Tajna policija proizvodila heroje

Marko Lopušina, novinar i publicista iz Beograda, čija većina knjiga se bavi ljudima iz podzemlja, kaže da ga je na tu tematiku najverovatnije opredelilo što je rastao kao – dete policajca.
– U dvorištu kuće gde smo stanovali bio je pritvor, pa smo moja majka i ja tim ljudima nosili hranu. Tamo sam imao prilike da se kao mali družim i sa kriminalcima i sa policajcima. Kasnije, kad sam počeo da radim u novinama, te teme su mi ležale, počeo sam s Kosova, o iredenti, separatistima, slučaju đorđa Martinovića.. Tako sam „otklizio“ u tu oblast. Kasnije, kada su te teme postale preobimne za novinski feljton, napravio sam prvu knjigu. Izašla je 1987, a zvala se „Najzagonetnije jugoslovenske ubice“, od čaruge do Keljmendija, koji je ubio u kasarni u Paraćinu desetak vojnika. To je bila knjiga portreta oko 30 ubica.

• Tada je, veli Lopušina, nauka istraživala kriminal i ubistva, čime se on koristio.
– Tako sam došao do zaključka da se Crnogorci ubijaju „jedan na jedan“, oči u oči, vatrenim oružjem, a Srbijanci jedan na jedan, ali u leđa sa nožem. Ubistva u to vreme bila su uglavnom porodična stvar, rešavali su tako familijarne konlfikte.

Priča o Ceci

Priča o Ceci zato je, veli autor knjige, zaprava priča o nama, o Srbiji, o Balkanu – gde jedan uličar kakav je Dušan Spasojević i jedan kriminalac kakav je Legija, mogu da organizuju ubistvo premijera.
– Kad ti svi okrenu leđa i budeš obeležen kao da imaš kugu, odjednom si sam. Shvatiš da sav novac, sva popularnost, sva slava, jednostavno nisu ništa. To je odlika Balkana – danas si gore, sutra si dole. Danas imaš sve , sutra nemaš ništa. Izgubiš prijatelje, i onda tek shvatiš koliko si siromašan.

• Sada je i to drugačije.
– Sada radim knjigu „Sačekuša, krvavo srce Beograda“ u kojoj više nema takvih dela, već su ubistva iz zasede, ubijanje ljudi automatskom puškom, imate upotrebu eksploziva i dizanje u vazduh. Takođe, imate ubistva čitavih porodica zato što neko nije mogao da savlada pritisak rata i svu agresiju je preneo na svoje najbliže.
Govoreći na promociji svojih knjiga u „Grand-videu“ u Sidneju, Lopušina navodi da je „prateći liniju delinkvencije, došao do porodice Ražnatović“. (Jedna od najnovijih knjiga mu je „Ceca – između ljubavi i mržnje“. )
– Kada sam radio seriju o Ozni, generalna priča je bila da je naša državna policija organizovala naše kriminalce, tako je nastala jugoslovenska mafija u zapadnoj Evropi, da ubijaju političke emigrante. Svako svoje. Tako su Srbi ubijali Srbe, Srbi komunisti su ubijali Srbe četnike, Hrvati komunisti ubijali su ustaše, Slovenci su ubijali Belu gardu, a naši su imali i zadatak da ubijaju i Šiptare. Željko RažnatoviaArkan je kao jedan od takvih državnih likvidatora ubio petoricu – tri Albanca, jednog ustašu i jednog četnika. To je naplaćivao tako što, pošto je bio pljačkaš, kad opljačka neku banku i nađe se zatvoru, onda ga država vadi. Tako je bio uspešan begunac iz petnćstak zatvora u Evropi, Belgiji, Holandiji, Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Švedskoj. NJegov vodić bio je Vlasta Petrović, čuveni Vlasta Savezni, saradnik Staneta Dolanca (ministra unutrašnjih poslova). Vlasta je stvorio čitavu plejadu tih ljudi koji su, kad se zaratilo, došli kući da vode „patriotski“ rat.

Arkanove pretnje

Kad je Lopušina objavio feljton koga je sve Arkan ubio, Ražnatović mu je pretio da će da mu otkine glavu..
– To je sve bio naš srpski, beogradski život, bivši jugoslovenski život. Ti ljudi su živeli pored nas. Znao sam njegovu majku, njegove sestre, koliko mu je sestra Jasna pomagala kao stjuardesa JAT-a i posećivala ga po zatvorima. Imao je ženu u Švedskoj. Mihajlo je sin njega i te žene. Kada je video oca na televiziji, on se pridružio ocu. Kad je došao na ćrodrom, nije znao ni reči srpski, samo je rekao „Arkan“ i taksista je znao gde da ga vozi.

Svako od njih došao je u „svoju“ republiku, veli Lopušina, gde su „organizovali svoje patriotske vojske i krenuli u svoje ratove, a sve to naplaćivali velikim pljačkama“.
– Kad je Arkan došao, otišao je na Sveti Stefan, bio je kockar, voleo i da se tuče, dva-tri puta je hapšen i dva tri puta ga je Stane Dolanc vadio, ili je on vadio iz džepa legitimaciju savezne policije. Postao je popularan kad je počeo da vodi Zvezdine „Delije“. Tada je, uz podršku Jovice Stanišića iz Državne bezbednosti, uspeo da ga promovišu za novog narodnog heroja među Srbima.

• Arkan je bio dvostruko stariji od Svetlane i imao ženu i četvoro dece kad su se upoznali.
– Ona je tada, kao dvadesetogodišnja devojka, bila muzičko čudo, imala burnu i neuspešnu turneju u Švajcarskoj, a izgleda i romansu. Kad se vratila, Oliver Mandić je odveo u Erdut kod Arkana. Odveo je namerno, jer svaka pevačica ako želi da bude popularna mora da ima svog zaštitnika, a ona je odlučila da to bude Željko. Prvi put sam je upoznao na promociji Stranke srpskog jedinstva, bila je mršava, žgoljava, tanke noge, veliki osmeh, neposredna, mlada, velike oči. Danas ima 30 godina, izgleda bolje, ali nema više tako veliki osmeh i više nema tog sjaja u očima kao pre 11 godina.

• Do danas je ubijeno preko 200 ljudi iz podzemlja, tvrdi Lopušina.
– Naslućivao sam da će se nešto dogoditi i Željku, jer bio komandant garde i predsednik stranke koja je bila pro-forme napravljena da bi se kupovali glasovi Srba s Kosova i prenosili Miloševiću. Kad su pucali u njega, niko nije prišao Ceci koja ga je držala u krilu da joj pomogne. Kad je uhapšena u operaciji „Sablja“ osetila je to licemerje okoline još jednom – preko noći je prestala sva medijska, prijateljska, pa i kumovska pažnja prema njoj. Tako sam odredio i naslov knjige, jer je to osoba koja je sa 30 godina doživela najveću ljubav i postala najveća zvezda na Balkanu, a onda je dotakla dno života i proglašena najomraženijom na estradi i kriminalcem visokog ranga.

(Visited 16 times, 1 visits today)