San

Imam pravo na san da nece sve biti kao sto je danas…
Sanjam da se Srbi pre svega sloze i oboze, da umesto tumaranja
najmracnijim tunelima australijskog drustva izacu na povrsinu i
progledaju, da umesto uglavnom teskih poslova za druge rade za sebe i
svoje, da umesto malo ili nikakve skole zavrsa-vaju fakultete, da ih je
sve vise vrhunskih strucnjaka, sve manje nezaposlenih, da je srpska
zajednica u pravom smislu te reci ZAJEDNIcA sa jasno izgrace-nom
unutrasnjom strukturom i hijerarhijom, zajednica u kojoj vlada red i
postuju se opsteprihvaceni kriterijumi, sa najkvalitetnijim ljudima na
najodgovornijim mestima umesto cesto nesposobnih i castohlepljivih koji
se javnog polozaja prihvataju ne zarad opsteg dobra, vec zbog vlastitog
mizernog interesa; da SRPSKI NAcIONALNI SAVEZ bude sto je vec trebalo da
bude, organizacija koja ce okupljati sve, a ne ostati samo fantomska
druzina sa vodecim ljudima koji ili su stalno u ostavci ili ih zele
menjati oni koji nikad nista nisu uradili kako valja; da ce SRPSKA
PRAVOSLAVNA cRKVA ponovo postati uistinu duhovna snaga koju ce se
posto-vati i voleti, ali i sa sveste-nicima koji ce kao nekad, u
najslavnija vremena biti duhov-nici u punom obimu te visoke i zahtevne
duznosti, nosioci napretka i od kojih niko nece biti bez zavrsenog
teoloskog, a mozda i jos nekog fakulteta…
Sanjam…
Da ni jedan od vodecih ljudi srpske zajednice nece kopati nos i cackati
usi, a svestenici nece koristiti mantiju da bi sakrili svoje neznanje i
nesposobnost pronalaska argumenata, vec ce uvek za svoju pastvu imati
vremena i strpljenja; da ce u srpskoj zajednici ponovo vladati merila
zdrave strucne selekcije pri cemu ce najsposobniji imati mogucnost da
budu birani, ali ne i bespogovorno slavljeni kao vrhunaravni i
ne-pogresivi; da ce umesto dela (belo)svetskih filozofa i nauc-nika cije
su ideje cesto tako lako prihvatljive mecu Srbima bez obzira na njihovu
vrlo sumnjivu vrednost masovno krenuti da se izucavaju dela i misli
najpre naj-vecih srpskih mislilaca svih vremena poput vladike Nikolaja
VELIMIROVIcA i AVE Justina POPOVIcA…
Sanjam…
Dan kada ce srpske crkve sirom Australije biti otvorene i posecene
svakog dana, a ne samo nedeljom, kada ce pri svakom od nasih hramova
cvetati aktivnosti kojima ce pre svega srpska mladost da se obogacuje,
oplemenjuje, uci i tako cini vrednijom i svoje glave a ne samo noge
igrajuci u folkloru.
Da ce Srbi imati svoju banku i, ne zatvarajuci se u svojevrsni etnicki
geto, ostvariti mogucnost da zahvaljujuci zajednici zive kao pojedinci
sigurnije i bolje ne pljackajuci nikog, vec samo ko-risteci cinjenicu da su
ih nes-recne okolnosti navele da u tako velikom broju pokusaju pronaci
najpre opstanak, a onda i napre-dak daleko od svoje zemlje.
Da ce zahvaljujuci najminimalnijoj disciplini na nivou zajednice Srbi
ostvarivati u skladu sa mogucnostima koje im australijsko drustvo i
zakonodavstvo obezbecuju svakodnevno velike koristi, na primer usvojivsi
odluku da svi, ili bar ve-lika vecina, osiguranje placaju kod jedne
kompanije koja bi zauzvrat bila spremna da za tako impozantan broj novih
klijenata ponudi velike okaksice; da ce se umesto dobrovoljnog priloga
uvesti takozvani crkveni porez koji ce svi rado placati svesni da uz
skromno izdvajanje od samo dolara ili dva nedeljno, pomazu fond kojim se
upravlja odgovorno i pametno i iz kojeg ce biti sa-graceni novi staracki
domovi, obdanista za decu, skole za ucenike; iz kojeg ce deo sredstava
biti namenski usmeravan u poseban fond za najdarovitiju srpsku decu
kojoj valja omoguciti da zavrse najbolje skole sto inace ne bi mogli.
