NA Trgu ruža u dvomilionskoj Budimpešti mirne duše možete da uzviknete Dobro jutro, Šumadijo, i da smesta dobijete otpozdrav od dvadesetak gimnazijalaca. Istina, umesto dobro jutro verovatno će uslediti jureget. Tek da pokažu da paze i na časovima mađarskog jezika, jednog od obaveznih predmeta u Srpskoj gimnaziji Nikola Tesla.
U velelepnom gimnazijskom zdanju, starom 120 godina, u kojem su smešteni i srpsko zabavište, osnovna škola i đački dom, od 250 učenika polovinu čine Srbi iz Mađarske. Druga polovina pristigla je iz Vojvodine i Šumadije.
I dok se srpski sever tradicionalno naslanja na granicu sa Mađarskom, Šumadinci su na Srpsku gimnaziju u Budimpešti nabasali u potrazi za prečicom do Evrope. Našli su je. Maturant sa diplomom iz članice Evropske unije, u Srbiji ima tretman studenta-stranca, mada je srpski državljanin. To ga, barem delimično, oslobađa prijemnog ispita na srpskim fakultetima i direktno ubacuje na budžet.
– Devedesetih, kada je Srbija bila pritisnuta velikim problemima, slučajno je jedan đak dospeo ovamo. Dobar glas o nama se proširio, pa na svakom upisu sve više imamo đaka iz Šumadije – objašnjava ovaj fenomen direktorka Gimnazije Jovanka Lastić, i vadi još jedan argument: učenici ne plaćaju školovanje ni smeštaj u domu, a kompletna ishrana u školskoj kuhinji košta ih 100 evra mesečno.
Kod kuće bi pojeli više od 100 evra, plus izlasci. Ovako, roditelji mogu da budu spokojni, jer su im deca u sigurnim rukama i pod kontrolom. Jer, pravila su ovde stroga: izlazak vikendom može da traje najdalje do 21.30. Posle toga svi moraju da budu u svojim krevetima. Ne pada im teško, jer ni mladi žitelji Budimpešte nisu, poput naših u Srbiji, masovno zamenili dan za noć.
– Ceo dan nam je isprogramiran – gotovo uglas nam referišu Kragujevčani Sreten Mirković (17), učenik trećeg razreda, i njegova, godinu dana mlađa sestra, Vedrana.
– Ustajemo u sedam, doručkujemo od 7.30 do osam, a potom smo na predavanjima do 14.20. Sledi ručak, a od 16.00 do 18.45 je vreme za učenje u posebnoj, za to određenoj, prostoriji ili u svojoj sobi. Za to vreme slabiji učenici imaju takozvano obavezno učenje pod nadzorom profesora.
Mirkovići priznaju da je režim života u gimnaziji strog, ali ima važnu prednost – za razliku od vršnjaka u Srbiji, oni su već u ovim godinama naučili da budu samostalni.
Posle mature, Sreten će studirati pravo u Beogradu, a Vedrani se baš dopada Evropa, pa sanja o studijama psihologije u Pragu, ako roditelji budu mogli sve to finansijski da podnesu.
Kragujevčanka
je i Milica čolović, učenica trećeg razreda. Budimpešta, je, kaže, predivan, pravi evropski grad. No, vršnjaci Mađari nisu baš predusretljivi prema mladim Srbima.
– Ali, stekla sam nove prijatelje sunarodnike koje u normalnim okolnostima verovatno ne bih upoznala: Olju Medaković iz Subotice, Milanu Bulatović iz Sente, Baneta Despotovića iz Pečuja… – nabraja Milica nove drugare.
Ističe još nešto – krajnje brižan, gotovo roditeljski odnos direktorke i profesora prema đacima.
A profesore za nastavu na srpskom jeziku u Mađarskoj je teško naći. Na dve slavističke katedre, u Budimpešti i Segedinu, školuju se profesori srpskog jezika i književnosti, no nema nastavnika za ostale predmete. Zato se se ne retko dešava da se školovani Srbi doškoluju na mađarskim fakultetima kako bi mogli da budu profesori u ovoj gimnaziji.
Direktorka Lastić je, prema prvom obrazovanju, stečenom u Beogradu, hirurg ortoped. Posle 12 godina prakse, 1993. godine, bolnicu je zamenila profesurom. Te godine, naime, Srpska gimnazija okrenula je novu stranicu u svojoj istoriji, odvajanjem od hrvatske istoimene škole, a zbog nedostatka profesora pretio joj je gubitak licence. Jovanka već 17 godina predaje biologiju.
Kompletan rad Srpske gimnazije finansira mađarska država, ali se i nastava odvija po mađarskom nastavnom programu, mada na srpskom jeziku. Uveden je predmet narodopis, u okviru kojeg se izučava istorija Srbije, kao i prošlost Srba u Mađarskoj. Osim srpskog, gimnazijalci obavezno izučavaju mađarski, nemački i engleski jezik. Da je škola srpska svedoče i zidovi moderno opremljenih i prostranih učionica, sa kojih gledaju Sveti Sava, Karađorđe, Vuk Karadžić, Laza Kostić…
– Uvek smo bili prepušteni sami sebi, jer ne spadamo u klasičnu srpsku dijasporu. Mi ovde, za razliku od gastarbajtera, imamo svoje korene. Od matične države dobijemo ponekad udžbenike ili neke prigodne knjige i to je, nažalost, sve – kaže Jovanka Lastić, potomak jedne od najuglednijih srpskih porodica u Mađarskoj.
Njen deda Svetozar Lastić bio je sveštenik i diplomirani pravnik, istaknuti borac za očuvanje srpstva u Mađarskoj. Imao je osam sinova i tri kćeri i svima je usadio nacionalni ponos i potrebu da brinu o očuvanju srpske zajednice. Jovanki i njenom bratu od strica Peri prijatelji u šali prebacuju da je njihov deda sam obezbedio više potomaka nego svi oni zajedno. Svetozarove kćerke su, naime, bez dece, a svaki od sinova ima po jedno dete.
Bela kuga najveći je neprijatelj i Srba u Mađarskoj. Zahvaljujući njoj, u Srpskoj gimnaziji, za koju godinu, prevagnuće đaci iz Srbije, mada pri upisu prednost imaju mađarski Srbi.
TESLIN GRAMOFON
MADA je Srpska gimnazija u Budimpešti klasičnog društvenog smera, ovdašnji Srbi su prošle godine njenom nazivu dodali ime Nikole Tesle, kako bi naglasili da je ovaj veliki naučnik njihov sunarodnik. Tesla je baš u Budimpešti osmislio neke izume, a u obližnjem mestu Pomaz posećivao je svoje rođake.
– Malo je i najobrazovanijih Mađara koji znaju da je Tesla Srbin. Oni uglavnom misle da je čeh, zbog gramofona tesla koji je proizvodila čehoslovačka – veli Jovanka Lastić.
UčIO I RADOVAN JELAŠIć
KROZ ovu gimnaziju prošle su čitave generacije Srba u Mađarskoj. Tako je porodica Vukajlović ovde iškolovala tri kolena, od dede do unuke. Maturski panoi ukrašavaju prostrane gimnazijske hodnike, počevši od prve generacije 1947-1951.
Među maturantima iz 1982. je i Radovan Jelašić, guverner Narodne banke Srbije.
