Kako je živeti u Srbiji? Da li neki ljudi koji žive , koliko toliko normalan život, znaju da je moguć život koji je potpuni promašaj. Patnja koja pritiska svakog dana. Dovodeći do pucanja. Pucanja koje rezultuje besom, koji prerasta u nasilje… Nasilje ka pojedincu, ili nasilje ka državi i njenim institucijama, ili pak nasilje ka samom sebi. Kako je živeti u Srbiji u kojoj te mame obećavajući normalne stvari, koje su normalne i samim tim tako bi trebalo da bude. A onda kada te namame, kreće ono nenormalno koje je sad standard, i postalo je normalno, tako da je pravo normalno sada ekstra dobro. I kao što rekoh, kada ponude obično normalno, sav si skeptičan, sa jedne strane, a opet se nadaš da smo konačno stigli na nivo proseka, sa normalnim standardom, i čak ubediš sebe da je sve OK. Tad upadaš u mrežu nerviranja i frustracija što ne možeš ništa da uradiš za sebe. A tako su te sa uverenjem lagali kako drže do svojih mušterija, i sličnih kategorija… Da li su to mušterije, đaci, studenti, vojnici, građani, nije ni bitno. To se dešava u svim segmentima života… Lagali su i lažu i dalje. To su besni vuci u jagnjećoj koži. Sada su prijatni, a kada te izigraju i kada se pojaviš sa pitanjima i svojim pravima, o kojima su vam probili uši kada su trebali da vam nešto uvale, onda vas mrze, ogovaraju, i naravno ništa vam neće pomoći ili uraditi u tvoju korist, nego će te još više uvaliti u problem i nemoć… A tvoje malo biće više ne može da izdrži svo to sranje i toliki pritisak. Frustracije su sve veće. Nesreća raste… Situacija je ista i u parlamentu, i na pijaci, na univerzitetu, u prodavnici… Srbija je jedno veliko sranje, i nikad neće biti bolja!
Evo jedne pričice iz života:
Dolazila je zima… U smrznutim dušama koje žive u ovoj nesrećnoj zemlji, je bilo još hladnije nego spolja. Koračajući ka Auto-Moto savezu, ili kako li se već sad zove, razmišljao sam o ovoj bezizlaznoj situaciji, i svoj toj masovnoj dekadenciji, koja je karakterisala ovaj prostor i ovo vreme. Predugo sve to sranje traje… Pa to je već dve decenije… I kada se setim kako su oni najnemoralniji jedva dočekali raspad sistema, i počeli da kradu, i da se bogate… Ali nisu oni samo krali nekakve materijalne vrednosti, nego su krali našu budućnost. Budućnost koju ni sad nemamo, iako smo već dvadeset godina napred, ili, dvadeset godina posle toga. Gledao sam kako oni najgori rastu, kako se šire, kako se nameću, kako utiču. A, sa druge strane, oni pošteni i vredni su ućutali, počeli su da se smanjuju, da nestaju. Neki su dostojanstveno stajali i trpeli sav taj smrad, koji se na njih direktno obrušavao. Stajali i trpeli… Ali dokle? Nisu mislili da će toliko dugo da traje! Koliko? Da, koliko je to trajalo? Uhhhh….. To je trajalo čitavu večnost, jer traje još uvek! Još uvek traje ta ista smrdljiva i pokvarena priča koja kao nekakav leš zagađuje to malo čistog vazduha… čistog vazduha kojeg je sve manje, a toliko nam je potreban. Jer bez njega nema života… I kako su godine prolazile, oni negativci su jačali, predstavljali se, i predstavljani su kao elita, a onih dobrih je bivalo sve manje… I neki među tim dobrima su menjali strane, jer su izgubili veru i snagu. Postajali su loši, neki čak lošiji od onih prvih loših. Svakim danom je sve bilo teže. Svakim danom je ljudskost pobeđivana licemerjem i bezosećajnošću. I tako u ciklusima… I tako dođosmo do danas. Dođosmo do danas… Ko ovde živi i šta radi? Žive jadnici koji se iživljavaju jedni nad drugima. Sebičnjaci koji su propale priče. Jedino imaju smisla u svojim lažima! Da velikim i malim lažima…
