U HRVATSKOJ ZA SRBE NEMA ŽIVOTA

Dođe đuro barem dva puta godišnje u Kninsku Krajinu. Sedne u auto i iz Austrije je tu za 12 sati. Odmah se doveze do Civljana i svog zaseoka Zelenovići, odakle i nosi prezime. Obiđe groblje, vidi srušenu porodičnu kuću, zatim obiđe uništenu stolarsku radionicu… Preostalo vreme iskoristi da se ispriča sa svojim nekadašnjim komšijama. Od četrdesetak porodica jedino se dve vratile posle „Oluje“. Od te jedne samo je đorđe ostao. Kao vuk samotnjak, ćuti i pravi drvene krstiće. Kad đuro dođe onda đorđe i kaže neku, obično kaže da je dobro.
I đuro kaže da je dobro, mada ga „Oluja“ iz Krajine dvared oterala. Prvi put 1990. godine. Taman što se vratio iz Švedske i u selu otvorio stolarsku radionicu, zamirisao rat i đuro otišao u Austriju. Drugi put 1995. U jednom danu mu stradala i velika porodična kuća i radionica.
– Silne pare sam uložio u mašine, razne alate, ali sve je pokradeno. Nemam želje ni da otkrijem ko mi je ukrao, šta imam od toga sada. Bila mi je želja da se vratim iz pečalbei skrasim na svome, ali đavo nije dao – priča.

Krajišnici na okupu

Naš sagovornik još čuva potvrde o pomoći koju je doneo ili uputio za vreme rata. Zna da su one sada potpuno beskorisne, ali i to mu je neka veza sa rodnim krajem. Istovremeno, nostalgiju leči posećujući srpske klubove.
– U Austriji je dosta Krajišnika, gotovo kompletna Dalmacija, iz svih krajeva nas ima. Treba da dođete kada nam gostuje Baja mali Knindža. Tada na taj koncert dođe i staro i mlado.

Veruje da više ništa neće biti isto kao pre rata, kao i da je priča o povratku Srba u Hrvatsku već završena.
– Onaj ko je otišao preko okeana sigurno se neće vratiti. Neće se vratiti ni mladi jer ovde nemaju nikakvu perspektivu. Nama, starijima, hrvatske vlasti na svaki način pokušavaju da otežaju čak i obnovu kuća. Pa, od kada sam podneo taj zahtev najmanje 20 puta sam bio u opštini i svaki put mi traže neke nove i nove papire – veli Zelenović.
Skrušeno priznaje da u svemu ima i mnogo srpske krivice.
– Umesto da smo u teškim vremenima složni, da se držimo zajedno mi se samo delimo. Pa sada se već sasvim normalno priča da postoje Srbi iz Bosne, Srbi Krajišnici, Srbijanci… Šta će nam sve to? Treba da budemo ponosni što smo Srbi. Mnogo me bole te podele.

Kuća pod planinom

đuro Zelenović je pre nekoliko godina kupio kuću u Sopotu kod Mladenovca u Srbiji. Mesto je birao kako ga obično svaki Krajišnik bira.
– Sopot je odmah ispod Kosmaja, a mi Krajišnici smo se navikli da živimo u planini. Nisam se pokajao zato što u mom naselju živi dosta izbeglica – bivša Hrvatska u jednom – veli Zelenović.

Mada je zašao u šestu deceniju, đuro u Austriji i dalje radi kao parketar za jednog Turčina.
– Ima nas ukupno 12, a ja sam najstariji. Znam da ako hoću da zadržim posao moram da budem bolji od tih mladića. Neće gazda da plaća nerad. Nigde se nerad ne plaća – veli pomirljivo.
Kaže da je od svojih deset prstiju pošteno obezbedio sebi, svojoj supruzi i troje dece dobar život. A deca mu na tri strane sveta: kćerka Dragana u Italiji, stariji sin Dragan u Srbiji, a najmlađi sa njim u Austriji.
– Dragan ima svoju firmu u Srbiji i nikada nije hteo da radi negde u inostranstvu. Ali, i ostala deca planiraju da se vrate, vuče ih svoj narod, kao što i mene i suprugu vuče. Ali ne planiramo da se vratimo u Civljane. Nema života ovde. I pre rata je ovaj kraj bio zapostavljen po svim osnovama, a možete zamisliti kako je sada – priča.