Herman van Rompaj (Herman Van Rompuy). Naviknite se na to ime. On je prvi predsednik Evropske unije (EU) koja je ratifikovanjem Lisabonskog ugovora od strane svih 27 država – članica početkom novembra, transformisana u istinske Sjedinjene Evropske Države (SED)
Predsednik Evrope nije izabran na izborima. On je imenovan na jednom tajnom sastanku šefova vlada 27 članica EU. Odabrali su jednog iz svojih redova. Herman van Rompaj je bio premijer Belgije. Znao sam ga još onda kada je, tek, oklevajući započinjao svoju političku karijeru.
Da bi se razumeo Herman, treba znati nešto o Belgiji, maloj zemlji Zapadne Evrope, i prototipu EU. Belgijanci ne postoje kao nacija. Belgija je veštačka država koju su, kao politički kompromis i eksperiment velike sile sastavile 1830. godine. Zemlja se sastoji od 6 miliona Holanđana koji žive u Flandriji, njenoj severnoj polovini, i 4 miliona Francuza koji žive u Valoniji, njenoj južnoj polovini. Belgijski Holanđani, koji se zovu Flamanci, više bi voleli da su ostali deo Holandije, kako je to bilo do 1830. godine, dok bi belgijski Francuzi, zvani Valonci, više voleli da se priključe Francuskoj. Umesto toga, prisiljeni su da žive zajedno u jednoj državi.
Belgijancima se njihova zemlja ne sviđa. Oni je preziru. Kažu da ne predstavlja ništa. Ne postoje Belgijanci – patrioti, jer niko nije voljan da gine za neku zastavu koja ne predstavlja ništa. Baš zbog toga što Belgija ne predstavlja ništa, multikulti-ideolozi vole Belgiju. Oni kažu da bez patriotizma ne bi bilo ni ratova i ceo svet bi bio bolji. Štono poja DŽon Lenon (John Lennon): Zamisli da nema država, što nije teško – ničeg za šta da ubijaš il` mreš, a ni vera nema (Imagine there’s no countries, it isn’t hard to do, nothing to kill or die for, and no religion too).
Belgijski političari su 1957. godine stajali uz kolevku EU. Cilj im je bio da celu Evropu pretvore u jednu Veliku Belgiju, tako da među narodima koji će biti uključeni u jedinstvenu veštačku superdržavu više neće biti mogući ratovi.
Međutim, podrobniji pogled na Belgiju, tu laboratoriju Evrope, pokazuje da toj zemlji fali i nešto više od patriotizma. Njoj nedostaju demokratija, poštovanje zakonitosti i politički moral. U svojoj knjizi iz 1985. godine, Nepostojeća većina [De Afwezige Meerderheid], pokojni flamanski filosof Lode Kles [Lode Claes (1913-1997)] tvrdio je da bez identiteta i osećanja istinske nacionalne državnosti, ne može biti ni demokratije, ni moralnosti.
Jedan od ljudi na koje je teza dr Klesa imala dubok uticaj bio je mladi političar po imenu Herman van Rompaj. Sredinom 80-ih godina, Van Rompaj – konzervativni rimokatolik, rođen 1947. – bio je aktivan u omladinskoj sekciji flamanske Hrišćansko-demokratske partije. Pisao je knjige i članke o važnosti tradicionalnih vrednosti, ulozi vere, zaštiti nerođene dece, hrišćanskim korenima Evrope i potrebi da se sve to očuva. Nedemokratska i amoralna priroda belgijske politike ga je odbijala i dovodila do neke vrste krize savesti. Lode Kles, koji se bližio penziji, pružio je Hermanu mogućnost da ga nasledi kao direktor Trendova (Trends), belgijskog finansijsko-ekonomskog nedeljnog magazina. U tom kontekstu sam se i ja upoznao sa Hermanom. Jednog dana me je pozvao na ručak da me upita da li bih – ukoliko on prihvati ponudu da uđe u novinarstvo – i ja bio voljan da mu se pridružim. Tada mi je kazao da razmišlja da napusti politiku i razmatra mogućnosti profesionalnog života na koji bi se zaputio.
Međutim, nisam siguran šta se tačno zatim dogodilo. Možda su do vođstva Hrišćansko-demokratske partije doprle glasine da Herman, briljantni ekonomista i intelektualac, razmišlja o napuštanju politike; možda su mu učinili ponudu koju nije mogao odbiti (an offer he could not refuse). Herman je ostao u politici. Postao je senator i ušao u vladu kao državni sekretar. A 1988. postao je vođa vladajuće Hrišćansko-demokratske partije.
Putevi su nam se povremeno ukrštali do 1990. godine, kada je belgijski Parlament izglasao izuzetno liberalni zakon o abortusu. Belgijski kralj Boduan (Baudouin [1930-1993]), duboko verujući rimokatolik, koji je patio zbog toga što on i supruga nisu mogli da imaju decu, rekao je prijateljima da će radije abdicirati nego da potpiše taj zakon. Belgijski političari, ubeđeni da kralj blefira, nisu želeli da građani Belgije saznaju o kraljevom protivljenju tom zakonu. Ja sam o tome pisao na op-ed stranama Volstrit džornala (The Wall Street Journal). Zbog toga sam bio kritički opomenut posle ljutitog telefoniranja tadašnjeg belgijskog premijera, jednog od hrišćanskih demokrata, uredniku belgijskih novina (svom ranijem predstavniku za štampu) za koje sam tada radio. Više mi nije bilo dozvoljeno da pišem za strane novine o belgijskim unutrašnjim pitanjima.