Sanjam…
Dan kada ce postojati zdravo, dobro organizovano i povezano srpsko
jezgro u Australiji predvoceno najumnijima, jezgro iz kojeg ce stizati
ideje i biti pokretane inicijative, a ne puste tlapnje i pametovanje koje
redov-no zavrsava svacom.
Dan kada ce umesto praznih i besplodnih namisljanja o vi-sokoj politici
kojoj se najcesce ne moze uci u trag, voditi razgovori kojima se vec tog
trenutka moze osetiti blagodat i nepo-sredna korist zahvaljujuci ose-caju
ispunjenosti i zadovoljstva, razgovori o svakodnevnim pojedinacnim
problemima i putevima njihova prevazilazenja, razgovori o srpskoj kulturi
i naucnim dometima, razgovori o dobroti i lepoti srpske vere kojom su
prozete sve srpske aktivnosti…
Sanjam…
Dan kada ce mnogi zavideti Srbima zbog njihovih nesumnjivih sposobnosti,
ali ih niko, ili go-tovo niko nece mrzeti jer su tako pametni, dobro
organizovani i uspesni postali zahvaljujuci svojim vrlinama i
zajednistvu, nikad ne podlegavsi smrtnom grehu ispoljavanja bahatosti i
nadmenosti, vec uvek i u sve unoseci sirinu i bogatstvo svoje
pravoslavne duse, ali i znanja i mudrosti stecenih sko-lovanjem i poukama
izvucenim iz teskih zabluda i promasaja koje su Srbe skupo kostali…
Da se Srbi vise nikad nece gloziti oko toga da li je ijekavica srpski
jezik i da ce umesto podela na `ove` i `one` uvek pro-naci ono sto im je
zajednicko…
Da ce ovde, na “kraju sveta“ stvarati uslove za povratak onih koji se
vratiti zele i mogu tamo gde su najjaci, na ima-nja svojih predaka i da
ce svaku zdravicu zavrsavati sa “da Bog da dogodine ovako nazdravljali u
mojoj Lici, tvojoj Slavoniji, Hercegovini, ©uma-diji, Vojvodini“…
Sanjam…
Da ce srpski verski i kulturni centri biti rasadnik dobra, ali ne i
lagan zalogaj za lovce u mutnom i one koji su skloni da dobrotu
poistovete sa naivnoscu do granice gluposti; da ce sveta Liturgija uvek
biti pracena sloznim, velikim i strucno vocenim horom, a ne grupom
navrat-nanos skupljenih `pojaca` od kojih vecina ne zna note i nema
osobitog sluha.
Da ce Srbi u Melburnu, Sidneju, Pertu ili nekom drugom gradu Australije,
kad krenu u pozoriste, na koncert filharmonije, u operu ili balet, tesko
moci odgledati, poslusati ili se diviti pokretu umetnika a da u ansamblu
koji nastupa ne bude bar neko od Srba; da Srbi intelektualci, ma kako
dobro `naoruzani` sposobnoscu da se savrseno uklope u sve tokove drustva
kakvo je australijsko, uz pomoc i uticaj tako dobro organizovane
zajednice, uspesno odgajaju decu koja ce postati umni i zdravi ljudi,
osigurati nastavak svega pozitivnog sto su im preci ostavili i sto su od
njih nasledili, ne stideci se svoga srpskoga porekla, vec naprotiv –
ponoseci se njime! Napokon, da ce sve sto su stariji mecu Srbima u
Australiji izgradili i stvorili ostati u pravim rukama izgracenih
licnosti novih srpskih generacija jer zgrade, zemlja i milioni dolara
vrednosti ne znace nista ako srpska deca prestanu da budu – Srbi!
Imam pravo na san, kao sto ima pravo na isti san svaki Srbin ciji
zivotni moto nije “neka komsiji crkne krava“. Ne zbog krave, naravno,
vec zbog opakog sindroma koji moze kravu dovesti do prerane smrti s
jedne, ali ne doneti ni kapi mleka s druge strane. Imam pravo na san
cije definisanje ne treba shvatiti kao bledi pokusaj da se nekakvom
sanjarijom popuni prazan novinski prostor, nego konkretan program ciji su
pojedini delovi nesumnjivo posledica neceg prethodno uracenog, ali neki u
organizacionom smislu sasvim zaokruzena celina.
Nemate li i vi pravo na slican sans Ili mozda stvarnost koja sad deluje
tako – nedosanjanos