I tako su me klizavi koraci doneli na kapije moga cilja. Treba da položim za B kategoriju. Davno započeta priča, sad je čekala da bude završena. Davnih devedesetih sam uplatio za polaganje. Prošao obuku, izašao prvi put na polaganje, pao, izašao drugi put na polaganje, pao, i rekoh doviđenja šabani… Nemam vremena za vaše zajebancije… Oni su dobili kvote koliko treba da prođe a koliko da padne. I ako nisi njihov sin, komšija, rođak, ovaj onaj, ti si verovatno pao. Nije stoposto sigurno, ali devedeset posto, da ćeš pasti… Ja nisam hteo tako da se igram. Krenuo sam na fakultet, i batalio te igre bez granica. Godinama je postalo još bednije. Tada ako nisi nečiji sin, nečiji komšija, rođak, ili još važnije član partije, teško da ćeš proći… I sada posle milion godina sam odlučio da skinem tu bedu sa vrata. Ničiji sin, ničiji komšija, nikakav član partije. Prolazio sam kroz kapiju a na radiju sa mobilnog fona se čuo , naravno stresni dijalog. Rasprava o novom zakonu u saobraćaju. Zakonu koji je doneo mnogo stresa mnogima, pa i onima koji treba da polažu. Zdravlje narušeno. Gde je sad ministar Zdravstva? Ovi plaše, ljudi u panici nagrnuli da polažu po starim cenama, pare se slivaju u budžet, iz budžeta na njihove račune… Stotine hiljada polaže van svakog kriterijuma!!! Oni će da haraju ulicama. A iz ministarstva za saobraćaj licemerno apeluju da je novi zakon na sceni baš da bi podigao nivo ponašanja učesnika u saobraćaju…!!! Opet licemerje! I sada ću velikim slovima da napišem tu veliku misao koju svi zaobilaze i palamude gluposti u vezi raznih problema. Bilo da su saobraćajne nesreće, ili narkomanija, ili skok kanceroznih oboljenja, ili rast nasilja, u porodici, školi, ka samom sebi. Šabani i kvazi stručnjaci, čitajte sledeće rečenice, a ne spremljene sastave , koje su vam pripremili…
UZROK SVAKOG PROBLEMA U SRBIJI JE SIROMAŠTVO!!!!
I TO NE SAMO MATERIJALNO SIROMAŠTVO, NEGO SIROMAŠTVO U SVIM SVERAMA!!!!
SIROMAŠTVO U PLATAMA! SIROMAŠTVO U DOBRIM LjUDIMA! SIROMAŠTVO U ISTINI!!!
I tu je gotova cela priča. Nema palamuđenja kako se počinje sa marihuanom, pa onda heroin, pa eto problema sa narkomanijom. Problem je u skupštini i na televiziji! Sa svim primerima je isto.
I tako oni plaše, uspaničeni ljudi gaze jedni preko drugih u strahu da će im biti još teže. U tom vagonu sam i ja. Tri dana pokušavam da izvadim lekarsko uvernje, jer je velika gužva. A ordinacija radi samo dva sata! Dok čitate, sve vam to izgleda standardno, ali aloooo!!! Pedeset ljudi čeka ispred vrata u gomili, besni, a oni rade samo dva sata!!! Pokušaj to da zamisliš…. Prvi dan, ništa. Poranim drugi dan, ništa… I onda dođem treći dan dva ipo sata ranije, ušuškam se i čekam… Prođem. Uradim lekarski kao na traci, na kojem bi i invalid i slepac, i retard prošli… Ej, zar oni na tv-u se nisu prosrali od one priče kvaliteta saobraćaja???
