Novi skandal nase diplomatije

Tek preostaje da se vidi kako ce reagovati srpska emigracija u Australiji
kad sazna da je neko odlucio da smeni omiljenog konzula

Neumoljiva logika opstanka kaze da se valja “prostrti koliko si dug“. To
otprilike znaci da bi pojedinci kojima je poverena briga o drzavnim
poslovima od najviseg znacaja trebali da u teskim vremenima posvete dodatnu
paznju svakoj odluci. Sto znaci da treba da se stedi gde god je moguce ako
ne ide na stetu obavljanja vaznog drzavnog posla ili ako ne dovodi u pitanje
vazan drzavni interes. Kadrovski, to znaci na najosetljivija mesta
postavljati provereno najsposobnije i najbolje ljude. Kako u svemu, tako i u
diplomatiji.
Jos bi vise, s obzirom na neverovatne promasaje koji su do sada zabelezeni,
a posebno na decenije antisrpskog delovanja, trebali da povedu racuna o tome
kako i koga u Australiju salju predstavnici nove, `postmilosevicevske`
garniture, da bi bar delomicno ublazili otvorene rane iz proslosti i brizno
otvarali novu stranicu odnosa Srba sa Srbima. Posle petooktobarskih promena
rasplamsane su nade da ce konacno biti stvoreni uslovi za nacionalni
oporavak uz koji ide i ekonomski, kulturni… Kad je o diplomatiji rec,
mnogi su istog trenutka graknuli da treba posmenjivati sve koji su do tada
zauzimali vazne polozaje. Svuda, pa i u – Australiji! Najglasniji su,
naravno, bili oni koji o diplomatiji, njenim zakonitostima pa i o konkretnim
ljudima koji su se u dipomatskoj sluzbi nasli u trenutku Milosevicevog pada,
ne znaju – nista!
Kao odgovor iz Beograda najpre je stiglo blago nesnalazenje ili mozda jos
jedna potvrda da je Australija kao daleka zemlja na samom dnu
spoljnopolitickih prioriteta. Na stranu sto bi sa takvim stavom trebalo
obracunati vec i zbog toga sto je ocigledno veliki nesrazmer izmedju
politickog i privrednog znacaja Australije u svetskim okvirima, kad se uzme
u obzir ogroman potencijal koji lezi neiskoristen u srpskoj zajednici
Australije – jos i vise! U tom smislu zakasnela, ali ispravna odluka o
povlacenju generalnog konzula Ostoja Pandze dodatno je osvezila nade da se
krenulo ispravnim putem i da cesto zapetljane konce Ministarstva za
inostrane poslove preuzimaju u ruke ljudi sa vizijom, znanjem i osecajem za
odgovornost prema vlastitoj drzavi i njenim interesima. Rani optimizam,
medjutim, pokazao se nazalost jos jednim prenaduvanim balonom cija ce
eksplozija biti pracena utoliko snaznijim praskom ukoliko se taj zavrsni cin
zablude bude dulje cekao. I zaista je prasnulo! Ono sto je mukotrpnim
dizanjem iz pepela gradjeno nepune dve godine, gotovo da je nestalo preko
noci odlukom koja nas vraca na stanje od pre 5. oktobra, odlukom koja
provocira pitanje da li je Milosevic zaista pao, ili ga iz necijih glava u
kojima jos tutnji “i posle Tita – Tito“ ni tri Haga ne mogu isterati? Da u
Sidnej kao generalni konzul nije ni trebalo da dolazi bivsi policajac bez
znanja engleskog jezika, bilo je jasno i znatno pre odluke o smeni Ostoje
Pandze, ali je prvi cin diplomatske australijske drame kasnije pretvoren u
tragediju zbog razloga koji bi autora (ili autore) morali da podsete da nije
sve gotovo spustanjem zastora, vec tek kasnije – reagovanjem publike!
Izostanak odluke o ekipiranju Generalnog konzulata u Sidneju, pri cemu je
veliki posao pao na ledja konzula Branka Radosevica, jos se i mogao
relativno lako opravdati objasnjenjem `kupljenim` sa pocetka ovog teksta – u
teskim vremenima treba stedeti! Uostalom, Branko Radosevic je ionako vec
godinama naucio da radi bar za trojicu, jer je kao strucnjak podredjen
politickim miljenicima rezima morao najpre da `pokriva` njihovo neznanje, a
onda i tako prepoznatljivo odsustvo radnih navika uz naglaseno prisustvo
sklonosti ka alkoholnim sredstvima. Odluka o smeni samog Branka Radosevica,
medjutim, za koju ne znamo kad je smisljena, ali je nedavno napisana i
sluzbeno odaslana, s obzirom na sled dogadjaja, javno proklamovane ciljeve i
duh promena u Otadzbini, ne samo da ne moze iole boljim poznavaocima
situacije da se obrazlozi, vec je skandalozna po svim osnovama analize kojoj
bi bila podrvgnuta. Cak i vise! Granici sa – izdajom!
