Balkanska šatraBlud sa fantomima agresije
“Ako ne možete da se oduprete silovanju pokušajte da uživate”. Izgleda da je ovaj savet američke policije potencijalnim žrtvama “snošaja” iznuđenog nasiljem, reformatorima ovdašnjim, baš zapao za oko. I prionuo za pragmatizmom politike “novih realnosti” koju bez saglasja većine vode. Evo najnovijeg primera “uzgajanja” poniznoisti stavljene u ravan negovanja “dobrih odnosa” između kabadahije i žrtve.
U pauzi auto i motociklističkih trka na vojnom aerodromu Batajnica, nekada najčuvanije piste vojnog vazduhoplovstva JNA pa VJ, danas vikend vašarištu nabildovanih oktanskih atova, u pratnji dva preostala domaća ispravna miga 21, sleteli su zvani gosti. “Fanatomi”, lovci bombarderi iz baze Aviano.
Da ne bude zabune, jedan od pilota sa smeškom, očito ponosno, saopštio je javnom servisu za informisanje Evropske Srbije, (koji nije besplatan za gledalište) da je “učestvovao u bombardovanju ratnih ciljeva, ovdašnjih”.
Da je “ratni cilj” krajnje rastegljiv pojam za NATO, svedoči ironijom, ili zlovoljom sudbine taj isti RTS, koji je emitovao TV zapis o prigodnom prijateljskom susretu na crvenom tepihu Batajnice, a bio je, ne tako davno, u “misiji borbe protiv širenja ratne propagande pogođen projektilima dobrodošlih, odnedavnih prijatelja.
Oni su, doduše, već iznudili potpis da mogu ući u našu kuću i nezvani. Motorizovani ili peške. Kako im volja. Navodno u tranzitu, koji neće imati vremensko ograničenje i biće za njih besplatan. Ovo mu dođe kao generalna proba, samo se umesto hleba i soli služio viski.
Još nije izbledela slika, ruševina, žrtvi bombardovanja, pa prizori gaženja direktora RTS Milanovića koji je proglašen, posle “demokratskog” puča od 5. oktobra za jedinog krivca ovog ratnog varvarstva, samo po obimu manjeg od Hitlerovog mučkog bombardovanja Beograda.
“Ameri” su mu “javili” da će gađati Abedarevu. Kao što je i Bin Laden “obavestio” o budućem rušenju kula bliznakinja.
Stategija mišje rupe
Jako me inače zanima, kao novinara, koji je svedok četiri puča u Africi i jednog u Beogradu, streljanja cele jedne vlade u Liberiji u prisustvu raspaljene mase, da li se BBC sakrio u mišju rupu i prestao da emituje program kada su sirene najavile nemačke fau rakete. Amerikanci, koji su navodno najavili bombardovanje RTS, znali su za predstojeći napad na Perl Harbur, a posle gubitka flote u logore su smestili sve Japance na svojoj teritoriji.
Otkud da oni drže lekcije o moralu, kada su sve osvajačke ratove pa i ovaj na Kosovu ispovocirali i žrtve proglasili za agresore. Kako su oteli Indijancima Ameriku, tako su je uvećali osvajanjem Kalifornije, Teksasa i Novog Meksika od Meksikanaca.
Ko bi u tom, pokazalo se osvajačkom pohodu, na koridore u svet poslao neporeciva svedočanstva o kolateralnim žrtvama, fantoma i tomahavka, da su svi poslanici sedme sile pogotovo, TANjUG i RTS i prateće službe otišli na godišnji odmor dok traje agresija.
Sećam se kao da je bilo juče, plamenih tragova raketa i aviona nad Batajnicom, urlika sirena, štektanja protiavionskih topova “Praga” na obodu naselja, gde je par stotina metara od moje kuće, odakle sam samoinicijativno, već kao “penzos”, izveštavao TANjUG o pogocima batajničke piste i puta za Novu Pazovu. Komšija ispod mene povezan sa radio amaterima javljao je dalje u lancu o kretanju projektila i fantoma. Nedaleko od nas poginula devojčica. Sedela je na noši, kada ju je pronašla krhotina leteće bombe upućene na “srpske agresore”.
