Daleko je i visoko selo Gvozdac! Daleko od Bajine Bašte i visoko, gore, iznad desne obale Drine, ima vožnje punih sedam kilometara, sve prvom i ponekad drugom brzinom, i sve uz molitvu – ne daj Bože da neko odozgo naiđe! Ali, vredelo je popeti u Gvozdac i čuti kako je 66-godišnji meštanin Zujko stekao ime u zapadnim diplomatskim krugovima u Beogradu, kako su tri mlade dame sa beogradskog asfalta našle sreću u brdima iznad Drine, kako dvadesetak mališana svakog školskog dana pešači i po 15 kilometara od kuće do škole i nazad. I, na kraju, zapisati želju celog sela – da đake pešake neko spase od vrućina, kiša, velikih snegova i gladnih vukova.
Mnogi brđani iz sela Gvozdac kod Bajine Bašte su početkom 1991. oblačili uniforme i kao rezervisti JNA odlazili preko Drine i Save. NJihov rođak, komšija i prijatelj Milan Nikolić zvani Zujko ispraćao ih je s molitvom da ne bude rata. A onda je, u rano jutro 9. marta iste godine, tada 51-godišnji Zujko stavio šajkaču na glavu, uzeo malo sira, kajmaka i proje u čanak, spustio se peške do obale Drine, pa nastavio u suprotnom pravcu, prema Beogradu da se, kako i danas s ponosom ističe, „zajedno sa mladošću i pameću Srbije bori i za monarhiju i demokratiju u Srbiji, i za mir u Jugoslaviji“.
Cure rekle „da“
Od tada je prošlo 15 godina – Zujko i dalje živi u brdima iznad Drine, i dalje je samo običan seljak, i dalje pije svoju ljutu rakiju, i dalje čeka monarhiju i nije siguran da li je dočekao pravu demokratiju. Ali, za razliku od vremena kad su ga van sela jedino poznavali šoferi i kondukteri u lokalnim autobusima do Bajine Bašte, Zujko je zbog svoje originalne humanitarne misije za poboljšanje uslova života u selu Gvozdac danas poznat, pa i priznat u najmanje deset ambasada u Beogradu, a nije nepoznata „faca“ ni u zgradi Vlade Srbije.
Mnoge devojke iz Gvosca nisu puštale mnogo suza dok su tokom devedesetih napuštale svoje brdovito i krševito selo i silazile u ravnice i varošice pored Drine. Tako je broj momaka u selu rastao, a broj devojaka i novorođenčadi se smanjivao. A onda se dogodilo „čudo“: u Gvozdac, jedno od najzabačenijih srpskih sela od Drine do Nišave stigle su tri mlade devojke iz Beograda i tu, u kršu i kamenu, rekle „da“ svojim „gvozdenim momcima“, obećale da će im roditi puno dece i naučiti da savijaju pitu.
Od tada je prošlo punih 10 godina. Slađana, Katarina i Marina rodile su četiri dečaka i jednu devojčicu, naučile da razvlače kore za pitu i rade sve seoske poslove, a danas ih, kažu, jedino nervira kad se neka „građanka“ vrati u svoj Gvozdac, pa počne da glumi gospođu.
Prošle nedelja, u podne, penjemo se uskim šumskim putem koji vodi do kuće Milana Nikolića. Na sedmom kilometru od magistrale Rogačica – LJubovija stižemo na proplanak s koga se vidi pola Srbije i Bosne, i sa koga su orlovska gnezda i nebo sasvim blizu. Nakon još nekoliko stotina metara dolazimo pred kuću čoveka koji je bio jedan od prvih „specijalnih gostiju“ u kabinetu pokojnog srpskog premijera Zorana đinđića i „dragi gost“ u nekim ambasadama.