“Slucaj Radosevic“ zanimljiv je vec zbog toga sto po mnogocemu zestoko
odudara od uobicajenog. Tacno je da je Branko Radosevic bio konzul i u vreme
Milosevica, ali kao sto vec rekosmo, iskljucivo zato sto su cak i vremena
“velikog uzora“ (“da se narod pita, Slobo bi zamenio…“) upamtila
potrebu za strucnjacima koji, doduse, nisu ljudi od poverenja, ali im se
ponekad mora dati mogucnost da rade i privilegovane poslove zato sto “visa
sila“ tako zahteva. U diplomatiji pomenuta “visa sila“ znaci poznavanje
pravnog sistema vlastite zemlje, jer je konzulat ionako “drzavna uprava u
malom“, uz obavezni dodatak poznavanja medjunarodnog prava, niza
diplomatskih konvencija, a napokon i jezika zemlje u kojoj se sluzba
obavlja. Ni manje ni vise nego gotovo sve ono o cemu “sefovi“ u liku
rezimskih miljenika, a odelu generalnog konzula – gotovo da pojma nisu
imali! Ne treba mnogo pameti da se zakljuci da je Branko Radosevic dugo
morao da krije neka od svojih principjelnih zivotnih opredelenja, a da nije
uvek u tome uspevao, mozda i zato sto nije ni hteo, najbolji je dokaz kada
je pre desetak godina dospeo, sve iz diplomatije, pravo na ulicu. Zasto su
ga tada najurili iz privilegovane sluzbe, nije tesko pogoditi. Mnogo vece je
cudo sto je posle mukotrpnog tuzakanja sa drzavom ipak vracen na posao, jer
su mnogi tvrdili da je u takvom raspletu u to vreme samo Bog mogao pomoci.
Povratak na posao je, medjutim, znacio samo nastavak vec vidjenog –
mukotrpan rad za rezimske miljenike.
Ne zaboravljajuci kako je onom “koga su zmije ujedale“, nije mu se
nesmotrenost nade u unapredjenje omakla cak ni posle beogradske
mini-revolucije koja ga je, doduse, sa zakasnjenjem ali ipak “bolje i kasno
nego nikad“, dovela na mesto vrsioca duznosti generalnog konzula u Sidneju.
Suocavajuci se sa objektivnim zadacima koji su se nametali svojom ogromnom
sivom masom po velicini i gorcinom, pa i nasledjenim smradom po sadrzaju sa
jedne strane, isto kao i strahotom privremenosti tog statusa, Radosevic je
bio pred dilemom koja bi sigurno mucila skolovanog komunistickog
karijeristu, ali za krstenog, pristojno odgojenog Srbina ne sme da postoji.
Zato je umesto trosenja energije na obezbedjivanje produzetka svog mandata,
Branko Radosevic celokupno svoje diplomatsko iskustvo, znanje i volju
posvetio pokusaju da se ozive kanali saradnje izmedju Australije i nase
zemlje, da se pokrenu inicijative za toliko potrebna ulaganja u privredu
bacenu na kolena suludim planiranjem na koje su “tacku na i“ stavili
bombardovanjem kreatori imbecilne simbioze neokomunistickih diktatora i
samozvanih svetskih demokrata. Istovremeno, Radosevic je po prvi put u
svojoj diplomatskoj karijeri dosao u priliku da umesto da prati ili kriomice
pokusava, konacno udari u najhladniju santu leda – odnose izmedju konzulata
i srpske zajednice! Rezultati tog rada su ocigledni, a jedna od posledica je
koliko do jucer nezamislivo pojavljivanje konzula Radosevica na naslovnoj
strani jedinog srpskog nacionalnog lista u Australiji – “SVETSKOG SRPSKOG
GLASA“. Po prvi put posle Drugog svetskog rata upravo je konzul Radosevic
bio pozvan u jednu od parohija SPC u svojstvu pocasnog gosta, nedavno je u
Adelaidu odrzao prvi konzularni dan u prostorijama tamosnje crkveno-skolske
opstine, vec dogovorio slican nastavak. Kad se iz ove perspektive pogleda,
izgleda kao da je konzulu Radosevicu, pored ostalih, najveci problem sto
nije shvatio da nije medju Srbima popularno biti – Srbin! Bar ne u
diplomatiji!
Tesko je u ovom trenutku reci sta je pre smena konzula Radosevica: povratak
na staro pri cemu je vaznije imati jakog mentora u SMIP-u nego kvalitete
neophodne za diplomatsku sluzbu na posebno osetljivom mestu, ili osveta
Milosevicevih kadrova koji su uspeli da u medjuvremenu gubitnicki tabor
zamene pobednickim, ili i jedno i drugo zajedno iz primesu neceg treceg? Bez
obzira da li je tako ili ne, nacin na koji je “spremljen“ i trenutak kada
je objavljen, Radosevicev opoziv je van zdrave pameti, a onaj ko je takvu
odluku doneo ili nema pojma o poslu koji radi, ili namerno radi naopako!