U dokumetaciji iste televizije koja je snimila i iznuđenu ljubav između avijacije čiji su piloti imali ulogu glinenih golubova za elektronske igrice NATO. Za uvežbavanje nedodirljivosti agresora i njihovih eskadrila monstrouznih naprava, letećih radara i nevidljivih bombardera.
Leže u istim rafovima i TV zapisi o pogrebu nedužnog deteta. To su snimci za neku drugu istoriju. časniju od ove, u kojoj David nazdarvlja čivasom neranjivom silovatelju Golijatu. Kada je već ostao i bez praćke i bez “gaća”.
Mazohizam žrtve
Ali šta je trošak jednog leta od Aviana do Batajnice u poređenju sa propagadnim efektom na već zaplašeni svet, u kome žrtva iskazuje dirljivu dobrodošlicu svom osionom mučitelju. Jedan moj uvaženi i dovitljivi kolega sa jasnom primesom cinizma poručio je u komentaru da “vojska prednjači ispred civila u normalizaciji komunikacije Beograda i Vašingtona”.
Ako je zaista tako, da ministar odbrane i zastupnik načelnika generalštaba, gospodin Ponoš, oficir usavršavan na Kraljevskoj vojnoj akademiji u Londonu, uspevaju da budu u predusredljivosti za korak i ispred dojučerašnjeg saveznog ministra spoljnjeg, a od nedavno i (ne)legalnog srpskog, onda publici pod balkanskom šatrom treba dati zaista predah.
Kako onima koji se grohotom smeju predstavi koja traje li traje… još od revolucionarnog oktobra i kontrolišu pritom svoja konta na Devičanskim i drugim ostrvima, procenjuju nove provizije. Ima se tu još štošta prodati – svi ključni veliki sistemi. Ali, predah treba najpre većini, koja poprskana izmetom sa političke arene poljuljanog dostojanstva uzalud viče – Lopovi, vratite pare! Ne treba nam ovakva predstava “demokratskih promena”. Uzalud. The showshow must go. Baš ovakva tranzicija kroz otrežnjenje mora da ide dalje, kažu na izlazima. Teraju kandidate za Evropu nazad u nova poniženja i tvrde da će završnica biti ne samo vrhunac diplomatsko-politčkog žongleraja, “govora mira” od strane trbuhozboraca, već i dresure bezubih lavova oličenih u predsedniku vlade i države koji upravo ovih dana dokazuju komšliku i svetu, da smo bezopasni kao slepi mačići.
Hor hijena
Na kraju će, obećavaju, zabezekutim i isprepadanim gledaocima sve biti okončano horom nevladinih hijena i izborom najdubokoumnijeg majmuna. Tek tada izvređani opoganjeni ispljuvani, pognutih glava gledaoci i pasivni učesnici srpske zbilje moći će da se povuku u preostale kutove svog doma koji je poharan. Dok su oni obijali ulice, mitingovali pa potom glasali za “demokratske” promene ne sanjajući da će to biti pljačkaška demokratura.
U tom periodu uzgajanje nacionalnog poniženja, postalo je unosni hobi ne samo paralelnog toka politike, koji sebe naziva nevladin sektor, već i dokazivanje podobnosti za ulazak u sve institucije izvršne, sudske i zakonodavne vlasti i parlament, što se sve tretira zajedno sa prvovizijama, mitom i ucenama, kao plen vladajućih garnitura koalicionih partitokrata.
Ništa manje za pljuvavanje sopstvenog naroda, njegove istorije, prava na samobitnost i zasluženo dostojanstvo plaćeno milionima žrtva u odbrani od agresora, redovno germanskih, sada i anglosaksonskih, preporuka je za rad u sedmoj sili. U novinama, na radiju i televiziji. O toj novoj podobnosti niko se ne usuđuje da otvori javnu debatu.
UDBA kao sudba
Onima koji pamte i 1945. godinu, u koje spada i vaš hroničar, mada je bio dete, jasno je da iako preobučena u novo ruho ovoga puta u ulozi “kapitalističke kominetrane” UDBA je i dalje naša sudba.
Zaista zanimljiv i krajnje ciničan pa i nedobronamerno posprdan, ali u osnovi dosta intrigantan tekst napisao je u kolumni “reformisane” Politike zagrepčanin rođen u Beogradu, Denis Kuljiš.