Sitno slovo Tadiću
Kao što je to radio i mnogo puta prošlih šest godina, Milan Nikolić je u nedelju uzeo iz kuće svesku i olovku, poneo flašu rakije, natočio gostima i sebi, prekrstio se, pomolio Bogu i počeo da piše. Ovaj put predsedniku Srbije:
„Dragi moj predsedniče Borise Tadiću, u naše malo selo ima 40 dece, od toga 20 đaka koji pešače do škole tamo-vamo oko 15 kilometara svaki dan i kad padne sneg, i kad padne kiša i kad ugrije, pa Vas molimo kao Boga miloga da nam nekako obezbedite jedan kombi da prevozi našu decu do škole, a mi ćemo obezbediti vozača…“
– Ovako ja pišem predsednicima, premijerima i ambasadorima otako sam se vratio iz Beograda 5. oktobra 2000. godine. U pismima tražim pomoć za selo, za put, za dom zdravlja, za školu. Onda me neki zovnu u Beograd, a ja lepo šajkaču na glavu, opanke na noge, čanak u torbu pa u Beograd, pa čuk-čuk na vrata ambasada, pa čuk-čuk na vrata kabineta. Primili su me ambasadori Australije i Japana, bio sam i u ambasadama Švedske, Švajcarske, Nemačke, Holandije i Velike Britanije, a zbog ovog kombija i asfaltiranja dela puta kroz selo spremam se da pišem pismo ambasadama Poljske, Norveške i Amerike – priča Zujko o svojim diplomatskim kontaktima koji su mu, kako potom priznaje, doneli mnoga poznanstva, ali zbog kojih je on imao više rashoda nego selo prihoda – Zujko zastaje, odlaže olovku, skida naočare, pa hvata flašu.
… Predsedniče Tadiću, mnogo bi za decu značilo da imaju prevoz do škole. Narod u selu manje bi se sekirao, pogotovo očevi i majke…“
Budući fudbaleri
Katarina Pavlović, Slađana Nikolić i Marina Lazić kažu da su već zaboravile devojački život na beogradskom asfaltu i potpuno se adaptirale na život u brdima iznad Drine.
– Meni pokatkad nedostaje bioskop ili neki izlazak u šoping, ali ovde je sve ono što ja najviše volim – kaže Slađana i više u zbilji dodaje da podržava sve Zujkove inicijative za pomoć đacima pešacima.
Bez trunke šminke i dobro raspoložene, bivše Beograđanke su u prizemlju Zujkove kuće razmenjivale recepte za kolače i govorile o đačkim problemima svoje dece. Na stolu, ispred njih, nije bilo ni cigareta, ni ženskih časopisa, ni mobilnih telefona.
Napolju, oko sena, jurcala su dva Katarinina sina, dva Marinina sina i Slađanina kćerka… Bili su deranski veseli, neki u opancima, neki u patikama, neki su najviše voleli da postanu fudbaleri, a neki da imaju motor.
Zima i snegovi su prilično zakasnili u selu Gvozdac. Sve na sreću mnogih mališana ovog sela koji još svakog dana po najmanje tri sata pešače od kuće do škole i nazad. A kad sneg zaveje sve šumske putove, staze i bogaze, putovanje će se produžiti za najmanje sat vremena. Valjda će Zujkova pisma stići na prave adrese pre prvih snegova.
đinđićeva pomoć
Ipak, Zujko nije uzalud pisao sva pisma i putovao u Beograd. – Pomogao mi je pokojni Zoran đinđić. čim je postao premijer, primio me u kabinet, poslužio kafu i sok, saslušao, zapisao i posle godinu dobili smo dva i po kilometra asfaltnog puta. Jeste, i nas je malo koštalo, ali da nije bilo Zorana… Bio sam na sahrani. Hteo sam da umrem od tuge. Onakav čovek! Šteta – veli Zujko.
Rađale decu
– Kada smo otišle, u Beogradu su pričali su da smo glupače koje su se udale za neke seljačine bogu iza leđa, a ovde su nas u selu mnogi u početku gledali kao neke nesrećnice koje su ko zna šta drugo radile u glavnom gradu. Ali, onda smo počele da rađamo decu, uklapamo se, stičemo ovde prijatelje. Danas je sve super – tvrdi bivša Beograđanka Marina Lazić, kojoj su posle udaje u Gvozdac prvi meseci života u selu bili veoma teški.
