Ekonomija izdaje

35

U predvečerje novih izbora, brojne stranke traže ekspertske savete – a u stvari žele da čuju prevarantske formule za tobožnje programe privrednog preporoda i izlaza iz krize, koji bi privukli (i obmanuli) glasače

Možete li da zamislite kako bi u javnosti odjeknulo da je CK KPJ (i Vrhovni štab NOV) savetovao Nedićevu vladu da preispita savezništvo sa Trećim Rajhom (i Hitlerom), te da odustane od saučestvovanja u zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv sopstvenog naroda? Da li bi, sa vrha vlasti u Beogradu, a možda i iz samog Berlina, dobili odgovor da Rajh nema alternativu i da je sveta dužnost Srbije da, po svaku cenu, zauzme mesto koje joj pripada u borbi ujedinjene Evrope na Istoku?

ŠTA DA SE RADI
Lako ćete razumeti da se kritičari današnjih prilika u Srbiji osećaju slično. Naročito kada im ta i takva vlast prebacuje da je lako kritikovati, ali teško dati konkretna rešenja. Ali vlast dobro zna da bi ono što treba da se radi ugrozilo vitalne interese kompradorske elite, koja sjajno obavlja zadatke zbog kojih je u Srbiji instalirana. Pa molim vas lepo, možete li da zamislite B. Tadića (sa svim savetnicima i učenicima), M. Dinkića, B. đelića ili Milicu Delević, kako mirno napuštaju privilegije kojima ih, danas, štedro obasipa evropska perspektiva Srbije? Možete li da ih zamislite kako umesto svakodnevnog ubrzavanja procesa integracije i podsticanja potrošnje (uz lični primer), pristupaju realizaciji mučnog programa štednje, razduživanja i stabilizacije, u kojem bi i sami morali da pruže primer uzdržavanja i odricanja?
Da li će tek naknadno (i kasno) biti shvaćeno da transformacija Srbije u veselu zemlju zabave, kocke, droge, korupcije i prostitucije (prepoznajete li evropski put?) odgovara jedino izdajničkoj eliti, koja bi, napuštanjem takvog puta, zaista izgubila sjajne privilegije (i apanaže), kao što bi i revolucionarna elita, u Iraku ili Libiji, bila upropašćena ako napusti revolucionarni program reformi i ne obezbedi evroatlantskim gospodarima neometan (slobodan) pristup naftnim izvorima, a sama se ne transformiše u privilegovani sloj čuvara demokratije u opljačkanoj i osiromašenoj državi.

PRAVA PITANJA
Naša vlast najviše voli da neprekidno postavlja (i ponavlja) nelogično pitanje: Kosovo ili Evropa?, ne uzrujavajući se čak i kad dobije logičan odgovor Ni Evropa, ni Kosovo.
Ali mnogo veću nedoumicu izaziva pitanje: Da li, i kako, Srbija može sarađivati sa Evropskom unijom, naročito ako ne želi da postane njen sastavni deo? Može li Srbija ekonomski da sarađuje sa Unijom, a vojna (i druga) prijateljstva i saveze da traži među zemljama koje priznaju njen teritorijalni integritet i dostojanstvo? Ili je najvažniji uslov ekonomske saradnje – podanička i bezuslovna želja za učlanjenjem u EU i NATO? Ako je tako, teško je ne posumnjati u dobre namere Unije – na duži rok.
Može li Srbija da usredsredi pažnju na sopstveni privredni razvoj i rast konkurentnosti, ili mora (neprekidno i doveka) da brine isključivo o novim (stranim) kreditima i investitorima puzeći pred zajmodavcima i nudeći po bagatelnim cenama svoje resurse? Žele li naši inostrani prijatelji da vide Srbiju drugačije, ili samo kako cvili za finansijskim predahom (reprogramom dugova), loveći, pri tome, povoljne signale MMF-a i Svetske banke. Uh, da li i vama, kao meni, ide na živce ta toliko puta ponovljena signalizacija, sa sve pogubnijim posledicama po Srbiju?

I GVATEMALA JE ZAPAD
Poznato je da ozbiljan privredni razvoj nije bezbolan proces. Setićemo se samo najprosperitetnijeg razdoblja na ovim prostorima: 1946. do 1968. Zar nije taj period ostao u sećanju kao vreme odricanja, a ne blagostanja i potrošnje? Svako je, sećate li se, silno žudeo za kapitalističkim carstvom slobode (i robnog šarenila), a srećni pojedinci vraćali su se sa Zapada, ushićeni slikama blagostanja (i demokratije), mada su već tada američki lekari (tajno) vršili mengeleovske eksperimente nad živim ljudima u Gvatemali, a u zapadnoj Evropi su se mnogi još dobro sećali perioda u kada su se ljudi drugih rasa mogli posmatrati u – zoološkim vrtovima.
Krajem osamdesetih su i kod nas (naizgled) stvoreni uslovi za zamah privatne inicijative. Pokazalo se, ipak, da ekonomska sloboda ne leži baš u srcu srca naših preduzimljivih ljudi. Mnogi od njih su za svoje poslovne poduhvate tražili podršku države, ili zaštitu političkih stranaka. Država je jedva dočekala da pomogne koliko može i obezbedi, za partijske funkcionere, privilegije i apanaže, a za svoje inostrane mentore tržišta i monopole nad najvažnijim resursima. Za takav sklop ciljeva obezbeđeni su idealni uslovi – jak uticaj političkih stranaka na privredne tokove, uz slab pravni poredak i bagatelisanje prostornog reda.

SAVETI IZDAJNIčKOJ VLASTI
U predvečerje novih izbora, brojne stranke traže ekspertske savete, a u stvari žele da čuju prevarantske formule za tobožnje programe privrednog preporoda i izlaza iz krize, koji bi privukli (i obmanuli) glasače. Pravi i pošten odgovor na privredne probleme (ekonomska sloboda – čvrst pravni poredak – prostorni red) davno je dala ekonomska nauka. Ali takav odgovor nimalo ne odgovara izdajničkoj eliti (šifra Gde smo tu mi?)

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here