S kakvim se mukama sreću izbrisani ne-Slovenci u Sloveniji, pokazuje sudbina
Jovana Tošića, jedne među desetinama hiljada žrtava administrativnog etničkog
čišćenja
Iako bi zbog nepravdi, koje im je nanela slovenačka država, izbrisani morali
da budu obeštećeni a u to ime doneto i celovito zakonsko rešenje, što je
službenoj Ljubljani odredila prošlogodišnja presuda Evropskog suda za ljudska
prava u Strazburu – Slovenija nastavlja da gazi prava onih koje je izbrisala
pre više od 20 godina. Pokazalo se da se ni nova, umerenija vlada premijerke
Alenke Bratušek po u vezi sa pitanjem pomirenja i poštovanja ljudskih prava ne
razlikuje mnogo od prethodne, desničarske vlade Janeza Janše, koji je, zajedno
sa svojim ministrom policije, još prošle godine izjavio da Slovenija nema
para da obešteti izbrisane i da prvo mora da nahrani gladne Slovence. Iako
je prilikom preuzimanja vlasti Bratuškova obećala radikalno drugačiji kurs od
Janšinog, izbrisani sa gorčinom zaključuju da se ništa nije promenilo.
Ni nova vlada nije sačinila zakonski predlog kojim bi izvršila presudu suda u
Strazburu i formirala Fond za isplatu odšteta izbrisanima. Naprotiv, jedan od
viđenijih novih ministara Roman Jakič, nekadašnji predstavnik Slovenije u
Savetu Evrope (danas na mestu ministra odbrane), otkrio je da je zvanična
Ljubljana zatražila da najvažniji organ Saveta Evrope (Evropski sud za ljudska
prava) odobri Sloveniji da odloži izvršenje presude, a time i osnivanje fonda
za reparacije – za godinu dana ili bar do kraja ove godine. Slovenija je
povukla takav potez uprkos činjenici da je Strazbur već upozorio slovenačku
vladu da je presuda konačna… Drugim rečima, Slovenija radije rizikuje da
plati visoku globu zbog nepoštovanja odluke suda za ljudska prava u Strazburu –
nego da do 30. juna ove godine ispoštuje presudu i time bar donekle pruži
satisfakciju i posle dve decenije muka se oduži, bar delimično, onima koji su
preživeli administrativno etničko čišćenje, kako slovenačko brisanje ljudi u
tri reči definiše lider izbrisanih Aleksandar Todorović.
ŽIVOT U AUTU Među onima koje pogađa ovakav slovenački manevar je i Srbin
Jovan Tošić (57), koji je u Ljubljanu došao trbuhom za kruhom iz Bosne još
1978. godine. Zaposlio se kao vozač autobusa Ljubljanskog putničkog prometa
(gradski prevoz), vredno štedeo i uspeo da kupi sopstveni autobus. Tik uoči
raspada SFRJ postao je samostalni preduzetnik. Posle tajnog čina brisanja
ljudi (1992) Tošić doživljava isto što i drugi izbrisani – državni organi mu
uništavaju dokumenta (iako su bili važeći), pa tako preko noći gubi pravo na
rad, boravak, egzistenciju… Autobus je morao da proda kako bi preživeo. Isprva
se potucao po LJubljani i životario po iznajmljenim sobama, sve misleći da je u
pitanju greška i da će se to već ispraviti. Godine su prolazile… Pa decenije…
Na kraju je Jovanovo jedino stanište, spavaća soba i topli dom – ostao njegov
stari automobil.
Poslednjih godina bije bitku sa ljubljanskom birokratijom, koju predvodi
srpske gore list – gradonačelnik Zoran Janković. S obzirom na to da je Jovanu
država brisanjem pre 20 godina uzaptila i mogućnost da otkupi (kao svi ostali
građani Slovenije) stan u kojem je imao stalni boravak, Jovan sada pokušava da
dođe bar do neprofitnog stana koje svake godine dodeljuje na korišćenje
ljubljanska opština. Moli za garsonijeru, bilo kakav zaklon nad glavom. Uzalud.
