Josip Boljkovac, ministar policije u prvoj Tuđmanovoj vladi, dao je intervju frankfurtskim „Vestima“ u kome je predstavio sasvim drugačiji pogled na srpsko-hrvatski rat iz 1990-1991. godine. Jedan od najvažnijih hrvatskih političara iz vremena sticanja nezavisnosti jasno je ukazao na nekoliko neoborivih činjenica.
Pre svega, Boljkovac je otvoreno rekao da je rat bio izbor hrvatskih vlasti, kao i da su one ratovale protiv savezne države SFRJ i srpskog naroda u Hrvatskoj.
Iako je u Hrvatskoj ovakvo mišljenje retko, činjenica je da su stavove drugačije od zvanične teze o ratu za nezavisnost i demokratiju protiv agresije, velikosrpstva, orijentalizma… u nekoliko navrata iznosili Tuđman i Mesić (još dok je bio predsednik predsedništva SFRJ), u krajnjoj liniji drugačije od zvaničnih verovanja zvuče i uspomene Tuđmanovog šefa kabineta Hrvoja Šarinića.
Ipak, Boljkovčeva izjava nije izazvala mnogo pažnje u Srbiji. Pored „Vesti“ prenele su je još jedne novine i spomenuta je na vestima dve televizijske stanice. Reakcije na intervju stigle su sve od perjanica nekadašnjeg Miloševićevog režima. Zanimljivo je da su one listom negativne.
Prvi političari Srbije iz devedesetih godina nesigurno pozdravljaju jedno hrabro i autentično svedočenje, ali ih istovremeno i ljute pojedine Boljkovčeve tvrdnje. Naime, sudeći prema sadržini uspomena bivšeg ministra, koje se u velikoj meri podudaraju sa Šarinićevim sećanjima, izgleda da je između Miloševića i Tuđmana postojao izvestan sporazum. Ovaj neformalni dogovor nastao je u vreme kada još uvek nije bilo izvesno da će kriza jugoslovenske države završiti njenim raspadom. Miloševiću je tada trebala podrška protiv savezne administracije koju je kontrolisao još uvek moćni i u svetu podržani Ante Marković, ali i vrha JNA, sa kojim je bio u savezu za koji se pokazalo da nije bio trajan, ni ideološki, ni programski i trajao je do propasti jednog od aktera. Tuđmanu je sporazum bio potreban kako bi lakše izašao na kraj sa srpskim narodom u Hrvatskoj, Markovićevom i drugom opozicijom u Zagrebu.
Kasnije, kada je posle Vensovog plana Milošević priznao suverenitet Hrvatske, sporazum je donekle izmenjen pa je sada bio usmeren ka Bosni i Hercegovini. Republika Srpska Krajina bila je zalog ovog nečasnog zamešateljstva. O ovome govore svedočanstva sa brojnih Šarinićevih putovanja u Beograd u vreme kada su državne novine i televizija još uvek govorili o budućem ujedinjenju srpskih zemalja.
Konačno, i sâm Boljkovac je pre pada Krajine, dao jedan vrlo zanimljiv intervju Nedeljnom telegrafu. Boljkovac je tada rekao kako očekuje reintegraciju krajeva naseljenih Srbima u državno-pravni sistem Republike Hrvatske. Na pitanje kakvu reakciju očekuje od strane zvanične SRJ i Beograda, iskusni političar je sa izvesnom dozom patosa rekao kako je u srpskoj istoriji bilo mnogo tragičnih i kobnih ishoda.
Boljkovčeve i Šarinićeve tvrdnje poslužiće istoričarima da istinitije predstave složene događaje koji su obeležili i usmerili ratove iz devedesetih godina. Možda će poslužiti i utemeljenju odbrane Srbije pred Sudom u Hagu.
Ipak, koliko god to želeli Miloševićevi saučesnici i sledbenici, ove izjave pokazuju i pravu prirodu režima koji je Srbiju gurnuo u poraze, poniženja, pljačku i nažalost – u zločin i sramotu. Naši vojni neprijatelji i politički protivnici su odneli pobedu. Slaba je uteha što su imali saučesnike u jednom bezumnom, kriminalnom i zlom režimu koji ne samo da je za desetak godina izgubio većinu tekovina naših ratova za oslobođenje i ujedinjenje, već je pronašao uverljiva opravdanja za svoje poraze i dugoročno podelio narod u Srbiji.
Srbija je tokom proteklih osam godina jedva uspela da uspostavi nekakav konsenzus o državnoj politici i reformama, ovo saglasje zasnovano je na pravnoj amnestiji i političkoj amneziji. Koliko god istina bila lekovita, a bivši Tuđmanov ministar njen idealan medijum, ona samo može da ponovo otvori one duboke nedoumice bez čijeg razrešenja Srpstvo neće moći da se preporodi, ali koje su već jednom omogućile pad države i narodnu nesreću.
