Poseta Borisa Tadića Vukovaru izraz je, između ostalog, i nemogućnosti srpske elite da se emancipuje od malograđanskog kompleksa manje vrednosti u odnosu na evropsku tisućletnu kulturu Hrvatske
Predsednik Srbije Boris Tadić posećuje Vukovar, za Hrvate simbol borbe protiv srpskog agresora, zajedno sa hrvatskim predsednikom Ivom Josipovićem. Naravno, Tadićeva poseta nastavak je političke defanzive Srbije i prihvatanja nametnute medijske slike o srpskoj krivici za raspad bivše Jugoslavije i ratove koji su usledili tokom devedesetih. Ona je, takođe, i produžetak agresivne hrvatske ratne propagande gde su Srbi ocrnjeni i prikazani kao zločinački narod. I rezultat spoljnjeg pritiska na Srbiju, koja se posipanjem pepela po glavi, navodno, približava Evropskoj uniji. Svakako – praktična potvrda negativnih stereotipa o našoj zemlji, stvorenih devedesetih godina, kao istinitih.
Međutim, jedna izjava našeg predsednika, data u sklopu priprema Borisa Tadića na put u vukovarsku Kanosu, može nam pomoći da shvatimo još jednu nijansu iracionalnosti trenutne srpske politike aktivnog mazohizma. Naime, predsednik je u intervjuu hrvatskim medijima rekao kako na svom ipodu ima mnogo hrvatske muzike i da se budi uz Severinu. Zanimljivo, uz Severinu, a ne, recimo uz Josipovićeve kompozicije za klavir i violinu, poput čuvene Žalobni pjev, čiji bi naziv, na simboličkom nivou, mogao da ilustruje putešestvije našeg predsednika.
Šta nam to govori? Da je Boris Tadić, kao i čitava generacija beogradskih zlatnih dečaka koji su stasavali u sumrak SFRR, težio lagodnom životu kome je ideal bio produženi godišnji odmor na Jadranu. Ideja utopijskog komunizma nekima se ostvarila u prvobitnim zajednicama nudističkih plaža, a drugima na korčulanskim školama ili radničkim odmaralištima Jadrana. Ovo je ideal one generacije koja se nije borila u ratu na pravoj strani a nije ni izgrađivala socijalizam, već je htela samo da uživa, putuje i druži se. Mnogi sinovi beogradske elite, pripadnici te promašene generacije, mogli su godinama da žive na taj način, i da održavaju iluziju mogućnosti ostvarenja hedonističkog letnjeg ideala. Ideal pasivnog parazitskog opuštenog života, zapravo je i suština našeg odnosa i očekivanja od evrointegracija.
Priča našeg predsednika o tome kako sluša hrvatsku muziku, lajtmotiv je srpske proevropske elite koja se na taj način legitimiše kao moderna i zapadnjačka. Ali, ne uz zvuke Josipovićevih nota za klavir i violinu, nego uz melodiju Severine
A za ostvarenje takve utopijske slike budućnosti, nije velika žrtva izreći ni neka izvinjenja civilizovanijim Hrvatima. Priča našeg predsednika o tome kako sluša hrvatsku muziku, lajtmotiv je srpske proevropske elite, na taj način legitimisane kao moderne i zapadnjačke. Ovde je reč o jednom malograđanskom kompleksu, koji srpska elita gaji prema Hrvatskoj tisućletnoj kulturi. Zagreb je u očima dobrog dela srpske elite simbol nečeg uređenog i uglađenog, nečega što je evropsko. Stoga je ton naših ljudi koji odlaze u Hrvatsku, ne samo našeg predsednika, vrlo često ponizan i izvinjavajući, bez obzira na istorijske činjenice, na genocid i etničko čišćenje koje su Hrvati nad Srbima sproveli u Drugom svetskom ratu i 1995. godine.
Na taj način se predsednikovo izvinjavanje Hrvatima i buđenje sa Severinom, uklapa u jedan celovit beogradski sindrom mazohističkog odnosa prema Zagrebu. Dok god se srpska elita ne emancipuje od malograđanskog kompleksa manje vrednosti, Srbija ni ne može voditi normalnu politiku.