Pošto prijavu boravka mora imati, izašlo mu je u susret prihvatilište, jer se
adresa ne može prijaviti – na parkingu. Gradonačelnik LJubljane i njegova
uprava, međutim, uprkos verbalnom zaklinjanju da se moraju ispraviti nepravde
nanete izbrisanima – u slučaju Jovana Tošića i drugih izbrisanih sapatnika
postupaju krajnje rigidno, nehumano. Tošiću, uprkos tome što već 35 godina živi
u Sloveniji, istrajno brišu bodove koji bi mu doneli više mesto i veće šanse
na listi za dodelu opštinskih stanova. Izbrisanima se ne daje ni jedan jedini
dodatni bod, iako je činjenica da žive u najgorim mogućim životnim uslovima.
Poput Jovana, koji stanuje na ulici, bukvalno. Jovan je tako preživeo i ovu
poslednju, tešku zimu punu snega i mraza, na svoja četiri točka. Uprkos tome,
u rubrici 2 prijave za opštinski stan – ljubljanski gradski oci Jovanu nisu
priznali ni jedan bod po pitanju katastrofalnog kvaliteta stanovanja
nedostojnog čoveka. Iako bi, da nekom srećom živi u baraci bez struje i vode –
iz cuga dobio maksimalnih 30 bodova.
Ni to nije sve – javni fond koji upravlja opštinskim stanovima ne priznaje
Jovanu ni bodove koje bi mogao da dobije da je učestvovao na prethodnim
konkursima za dodelu neprofitnih stanova. A na prethodnim konkursima nije ni
mogao da konkuriše jer je bio – izbrisan. I tu je Tošić oštećen za još 150
bodova. Nije mu priznat još jedan uslov, a to su godine života u LJubljani.
Zahvaljujući slovenačkom Ustavnom sudu (koji je državi prvi odredio da je
brisanje ljudi izvršila nezakonito i da to mora da ispravi), Tošiću je država
vratila adresu boravka u Medvodama (selo u predgrađu LJubljane). Iako je
Tošiću to upisano samo kao formalna adresa po sili zakona, jer je stanovao tu
u trenutku brisanja (1992) i potom nikada više, ljubljanska birokratija to ne
priznaje. Pokazalo se da je ovakvim potezom Ustavni sud ispravio brisanje –
ali tako da su žrtvama brisanja nastali novi problemi, jer se sada gradski
organi u LJubljani pozivaju na fiktivnu adresu i ne priznaju Tošiću da u
slovenačkoj prestonici živi već više od dve decenije, jer dok je bio izbrisan
i isteran iz stana u Medvodama, bez ikakvih papira nije mogao nigde da prijavi
boravak u LJubljani. Da bi apsurd bio veći, donedavno su Medvode bile deo
LJubljane.
Agonija dugogodišnjeg isterivanja pravice narušila je Jovanu zdravlje. A
nevolje se nižu. Jer za svaku molbu, žalbu – treba naći advokata, platiti
takse. Svi zarađuju na njegovoj nesreći. Zaista ne razumem zašto odbijaju da
mi prekrate patnje? Pa tako bi pomogli i sebi. Evropski sud u Strazburu je
odredio da nam država duguje pravedne odštete, ali umesto da i gradski organi
rade u cilju smanjenja naših muka oni ih samo produžavaju, a time uvećavaju i
odštete, koje će jednog dana morati da se isplate – ako živi dočekamo taj dan,
upozorava Jovan Tošić.
