Za Vlastu Isakovića može se reći da je nekrunisani knez od Transilvanije. Rumunski mediji su ga odavno inaugurisali u „kralja tekstila”.
Pošto je već zavladao ledenom Transilvanijom, oblašću nad kojom zauvek lebdi mistični duh besmrtnog grofa, Vlasta se ipak vratio kući. U Beogradu se ipak nije pojavio u crnom plaštu. Na međunarodnom sajmu – Tekstil za dom, pojavio u skupom odelu, naoružan laptopom. Nigde lakovanog štapa od slonove kosti, crnih čizama i pogleda od koga se beži iz bioskopa.
Pedesetjednogodišnji Srbin iz Kladova je, uostalom, odavno najavljivao svoj povratak. Ipak, kao da je razočaran.
– Srbija kao ne prihvata svoju najbolju decu”, kaže rezignirano. Sa žaljenjem konstatuje: Ljudi koji osvajaju Evropu nisu baš najpoželjniji u Srbiji. U isto vreme, želimo baš u tu Evropu. I pored toga što mogu da lobiram za nas u moćnim krugovima u EU.
Tranzicione seobe
Niko ga nije kontaktirao iz ovdašnjih privrednih i političkih krugova. Niko da ga pita za junačko zdravlje. Smatra da je nekoliko puta bio prevaren kada je poželeo da investira nizvodno od Kladova. Nedavno je objavljen oglas za prodaju jednog tekstilnog pogona u Pančevu.
– Odmah sam doputovao, ali, na moje iznenađenje, ljudi koji su rukovodili prodajom obavestili su me da je oglas poništen baš kad sam stigao – kaže Isaković.
Ko je čovek koji je došao u Beograd iz oronulog, sivog grada Sveti đorđe, nekada slavnog industrijskog centra Transilvanije, gde su se, u vreme čaušeskua, proizvodili menjači za kamione i tenkove?
Od kada je Vlasta tamo stigao nenajavljen, 1999. godine, blizina zamka u kojem je bio davno zatočen mitski Drakula, globalni brend užasa, i fabrika tekstila pred propašću, koju je oživeo ovaj tajanstveni Srbin – retke su preostale znamenitosti. Uz pitoreskne predele Karpata i grozne zime, kada se temperatura spušta do minus 37 stepeni.
Priča o njemu je još jedan prikaz o „tranzicionim seobama”. Dok su se braća Isakoviči iz velikog romana Miroslava Crnjanskog na istoku borili mačevima, Vlasta vojuje investicijama. U uslovima tegobne tranzicije, u ovakvom krajoliku, za neke, na kraju sveta, on je pokrenuo mrtvi tekstilni kombinat i postao izvoznik u zemlje EU visokokvalitetnog tekstila od najboljeg pamuka.
čeličnom disciplinom ovladao je grofovijom. Od Fonda državne svojine, s partnerom, vlasnikom moćne kompanije iz Belgije, najpre je kupio fabriku tekstila u likvidaciji, s dugovima od 30 milijardi leja i viškom radnika odnegovanih u socijalističkom mentalitetu. Tekstilni kombinat „Oltul”, u centru grada Sv. đorđa nekada je zapošljavao 2.500 radnika. Onda je došao Srbin iz Kladova i smanjio brojno stanje na – 1.200 zaposlenih.
Proizvodnja je danas mnogo veća zahvaljujući novoj tehnologiji koju je uveo Vlasta, u Rumuniji poznatiji kao Isak. Kad je kupio fabriku, rumunski mediji nazivali su ga „diktatorom”, „novim Miloševićem”, „radničkom krvopijom”… Postao je „čovek kamenog srca”. Svestan je da nijedan reformator nije dobro prihvaćen i shvaćen u početku.
Njegovi radnici ne smeju da imaju ni promil alkohola u krvi. Prošle godine otpustio je 78 radnika uhvaćenih na delu „da su cugali”. Tako je Vlasta postao i „srpski šerif” koji sprovodi prohibiciju.
U krugu njegove fabrike u svakom trenutku su uskladištene zalihe pamuka koje obezbeđuju osmomesečnu proizvodnju u tri smene. Zalihe pamuka iz Kirgistana, najboljeg na svetu.
Kako je počeo čovek čija je sudbina idealna podloga za snimanje filma?
Put sreće
Otišao je iz Srbije 1993. godine, u vreme hiperinflacije. Želeo je da ode u inostranstvo, a da bude što bliže kući. Zapad je bio suviše daleko. Skrasio se u Bukureštu, gde je otvorio malu prodavnicu tekstila. Počeo je da se bavi i izvoznim poslovima Imao je veze na istoku, u Rusiji. Pre deset godina otišao je u vreli, ali opasni Kirgistan, čuven po uzgajanju dugovlaknastog pamuka. Na plantažama je postao klasifikator za pamuk, a takvih danas ima svega nekoliko u regionu. Vlasta i belgijski moćni partner „Drapinteks” godišnje su u vreme setve avansirali od 500.000 do 700.000 dolara u setvu pamuka u Kirgistanu. U uslovima postsovjetskog neopisivog haosa i bezvlašća, uspeo je da organizuje kooperantske odnose s moćnim uzgajivačima „belog zlata”. Krećući se često uz telohranitelje s pancir-košuljama, počeo je da kreditira setvu i organizuje komplikovan transport pamuka koji je nekada podsećao na opake tajne operacije.
Put do pamuka bio je vraški težak. Sve na licu mesta, sve za dolarski keš. Kontrolisali su ga lokalni šerifi sa sovjetskim značkama. Put pamuka vodi do kirgizijskih polja, preko Moskve. To je ezoteričan „put sreće”, na koji smeju da kroče samo odabrani.
Pedeset metara od obale Dunava, u rodnom Kladovu, izgradio je velelepnu vilu, čija se gvozdena kapija otvara daljinskim upravljačem. Nekrunisani knez od Transilvanije planira vremenom da prepusti posao kćerki Dragani i sinu Dejanu.
Šta mislite, pod kojim se imenom vratio u Srbiju?
Evro Isak.