On tvrdi, a ja mu eto naivan verujem, “da događanje naroda nije izmislio Milošević, već mu se samo pridružio i isplivao na vrh talasa”. Veli da su to zakuvale službe, deleći Titovo carstvo ne bi li, partijskim feudalcima obezbedile odstupnicu iz komunizma. I to preko pod krinkom nacionalista navodnih, novih spasioca nacije. A ispostavilo se posle svih ratova i istorijskih tumbanja, gde su bili izvođači naručenih radova, vlasnika bivše društvene svojine, mandata, privatnih ušteđevina građana i kormilara budućnosti naše dece.
Dakle, nestašni Denis, koji je svojevremeno bio akcijaš na Novom Beogradu, rešava u Agramu danas uspešno naše ukrštenice i vidi ono što je i dalje nedostupno većini srskoj zablenutoj u celulite folk dive, a znamo da je u dobro osmišljenom metežu vrednosti, koji beleži podjednako samoubistva ostarelih penzionera i mlađanih regruta – Ceca nacionale okupila ispod šatre, na jedno mestu, više Srbalja nego što će sindikati u znak protesta izvesti na ulice narednih deset godina.
Pogled sa distance
U tome i jeste stvar. U pogledu sa distance. I iščitavanja makar stisnutih zuba i zapušenog nosa nekih viđenja nas, u novoj nametnutoj istorijskoj ulozi rođenih luzera, gubitnika. Ne treba da nam dižu adrenalin te “istine”, nego, da upute na razmišljanje zašto smo naivno još 1918. pohrlili u šatru? Da li privučeni zanosom pobednika i ponuđenim motom naših nazovi saveznika da na politčkom vašaru “ko nabije taj dobije”.
Nije nikakva tajna da nas posle gotovo okočnanih planskih etničkih čišćenja Srba u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu, odvajanja Crne Gore i namigivanja Brisela i Vašingtona vojvođanskim separatistima, svi smatraju otpisanim od budućnosti. U svim prljavim, nameštenim igrama, a takve su pogotovo one, pod balkanskom šatrom, dobija onaj koga je gazda obeležio, kao svog najomiljenijeg slugu i cirkuzanta. A to nisu i neće biti pravoslavni Srbi. ćosić se prevario. Srbi su i u ratu gubili, čak i kada su zadobijali, pokazalo se, terotoriju za tuđe države. Gubili su živote milionima i muško seme, supstancu i mogućnost da se množe.
Sada im uz terotorije oduzimaju i dostojanstvo. Ono što je nedopustiva praksa koja se vraća iz turskog ropstva u okvire ovog novog, globalističkog, a govori o povratku srednjovekovnog rajetinskog mentaliteta je osavremenjena praksa ponovnog “šetanja opnaka”. Jer, dobrodošlica sa crvenog tepiha nekada žestoko razarane piste u Batajnici je upravo to. I biće sve dok se od uloge silovanog ne izborimo za status partnera, kome će jednog dana uvažiti i kosovske tapije i činjenice oko “razbijanja Jugoslavije” i nadoknaditi štete od agresije. Za čime vapi Koštunica.
Plašim se da dotle neće biti ni savetovanog “uživanja” osim za one koji naplaćuju svoj angažman u ovoj, u istoriji Srbije najmučnijoj i najponiznijoj epizodi zlostavljanog naroda.
Za razliku od pajaca (baljačo), tragičnog junaka opere slavnog kompozitora Ruđera Leonikavala, koji je na kraju predstave zaplakao, mada mu rola nalaže suprotno, ovdašnji pajaci u američkoj sapunskoj operi, pretvaranja sveta u “kada ostave ovaj narod u prašini, kada pokupe čergu i odu, smejaće (nam se) još glasnije. •
Videli smo lica ubica
Piše: Dr Mirjana Anđelković Lukić
Posle sedam godina od agresije, dva aviona F-16 sletela su na Batajnicu, vojni aerodrom, koji su za vreme 78 dana žestoko bombardovali upravo ovi avioni iz 555 američkog eskadrona. Došli su da isprobaju kvalitet piste aerodroma koji su tako uporno bombardovali.