U aprilu 1990. godine kralj je, zaista, povodom pitanja abortusa i abdicirao. Hrišćansko-demokratska partija pod vođstvom Hermana van Rompaja, koji je sebe uvek ponosno isticao kao dobrog rimokatolika, tada je uspela da savet ministara potpiše jedan od najliberalnijih evropskih zakona o abortusu – što je bila procedura koju je predviđao Ustav Belgije za situacije kada nema Kralja. Onda su sledećeg dana izglasali da se kralj ponovo vrati na presto. Ja sam o celoj toj aferi napisao kritički članak za Volstrit džornal, posle čega sam odmah bio oteran iz mog lista zbog teškog kršenja ponašanja. Posle nekoliko nedelja, sreo sam Hermana na svadbi jednog zajedničkog prijatelja. Prišao sam mu da proćaskamo. Mogao sam primetiti da se osećao veoma neugodno. Izbegavao je da nam se oči sretnu i prekinuo razgovor što je pre mogao. Od tada više nismo razgovarali.
Hermanova politička karijera se nastavila. Postao je ministar za budžet Belgije i zamenik premijera, pa predsednik Predstavničkog doma, i najzad – premijer. Nastavio je sa objavljivanjem intelektualnih i inteligentnih knjiga, ali umesto da brani koncept dobra, sada je branio koncept manjeg zla. A počeo je i da piše haiku.
Pre dve godine, Belgija se suočila sa najdubljom krizom od svog nastanka. Država je bila na ivici kolapsa posle presude Vrhovnog suda da je neustavan dotadašnji izborni okrug Brisel-Hale-Filforde (Brussels-Halle-Vilvoorde – BHV), koji se sastojao od dvojezične prestonice Brisela i okolnog holandsko-jezičnog kraja Hale-Filforde, i da Parlament mora da ispravi to stanje. Presuda je doneta zbog tužbe o neustavnosti tog izbornog okruga, koji bi trebalo podeliti na dvojezični okrug Brisel i holandsko-jezični okrug Hale-Filforde. Tu tužbu je podneo niko drugi do… Herman van Rompaj, Flamanac, stanovnik okruga Hale-Filforde.
Međutim, 2003. godine Hrišćanski demokrati nisu bili u vladi, i Herman je bio vođa opozicije. Namera njegove tužbe je bila da izazove probleme liberalnoj vladi Belgije, koja je odbila da podeli BHV okrug jer su francuskojezične vladine partije odbile da prihvate presudu Vrhovnog suda. Flamanski Hrišćanski demokrati krenuli su u predizbornu kampanju za opšte izbore u junu 2007. godine, i glavna tema im je bila obećanje da će, čim uđu u vladu, oni podeliti BHV. Herman je predvodio kampanju na tu temu; njegova partija je pobedila na izborima i postala najveća politička partija Flandrije.
Belgijska politička kriza se razvlačila od juna do decembra 2007. godine, jer se pokazalo da je nemoguće sastaviti vladu od dovoljnog broja holandskojezičnih (flamanskih) i francuskojezičnih (valonskih) političara. Flamanci su zahtevali da se BHV okrug podeli u skladu sa presudom Vrhovnog suda, dok su Valonci to odbijali. Na kraju krajeva, flamanski Hrišćanski demokrati su popustili, prekršili izborno obećanje dato svojim glasačima i pristali da uđu u vladu bez podele BHV okruga. Što je još gore, nova vlada ima više francuskojezičnih ministara od holandskojezičnih i nema podršku većine Flamanaca u Parlamentu, mada Flamanci predstavljaju većinu (60%) belgijskog stanovništva. Herman je postao predsedavajući Parlamenta. Na tom položaju, morao je da spreči Parlament i njegove poslanike Flamance da izglasaju zakon o podeli BHV okruga. Uz upotrebu svih mogućih vrsta trikova u tome je uspeo. Jednog dana je, čak, naredio da se brave sale za plenarne sastanke promene, tako da Parlament nije mogao da se sastane da glasa o toj tački. Drugom prilikom, nije se pojavljivao na dužnosti tokom cele nedelje, kako bi izbegao da otvori pismo kojim se zahteva da se pitanje BHV stavi na dnevni red. Njegove taktike bile su krunisane uspehom.
Kada je u decembru 2008, usled jednog finansijskog skandala, tadašnji premijer Belgije bio prinuđen da podnese ostavku, Herman je postao novi šef predominantno francuskojezične vlade Belgije, koja uopšte ne predstavlja većinsku etničku grupaciju stanovnika Belgije. Tokom prethodnih 11 meseci, on je uspeo da vešto odlaže bilo kakvo skupštinsko glasanje o pitanju BHV okruga – čime je produžio stanje koje je Vrhovni sud, odgovarajući na njegovu sopstvenu (Hermanovu) tužbu iz 2003, proglasio neustavnim.
A sada, Herman je uznapredovao da vodi Evropu. Kao i Belgija, EU je jedna nedemokratska institucija kojoj su potrebni lukavi rukovodioci koji su u stanju da se odreknu svega onog u što su nekada verovali i koji znaju kako da narodu nametnu odluke koje su protivne narodnim željama. Vrlo važno za demokratiju, moral, ili za vladavinu zakonitosti. Oni koji su iznad nas, bolje od nas znaju šta je za nas dobro. A Herman je sada jedan od onih koji su iznad nas. Prešao je dugačak put od onda kada je bio zgađen politike u belgijskom stilu.
Herman je – kao i Saruman[1], Tolkinov mudri čarobnjak iz Gospodara prstenova, koji je prešao na suprotnu stranu. Nekada je cenio one stvari koje i mi cenimo. Ali – više ne! Izgradio je sebi visoku kulu odakle vlada nad nama[2].