Posledice su iste, a odgovornost podjednaka. I polupismeni znaju da je
konzularna sluzba posebno osetljiva tamo gde je dugo vladala klima
nepoverenja, pa i otvorenog neprijateljstva izmedju, koje li ironije, onih
koji taj osetljiv posao obavljaju i onih zbog kojih postoje. U premoscavanje
jaza stvorenog pre mnogo decenija izmedju Titovih satrap-diplomata i srpske
emigracije, posebno one politicke, tek je nedavno, upornim i nenametljivim
delovanjem iz senke upravo konzul Radosevic krenuo.
“Slucaj Radosevic“, medjutim, na isticemo zato da bismo prerano inicirali
jadikovku nad konzulom koji se drznuo da pre vremena `umislja` kako je
srpski konzul iako Srbija jos uvek nije Srbija i iako Srbijom ne vladaju
Srbi odgojeni u tradicionalnom srpskom duhu, pa joj ni diplomatiju ne vode
srpski. Primer konzula Branka Radosevica navodimo kao poucan na tragu
konstatacije da postoje razlozi da se pitamo do kada ce biti vaznije znati
se prodati, umiliti i pronaci sebi privilegovanu poziciju bez obzira da li
je sposobnostima zasluzivali ili ne, umesto da se vrednim radom kao drzavni
sluzbenik u interesu drzave i naroda radi koliko je moguce bolje da bi onda
postignuto nekome ko je zaduzen za pracenje tih rezultata `upalo u oci` i
bilo odgovarajuce vrednovano?
Oprastamo se od Branka Radosevica svesni da 5. oktobrom vrata povratka na
staze srpskog nacionalnog oporavka mozda jesu otskrinuta, ali je mnogo
propalih i otpalih koji gledaju kako da ih zatvore, sve nas uveravajuci na
sav glas da je sada sve “tako drugacije“. Samo su oni isti… Oprastamo se
od Branka Radosevica svesni da ne mozemo (ili necemo) nista da uradimo kako
bismo u Australiji imali srpskog konzula po meri svojih potreba, kao sto
neki drugi imaju svoje… Ziva ostaje samo nada da ce Srbijom zavladati
Srbi koji ce u svet slati svoje najbolje predstavnike, one koji se nece
zadrzati na verbalnoj gimnastici vicuci da su Srbi i kad treba i kad ne
treba, pri cemu bi bilo najbolje da to nikad glasno nisu ni rekli jer nas,
takvi kakvi su – ne bi sramotili! Jos manje pod najboljima mozemo smatrati
one koji se skanjuju da kazu da su Srbi jer su vec odavno na svojim
kosmopolitskim, kvaziintelektualno-postmodernistickim krilima poleteli u
siroka prostranstva nacionalne neopredeljenosti, oni misle neopterecenosti,
u stvari onesvescenosti. Duhovno ispran sadrzaj!
Uvek je u slicnim prilikama nepoznanica kako ce na sve reagovati srpska
zajednica u Australiji, ali je ovaj put sasvim sigurno da Radosevicevim
naslednicima nece biti lako, posebno kad ponosni, stari cetnici i njihovi
mladji sledbenici naslute da je neko iz rasrbljenog beogradskog drustva na
vlasti povukao konzula zato sto se usudio da nekadasnji jugokomunisticki
konzulat kao olicenje spijunskog centra odakle se Srbe proganjalo i
zavadjalo, pocne napokon pretvarati u srpsku domacinsku kucu.
Ako vec ne mozemo da uticemo na odluku koja nas se tice, bar da konstatujemo
da je svojim radom i ponasanjem Branko Radosevic uspostavio visoke
kriterijume po kojima i njegovi naslednici treba da se cene. Strucnost,
volja da se pomogne u svakom pojedinacnom slucaju i uvek izidje u susret
iseljenicima zbog kojih konzularno predstavnistvo i postoji, uvek i u svakoj
prilici dostojanstveno predstavljanje srpske drzave i naroda na primeren
nacin, uz odsustvo toliko rasirene arogancije i bahatosti drzavnih
sluzbenika i najmanje zelje da se zarad licnih interesa raspiruje ionako
prisutne podele medju Srbima u Australiji, svest o specificnostima ovdasnje
srpske zajednice i njenim potrebama – najvaznije su tekovine petogodisnjeg
rada konzula Branka Radosevica. U leglu nepotizma i zloupotrebe vlasti, tamo
odakle stize odluka o konzulovoj smeni, ocigledno se jos uvek kolaborira sa
tekovinama koje nas vracaju na vreme pre 5. oktobra. Do nekog sledeceg –
oktobra?