Podsetimo se ovom prilikom jedne dosta neoprezne ili pak namerno date izjave finansijskog urednika uglednog američkog lista čikago Tribjuna davne 1990. godine u članku pod naslovom “Mi smo svetski anđeli čuvari”: Mi (SAD) moramo biti “voljni plaćenici” čije dobre usluge plaćaju naši konkurenti. Moramo koristiti našu monopolističku poziciju na tržištu bezbednosti da bismo održali vlast nad svetskim ekonomskim sistemom. Mi (SAD) treba da držimo svetski zaštitni reket prodajući baštinu drugim zemljama koje će nama plaćati ratne premije. Korišćenje MMF je mnogo ekonomičiji instrument od marinaca i CIA-e. Ali “čelična pesnica” se mora držati spremna ako se za njom ukaže potreba.
Ova definicija američkog načina ponašanja u odnosu na sav ostali svet je i danas aktuelna i očigledna. Upotrebu “čelične pesnice” žestoko smo osetili tokom 78 dana bombardovanja NATO alijanse, nazvanog “Milosrdni anđeo”. Danas nam baštinici te pesnice, američki piloti dolaze u posete.
Svečani doček
Na vojnom aerodromu Batajnica svečano su dočekani američki piloti koji su sa svojim letilicama F-16 u pratnji srpskih Migova-21 sleteli na aerodrom. Konačno smo videli da imaju i lica. Zločinci se uvek vraćaju na mesto zločina. Piloti bombardera F-16 bili su veoma raspoloženi, doneli su čivas viski da proslave svoje bezbedno sletanje, jer su se za vreme 78 dana bombardovanja te 1999. godine, vitlali po stratosferi, na 12 kilometara iznad tla, strahujući od srpske PVO.
Ovaj događaj su zajedno pratili veoma raspoloženi gospodin Majkl Polt sa suprugom i ministar vojni, gospodin Stanković bez supruge.
Za našeg ministra vojnog, gospodina Stankovića, to je bio istorijski trenutak u srpsko američkim odnosima. Srbija jeste i treba da bude partner SAD u regionu ali joj je neophodna američka pomoć. A oružane snage Srbije će biti garant mira u regionu i kredibilan partner. Cilj reforme vojske je stvaranje efikasne vojske integrisane u evroatlantske strukture.
Baletski način reforme vojske
Ovom veoma važnom trenutku je prisustvovala i pomoćnik ministra vojnog, gospođa Samardžić Marković. Gospođa je sa mesta sekretarice norveškog ambasadora postala pomoćnik ministra. Sem što je kadar Gorana Svilanovića i govori norveški jezik, ostale školske kvalifikacije ove gospođe su nepoznate javnosti, ili vojnički rečeno one su “vojna tajna” (u skladu sa njenom funkcijom!). Govori se doduše da je pohađala baletsku školu, ali ako je tu školu i završila, to je ne čini dovoljno kvalifikovanom da bi odlučivala o reformi vojske, strategiji odbrane ili naučnim institucijama u vojci i školovanju njihovih kadrova. No, sve je moguće u ovoj zemlji Srbiji!
Američki ambasador Majkl Polt nije skrivao oduševljenje zbog sletanja njegovih pilota na Batajnicu. Za njega je to bio poseban dan u bezbednosnim odnosima između Srbije i Amerike. Bio je toliko oduševljen da je uzviknuo “Ovo je predivan prizor”. Naglasio je da su to sada dve oružane snage koje rade zajedno i da je to istinski odraz dugotrajnog istorijskog prijateljstva Srbije i SAD. Naše dve vojske ponovo počinju da sarađuju u novoj vrsti borbe protiv terorizma trgovine narkoticima i ljudima.
Ovaj događaj, presretanje aviona F-16 s migovima 21 je delovao malo groteksno, naši piloti u migu-21 i piloti u bombarderu F-16 to je kao vožnja u fići i u mercedesu! Da li je ovo početak kupovine borbenih aviona F-16 i konačnog raskida sa ruskom saradnjom na planu borbene avijacije, pitanje je na koje će odgovor stići vrlo brzo.
Obraćanje zamenjenom narodu
Tog dana je njegova ekselencija američki ambasador ponovo iznenadio srpsku javnost pokazujući da nije baš toliki greh pozivati se na prošlost. Podsetio je prisutne da je Srbija bila njihov, američki saveznik u oba svetska rata. Da li je gospodin Polt tom prilikom mislio na isti narod koji je njegova zemlja, zajedno sa evropskim saveznicima, divljački bombardovala, ili je i on kao kralj Ibi, poželeo da promeni narod?
