo je poznato da je jedan od veoma bitnih pokazatelja uspešnosti broj naučnih radova na SCI listi, a Srbija je u tom pogledu ostvarila veliki napredak. Između 2000. i 2004. naši naučnici su objavljivali, u proseku, oko 1.000 radova godišnje. Od 2005. stalno napreduju, tako su lane objavili 3.050. Sličan napredak ostvarili su i državni univerziteti.
Na kojem bi mestu trebalo da se nalazi BU, iako to nigde nije zabeleženo?
Po našoj proceni, između 498. i 550. mesta. Nedostaju podaci o broju zaposlenih sa univerziteta koji su već na listi, a jedan od šest pokazatelja je broj radova podeljen s brojem profesora. Gledajući samo zbir radova, Beogradski je bolji od, čak, 200 univerziteta sa Šangajske liste; kada se to podeli s brojem zaposlenih, onda je lošiji od bar 199 pomenutih.
Dodatnu teškoću predstavlja to što se ne označava gde su radovi nastali (afilijacija). Pojedini naučnici uz svoje ime ne pišu Univerzitet u Beogradu, i pored pisanog upozorenja rektora od pre godinu i po dana. Posledica toga je oko 700 radova manje od stvarnog broja, što je dovoljna prednost u odnosu na neke univerzitete.
A ovdašnja naučna ostvarenja? Nije li, možda, prerano srpska nauka oglašena zvezdom u usponu?
Pre svega, to su u inostranstvu uradili i objavili. Ako pet godina nije bilo većeg pomaka, a onda u sledećih pet broj kvalitetnih radova poraste, čak, tri puta, to je moralo da se primeti. Naravno, nismo postali svetska velesila u nauci, niti to možemo da budemo.
Šta je to presudno uticalo da iz godine u godinu, od prve u 21. veku, naučnici iz Srbije objavljuju sve više radova u vodećim međunarodnim časopisima?
Veliki uticaj imale su podsticajne mere Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj u periodu 2003–2009. Najpre je objavljena rang-lista projekata ocenjenih prema međunarodnim kriterijumima. Zatim je nagrađeno 20 odsto najboljih naučnika i ukinuta uravnilovka; bruto zarade znatno su se razlikovale u zavisnosti od ostvarenih naučnih rezultata. čak 500 ih je ostalo bez finansiranja. Istraživači su uvideli da se ceni kvalitet i počeli su mnogo bolje da rade.
I u dobijanju međunarodnih projekata su napredovali, što je uticalo na kvalitet rada (stigla je skupocena oprema od novca EU). U poslednjih pet-šest godina i Ministarstvo je u novu opremu uložilo više od 30 miliona evra, zaposleno je preko 1.500 mladih istraživača, a završeno je 400 stanova po povlašćenoj ceni (oko 300 u Beogradu i 100 u Nišu). Najzad, važan je kontinuitet y radu: u Ministarstvo ljudi nisu birani po partijskoj pripadnosti, već po stručnosti.
Kako tumačite činjenicu da je naša zemlja u nauci u minuloj deceniji pretekla Bugarsku, Sloveniju i Hrvatsku, a da za njima privredno zaostaje?
U Ministarstvu za nauku radili su stručnjaci koji su znali šta i kako treba da se uradi. Imam utisak da se u nekim drugim radilo drugačije, jer kako bih mogao da objasnim podatak da je Hrvatska u poslednjih deset godina završila 1.000 kilometara autoputeva, a Srbija jedva 100. Osim toga, od naučnih otkrića do primene može proteći više godina. Uticaj nauke na privredu u Srbiji je neznatan, i to je jedan od glavnih zadataka sadašnjeg saziva. U prošlosti (1985–1991) bilo je slučajeva izvrsnog povezivanja osnovnih nauka i privrede, a jedan od rezultata je briljantni patent Instituta za opštu i fizičku hemiju s kojim je SFRJ postala najveći proizvođač zeolita na svetu.
U kojoj meri citiranje u uglednim časopisima odslikava nečiji naučni doprinos?
Citiranost je veoma važna za naučni učinak, on je, uostalom, jedan od glavnih pokazatelja rangiranja univerziteta na Šangajskoj listi. U ovom trenutku među gotovo 7.000 najcitiranijih iz svih oblasti u svetu, nema nijednog iz Srbije. S obzirom na napredak koji smo ostvarili, možemo se nadati da će se to promeniti u bliskoj budućnosti.
Zašto se domaći istraživači iz društvenih i humanističkih nauka tome opiru?
Zaostajanje u ovim naukama veoma je ozbiljno, mada je i tu došlo do poboljšanja. Primera radi, u 2007. Srbija je objavila 30 radova, a češka 454; u 2009. u Srbiji je objavljeno 155, a u češkoj 590 naučnih radova. Iako imamo na umu specifičnosti u ovim naukama, istraživači se moraju navikavati na merila koja važe u svetu.
Kakva je to zastrašujuća nepogoda zadesila našu zemlju, ako su Kembridž, Oksford i Sorbona 1985. ocenjeni desetkom, Beograd sa 8,5, a Atina sa 3,5?
Ta ocena je važila i u kasnijim godinama. Kritične su bile 1990. i 1991. u kojima je jedna naša fabrika za proizvodnju zeolita s 300 miliona dolara bila prva u svetu, a Crvena zvezda svetski prvak. Umesto ka ekonomskom razvoju, krenuli smo drugim putem i mnogo toga je uništeno.
Zašto Srbija ulaže malo u nauku? Hoće li je najavljena novčana injekcija od 300 miliona evra pogurati napred?
U poslednjoj četvrtini 20. veka došlo je do snažnog preokreta u korist visokih tehnologija utemeljenih na znanju. Naime, 1976. svega 28 odsto svetske robne razmene odnosilo se na robu srednje i visoke tehnologije, a 20 godina kasnije dostigla je 55 odsto. Taj trend se nije samo nastavio, već i ubrzao. Visokorazvijene zemlje zarađuju mnogo prodajući pamet, a za nauku izdvajaju 10 puta više od Srbije; u procentima, a u evrima da ne govorimo. Godišnje ulažu od tri do četiri odsto bruto društvenog proizvoda (oko jedan iz budžeta, ostalo iz privrede), a Srbija oko 0,30.
Naša zemlja je na prekretnici između razvijenog društva i tehnološke kolonije. Nadam se da će nas pomenuta novčana injekcija od 300 miliona evra uveliko pogurati napred. Ali moraju postepeno da se povećaju izdvajanja iz budžeta, sa 0,30 na prihvatljivih 0,60–0,70, uz konačan cilj od jednog procenta. Ulaganja iz privrede moraju da prate ovaj trend.
Kada se nadate ulasku ma kojeg srpskog univerziteta na Šangajsku listu?
Pre pet godina bili smo oko 1500. mesta u svetu, tako da približavanje grupi od 500 treba shvatiti kao ozbiljan uspeh. Ne može se reći da li će to biti u novembru, kada se pravi nova lista za 2010, ili za godinu-dve. U bliskoj budućnosti možemo obradovati našu javnost ulaskom u grupu od 39 država koje imaju najmanje jedan univerzitet na Šangajskoj listi. Zanimljivo je da je bruto domaći proizvod ovih 39 država 89 odsto ukupnog svetskog.
Zar međunarodno priznati istraživači nisu uslov ma kakvog osmišljavanja budućnosti?
Jesu, ali ne možemo reći da naši nisu jer neki objavljuju radove i u najboljim svetskim časopisima (u prvih 10 od 10.000 koliko ih ima na listi).