Sad sam pred Auto-motom. Vadim slušalice iz ušiju. Srce mi ubrzano kuca od nekakvog straha… Opet se ponavljaju devedesete u ekstra izdanju… Neće valjda…
Test je zakazan u 9 sati. Pola devet je, i nikoga nema… Ulazim u učionicu. Sedam. Zamišljen sam. Samo da ne bude kao u devedesetim… Od bezvezne dozvole do iscrpljujućeg problema… čuju se ljudi… Dolaze… Izlazim napolje. čekamo… Već je devet i petnaest… čekamo… Pola deset…. čekamo… Deset i petnaest… čekamo i dalje… U jedanaest ulazimo u učionicu. Toliko nas je da moramo da radimo test iz dve ture…
Položio sam test. Sada ostaje onaj teži deo, vožnja… Stavljam sluške od mobilnog u uvo, ali on ne radi… Ispraznila se baterija. Dolazim kući, stavljam ga na punjač, kad on ne radi… Nisam ni bio svestan da tu počinje priča VIP-a… Priča koja će me napatiti, i prikazati ovu Jadnu Srbiju kroz sopstvenu metaforu…
Mali Samsung sa radiom kupljen za 1 dinar na dve godine otplate, garancije, sve sa osmehom na licu. Radnice se tope od hvalospeva o telefonu i njihovoj velikoj renomiranoj firmi smrdljivom Vip-u… Ne izdvajam ga od ostalih. Sve je to ista ekipa licemera!
Pojavljujem se sa garancijom, i sve kao je u redu, mada već im nisam tako omiljen kao kad su mi valjali telefončić. .. Poslaće ga u servis, i to će trajati ne više od dva meseca… Šta je tu je…čekaću…
Potrebni su mi dodatni časovi… Sa instruktorom se ugovaram kada bi mogao da uskočim pošto je veliko interesovanje. I kako on reče: Hoćemo na crno, ili da zavedem?
– Na crno, naravno.- rekoh. Mislio sam kao u vozu ili busu kad nemaš kartu, pa ti priđe kondukter, i platiš pola cene, ali ne dobiješ kartu. Naravno da je to loš stav i sa moje strane, ali kad živiš u siromašnoj Srbiji, moraš. Mada to nije nikakvo opravdanje… A opet kad izračunaš koliko taj kondukter uzme u jednoj turi…? A? Pa recimo 50 do 100 eura. I tako neka je samo deset dana, i on je bogat za naše uslove… Da, da… Gomila je i tih priča… Kao sitne ribe, a žive bolje nego mnogi. I naravno, ni njima se ništa ne menja… Mali tajkun baba sera! To je društveni sindrom baba sere… Karakterističan za društva u rasulu…
I tako ti ja krenem na dodatne časove vožnje na crno. ..
I stiže prvi čas. Odosmo na poligon. Nema tu šta da bude teško, ali kako će se u budućnosti pokazati, pada se opasno.
Završili smo par časova i treba da se plati. Ja pitam jel ima za mene nešto gratis, i kaže lik, ništa… Ništa?
-Pa tebi je isto, da li meni platiš, ili na kasi..- reče instruktor.- Aj nemoj zajebavati…
Nasmeših se. Ispričam mu priču o kondukteru, ali ništa… I da ne davim, i ne detaljišem, mada je bilo poučno i smešno, ali ajd… Platim lepo, i ajmo još koja hiljadarka pa na polaganje. Poligon, i paf! Padoh…! Ne opravdavam sebe, ali svi su se žalili na hladnoću na kojoj smo stajali satima dok nismo došli na red. I što je zanimljivo, svi sem jedne devojke smo pali! Niko nije nešto kriv, posebno… Ali ko ima toliko para da finansira te pokušaje? Posle razmišljanja na tu temu sam došao do misli da bi instruktor trebao da iznese svoje mišljenje i u nekim slučajevima pomogne da se prođe. Jer čudna je ta trema, i taj fenomen, da kada treba prezentovati svoje znanje, nešto ne ide…A pare odoše… A para nemaš… A frustracija raste… A zdravlje narušeno… A nigde kraja… Igre bez granica!!! I to na mnogim, ili kad razmislim na svim poljima… Kada prestane jedna disciplina , dolazi druga… Evo ga stiže Samsung.
Zazvonio je telefon, pozajmljen na korišćenje. Vidim VIP.
-Da?- upitah. Mislio sam konačno je gotov. Već dve nedelje čekam. Ali ajd strpljiv sam. Samo neka ga poprave… Ljubazan ženski glas je krenuo u priču koju nisam očekivao. Baš me je obradovala ta ljubaznost i briga jednog mekog ženskog glasa…
– Pa zovem da vas obavestim da vam je stigao telefon iz servisa.