Očigledno je da se u svom govoru obraćao i onoj “drugoj” Srbiji kako bi je ubedio da se mane radikala i da se okrene demokratskim snagama u Srbiji. Onim koje predstavlja gospodin Tadić, koji ukida Republiku Srpsku i Dejtonski sporazum.
S novim saveznicima naši vojnici će se boriti protiv terorista, ali ne u svojoj zemlji, na Kosmetu na primer, već u nekim zabitima Avganistana ili Iraka u korist Amerike. Ali ne i na njen račun. Račun za njihovo izdražavanje i opremanje će platiti Srbija.
Trebalo bi upravo zbog ove svetske saradnje i opšte nove borbe protiv svetskog terorizma izbaciti iz našeg rečnika reč “patriotizam”, tako omraženu kod demokrata i zameniti je rečju “geotizam”, koja označava moderni patriotizam, odnosno ljubav prema planeti Zemlji i Kosmosu u celini. Tako će u saradnji sa američkom vojskom i naša vojska doprineti da se smanje patnje svih Zemljana, tako što će ih osloboditi od terorista, narko dilera i trgovaca ljudima, pre svega ženama.
Bilo je veoma svečano na aerodromu u Batajnici. Razvijene su zastave obeju zemalja a gardisti su stali pored svojih zastava. Kako su neki posmatrači kasnije tvrdili, pridala se neopravdano velika pažnja poseti dva borbena aviona vojnom aerodromu zemlje koja nije u ratu sa zemljom posetilaca.
Pri samom pogledu na pristigle američke vojnike, sem što su bolje plaćeni i malo više podgojeni, naši su izgledali bolje, profesionalnije, lepše i dostojanstvenije, onoliko koliko se može u ovakvoj ponižavajućoj prilici.
Avioni sleteli, na žive rane
Jedan pilot, major Endrju Vuls je rekao da je učestvovao u kampanji 1999. godine, ali da je to prošlost koju treba zaboraviti i da treba da se okrenemo budućnosti S njim je bio i pilot kapetan Brajan Parksin.
Zbog tog “pogleda u budućnost”, penzionisan je veliki broj mladih oficira, i generala, posebno onih koji su se borili na Kosmetu, znači onih koji su imali ratna iskustva i znanja za odbranu zemlje.
Naši piloti, major Beli Gertmajer i kapetan Nenad đorđević su izrazili svoje zadovoljstvo što su uspešno “prizemljili” svoje kolege iz NATO pakta koji su pristigli iz vojne baze Avijano u Italiji. Iste one iz koje su samrtnog proleća 1999. godine uzletali avioni F-16.
Kapetan Nenad đorđević je rekao da je pri susretu sa američkim pilotima rana zarasla. Pitala bih ga da li su takođe zarasle rane i majci njegovog kolege pilota Zorana Radosavljevića koji je među prvima pošao u susret, ali drugačiji od ovog, američkim avionima F-16. Da li ga je možda baš Endrju Vuls oborio? Da li su zarasle rane majci male Milice Rakić ili svi onim koji su izgubili svoje drage u kolateralnim štetama u Surdulici, Grdelici, Aleksincu, Nišu, Varavrinu…
Znamo da život ide dalje i da saradnja treba da se odvija, ali ne po svaku cenu i ne da se Srbi dodatno ponižavaju. Budućnost koju nam nudi Majkl Polt i njegovi piloti koji nisu imali hrabrosti da se malo niže spuste tokom 78 dana bombardovanja, je budućnost življenja u zagađenoj zemlji koju su oni, američki piloti sa svojim kompanjonima iz Evrope zagadili za budućnost.
Naša budućnost dakle, pripada njima. Predstoji nam budućnost koja će biti obeležena epidemijom karcinoma. To gospodin Majkl Polt i pogotovu gospodin Stanković odlično znaju, ali se paze da to nikako ne spomenu. Ali kad se Srbi ubijaju to je dozvoljeno. Da je tako pokazuje i presuda suda Naseru Oriću, najvećem krvoloku i ubici Srba u Republici Srpskoj, koji je za ubijanje srpske nejači dobio samo dve godine zatvora. Sram vas bilo vladari sveta! •