On je protiv spornih odluka državnih i lokalnih moćnika pokrenuo sve
raspoložive pravne postupke, ali sve je bilo bez uspeha. O tome da je brisanje
bilo juristički zločin i kršenje osnovnih ljudskih prava i sloboda – tužilac ne
želi da polemiše, jer je to odlučeno u opštepoznatoj presudi Evropskog suda za
ljudska prava… Republici Sloveniji je određeno da uspostavi način kompenzacije
nezakonite radnje (ad hoc compensatrion scheme), što u konkretnom primeru može
da se izvede tako što bi se nezakonito brisanje uzelo u obzir i omogućilo
uvažavanje prava i pravnih interesa sa hipotetičkom pretpostavkom da se
brisanje nikada nije ni dogodilo, piše u Tošićevom predlogu revizije presude
Upravnog suda.
IZBRISANI PUNE BUDŽET Jovan nije usamljen primer. Problem poput njegovog nije
jedini koji razara živote mnogih slovenačkih izbrisanih. Jer Slovenija je
lukavo dala rok izbrisanima (od kojih su mnogi proterani iz Slovenije posle
1992. godine, nekoliko hiljada ih živi i širom Srbije) da moraju posebno da
zatraže vraćanje statusa stalnog stanovnika Slovenije. Taj rok ističe krajem
juna ove godine. A svako ko želi da mu se ispravi nepravda i posledice koje je
zbog brisanja trpeo – mora slovenačkoj državi da plati i taksu od 90 evra. Iako
se radi o ljudima koji ni krivi ni dužni žive već dve decenije na marginama
društva, obespravljeni i uništeni, Slovenija se dosetila da nezakoniti akt
brisanja ljudi ne ispravi jednim pritiskom na dugme, već svaki slučaj sad
rešava, pojedinačno, birokratski sporo. I naplaćuje takse, iako se radi o
ljudima sa socijalnog dna na koje ih je slovenačka država gurnula.
Ceh od 90 evra je ulaznica za sve izbrisane, kako bi na osnovu presude suda u
Strazburu izborili povraćaj nezakonito oduzetih prava. Jasno, Slovenija o ovome
nije putem medija, na primer, obavestila izbrisane koji su proterani u druge
republike nekadašnje Jugoslavije, dok ambasada Slovenije u Beogradu ima
snimljenu poruku o proceduri – na slovenačkom jeziku. Jasno, slovenačka država
nastoji da ne radi u korist svoje štete, i sada čeka da što veći broj
izbrisanih propusti rok određen njenim zakonom.
Antrfile : Ko su izbrisani
Izbrisani je ime za grupu od 25.671 ljudi, koliko je Slovenija zvanično
priznala tek 2008. godine, iako organizacije izbrisanih tvrde da je žrtava bilo
mnogo više. Naziv se zadržao posle članka objavljenog u Mladini 1994. godine,
autora Igora Mekine, koji je u slovenačkim medijima prvi razotkrio tajni
državni plan brisanja ne-Slovenaca. Gubitak stalnog boravka imao je za
posledicu uništenje (najčešće bušenjem) svih (iako važećih) dokumenata, od
radne knjižice, preko vozačke dozvole, knjižice zdravstvenog osiguranja,
pasoša, ličnih karti, đačkih knjižica, indeksa… Gubitak posla, nemogućnost
zdravstvene i bilo kakve socijalne zaštite, gubitak imovine, stečenih penzija…
Neki su sebi oduzeli život, suočeni sa nemaštinom i nepravdom, neki su umrli od
teških (iako izlečivih) bolesti, a preostali – čekaju da pravda skine povez s
očiju.
Kako do informacija
Posle isticanja roka – žrtve slovenačkog brisanja trajno će izgubiti pravo na
ikakvu satisfakciju od Slovenije po tom pitanju. Zato svi izbrisani koji žele
više informacije kako mogu da ostvare svoja prava – mogu da se obrate Civilnoj
inicijativi izbrisanih aktivista Slovenije (CIIA). Broj fiksnog telefona je
+386 2 778 4751 (Ptuj) a mobilnog +386 41 985 680 (Aleksandar Todorović).