Uh, konačno. Super. Konačno je počelo da funkcioniše onako kako i treba… Taman da vratim pozajmljeni telefon…
– Dobro, da?- upitah. Stvarno, kako prija kada te neko sa poštovanjem oslovljava, i sluša. Toga skoro i da nema u našim životima, pa i ako je to samo u trgovini, daj šta daš. Valjda će biti i u drugim sverama života…
– Pa interesuje nas da li ste saglasni sa tim da ga popravimo, ili možda ne želite da ga popravite?- nastavila je ljubazno kao da mi uručuje milion dolara, ma milijardu dolara nagrade..
Samo malo. Ovde nešto nije u redu. Već mi je srce počelo da kuca brže i jače. Evo ga mini stres stiže! Ministre zdravlja gde si!!!!
– Paaa, ne razumem šta me pitate… Zar ga niste još popravili?
– Ne. Mi vas zovemo da vi potvrdite da želite da ga popravite po ceni koju je utvrdio naš ovlašćeni servis…
Kakva cena, kakav servis… Jao, pa ovi su pukli!
– Samo trenutak. Kupio sam kod vas telefon na akciji 1 dinar, otplćujem ga dve godine, i za to vreme imam pravo na garanciju. Zar ne?- već sam doživljavao mini stres… Ova dileja koja mi je do maločas bila draga devojka se pretvorila u kretena. Ali mogu da razumem da nema izbora i da radi tu da bi preživela. Ali šta se toliko prima i štiti stranu pogrešnima?
– Da tako je gospodine. Tako je. Ali ta garancija ne pokriva mehanička oštećenja…
– Kakva sad mehanička oštećenja? Vidi se da je telefon pažen, i da nema nikakve znake padanja, lomljenja i slično…
– Pa ne znam. Telefon je stigao iz servisa, i oni su kvar proglasili mehaničkim kvarom, i vi snosite troškove popravke…
– Znači ta garancija u stvari ni ne postoji… Neka virtualna garancija?
– Recite mi da li ste saglasni sa njihovom cenom, ili želite da popravljate na drugom mestu, čime gubite pravo na garanciju u narednom periodu.Cena popravke je dve hiljade dinara.- Kad sm čuo dve hiljade dinara, samo što nisam pao u nesvest. Osetio sam toplinu u licu, a srce lupa li lupa.- Da li ste saglasni sa ovom cenom?
– Naravno da nisam.
– Pa onda možete doći po svoj aparat kod nas u prodavnicu…
– A recite mi samo koliko košta taj aparat kod vas u prodavnici?
– Samo trenutak… Samsung e-520 je 4800 dinara…
– I recite mi da li je to normalno da platim popravku neke konekcije u vrednosti pola cene novoga telefona?
– Ne znam ja ništa…
– A jel mogu da dobijem neki kontakt toga servisa?
– Ne. Ja ne mogu da vam dajem te informacije…
– Lepo…
– Doviđenja.
– Zdravooooo….
Ne može to tako… Koliko znam postoje prava potrošača, i kao što reče jedan drugar sva roba bez obzira da li daju garanciju u prodavnici, ima zakonsku garanciju, da je tako nazovem. Okrenuo sam 1234 broj korisničkog servisa. Tamo me je dočekao takođe prijatan ženski glas koji radi za neku sitnu platu i preživljava pored mene sve ove dane. Za razliku od prve ova je nešto i razumela, ali nije mogla puno da pomogne. I sad ću na ovom mestu reći koliko me nerviraju ti mali jadni ljudi koji su u istom košu sa mnom i sa tobom, ali su toliko pogubljeni i rade protiv nas, za njih, a u stvari protiv sebe… Oni su puni mržnje, neinteligencije, nekultire… Oni su kao psi čuvari koji grizu za svog poslodavca, ili svog političara… Male sitne ,bezvredne duše…
I tako je počela još jedna runda igara bez granica, u kojoj si ti lopta koju šutiraju… I da ne prepričavam sve razgovore koje sam vodio, ali sam odlučio da idem do kraja…
Ali uvek se nešto desi kao dobro, kao normalno, i ti opet kreneš za tom šargarepom, i opet nadrljaš… Kraja nigde… Zato razmišljam o bekstvu. Bekstvu gde nema političara, prodavnica,automobila, mobilnih telefona… Negde gde ima nečega drugog… A to je priroda…. Ali da se vratimo igrama bez granica. Dolazim po telefon u prodavnicu, i iznosim svoj stav da to tako ne može, i da će imati više štete nego koristi. Bolje da su popravili u okviru garancije, i da sve bude u redu, da ih čak i pohvalim, ali oni su se prodali za malu svotu… Tu su se pokazali… I onda opet zamka! Kao popravka u drugim prodavnicama je 1000 dinara, što mi je isto puno,ali … Oni mi, kao znamo se, nude popravku za 500 dinara. Razmišljam. Razmišljam o svim opcijama. Ako mi oni poprave gubim pravo garancije… Hmmm… Šta da radim? Ali opet, duplo jeftinije nego na drugim mestima… A i neću se smarati sa ovim VIP kretenima… Razmišljam… Ma valjda se neće desiti nešto loše… I tu sam se prevario. Uvek se desi najlošije. Bar ovde u jadnoj Srbiji. Prihvatim popravku. Ok svi smo sretni… Prolaze dani, već sve ostaje u zaboravu… Dobro je… Ne uključujem sluške da ne bi forsirao konekciju, kad već znam da je osetljivo mesto tog telefona. I onda jednog dana rekoh da poslušam malo radio, dok vozim bajk. Uključujem. Tu je zvuk, tu su stanice, ali nigde muzike. Samo šuštanje… Jao… Opet sranje… Trebao sam odmah sve da proverim. Ali rekoh radi. Nisam ni razmišljao da ovo može da se desi… I sad, odlazim da reklamiram na njihovu malu garanciju, pošto sam VIP-ovu prokockao uz njihovu pomoć… I šta se dešava? Verovatno znate, ili predpostavljate… Oni se naravno ograđuju. Kao rade sluške, a to što ne radi radio, kojem su sluške antena, ih ne interesuje. I povrh svega su neprijatni. Već ogovaraju… Opet štite pogrešne. A i sami na nekom drugom mestu su žrtve, ekvivalentne meni… I šta da radim? Da im odnesem telefon, i da me još više ukopaju u problem, ili da ćutim? Kako god, nije dobro… Što bi rekao jedan drugar Nije dobro…… Posle razmišljanja o raznim putevima rešenja ovog problema, i posle svih maštanja kako ih sve kažnjavam, dolazim na stav: POPUŠIO SI OPET…!!! OPET SU TE PREŠLI! KUPIO SI TAJ TELEFON ZBOG RADIJA, SAD GA VIŠE NI NEMAŠ, A RATE I DALjE STIŽU… ODPLAćIVAćEŠ NEKI ŠKART KOJI JE VIP PLASIRAO NA SRPSKO TRŽIŠTE I BOLI IH UVO!!!! ćUTI, I POKRI SE UŠIMA! TI SI NIKO I NIŠTA. I NIKO TE NIŠTA NE PITA. SAMO TI UZIMAJU… UZIMAJU TI SVE!!!!!!!!!!!!!!!
Moja lista je sve veća, i jednog dana kada puknem, ako puknem, svi će oni da kukaju nesvesni šta ih je snašlo… Ili još bolje, jednog dana kada svi puknemo, ako puknemo…
Do tad, svi na pod. Nemaš ništa od svega što plaćaš… Ali to jeste pljačka, a oni mogu da te, ili me, ili nas, pljačkaju, pošto smo mi jadni!!!
I zašto uvek čestitamo jedni drugima Novu godinu, kao sve najbolje…, o ono odmah šat. Svaka godina je isto sranje, i počinje katastrofalno… Žalosno…
Toliko od Spejs Baluna u ovom januaru. Nije dobro… Nadam se da ćemo i sledeće godine svi biti ovde. Možda i dočekamo neko novo, lepše doba…
