Ko je ovaj čovek?
Početak – rođen je 1944. u Bretanji, u Francuskoj. Otac mu je Mihajilo Petrović NJegoš, koji je odbio krunu( ponudio mu je Musolini, tokom Drugog svetskog rata). Posle rata, došao je u Jugoslaviju, Tito ga je nagradio za junačko držanje pred Nemcima i zaposlio ga u Ministarstvu spoljnih poslova. Kako krv nije voda, pogotovu kad je „plava“, Mihajilu se nije dopao komunizam, pa se s porodicom preselio u Pariz. Majka mu je Ženevjev, Francuskinja.
Potomak je najstarije dinastije, posle Kosovske bitke, unuk kneza Mirka, praunuk knjaza i kralja crnogorskog Nikole Prvog Petrovića NJegoša, oca moderne Crne Gore. Nosilac je imena filozofa i pesnika, lepog vladike Rada, „NJegoša u kojeg se i danas kunu svi što do obraza drže“. Pradeda Nikola, napustio je 1918. Cetinje, prešao u Italiju, u izgnanstvo. Do 1921. rukovodio je vladom u izgnastvu iz svoje palate u blizini Napulja.
Zatim se kraljevska porodica preselila u Pariz, i posle kraljeve smrti, 1922, njegov unuk Mihajilo preuzeo je titulu. Rođaci su mu članovi dinastija Romanovi, savojske, bugarski kralj Simon, srpski prestolonaslednik Karađorđević.
Detinjstvo – u četvrtoj godini, ostao je, praktično bez oca. Roditelji su mu se razveli, dodeljen je majci. „Oca sam retko viđao, do kad se razboleo i kad smo brigu vodili o njemu tetka i ja. O Crnoj Gori je retko i malo govorio, bila je to za njega bolna tema, bio je bolestan, star, bez novca i daleko… Majka je bila sindikalni aktivista, simpatizer komunista. Rastao sam kao svaki, mali Francuz“.
Nacionalnost – Francuz, od oktobra 1989. Crnogorac.
Verska opredeljenost – „Ja sam pravoslavni – katolik“, rekao je mrtav-hladan. „Reč je o običnom verskom hibridu. Ili si pravoslavac, ili rimokatolik, a oba odjednom ne možeš da budeš. Sve mi miriše da se princ priklonio Rimokatoličkoj crkvi, a na pravoslavlje se poziva samo iz nostalgičnih razloga“, prokomentarisao je teolog, dr Dimitrije Kalezić. Patrijaršija mu je poručila: „To je nosens, pa neka je u pitanju sam princ“.
Obrazovanje – školovao se u Parizu. Studirao je umetnost u „gradu svetlosti“, učestvovao u poznatim „gibanjima“ 1968, sanjao veliku svetsku revoluciju. Upućeni tvrde da se tad izjašnjavao kao maoista.
Karijera – počeo je kao arhitekta, fontanama i dečjim igralištima ulepšavao je francusku metropolu. Crnogorci su ga otkrili slučajno, baš kao i što bila njegova prva poseta nekadašnjoj crnogorskoj prestonici. U grad koji su osnovali njegovi preci, došao je 1968, tek kad je autostopom proputovao pola Evrope. Kako je pradedin dvorac postao muzej, pokazao je službeniku studentsku propusnicu da bi ušao u muzej. Kad je čuvar pročitao ime stresao se od tihe jeze.
Onda je princa opkolila narodna masa. Nije znao srpski, smeškao se, a kad su mu objasnili o čemu je reč, sve mu je postalo tako blizu, a opet tako daleko. U zemlju prađedovsku došao je i 1989. prilikom prenosa i sahrane zemnih ostataka porodice kralja Nikole. Crna Gora postala je bogatija za mrtvog kralja i živog princa.
Praunuci perjanika kralja Nikole, zavoleli su kraljevog praunuka i poklonili mu kuću u NJegušima, „ognjištu Petrovića“. Godine 1991. odbio je poziv Minitarstva unutrašnjih poslova da prisustvuje obeležavanju tri jubileja kralja Nikole, na Cetinju( 150. godina od rođenja, 130. od stupanja na presto, i 70. godina od smrti).
„Neukusno je slaviti dok se ratuje. Nije mi jasno s kojim ciljem i za čiji račun je Crna Gora učestvovala u prljavom ratu u Hrvatskoj“. Umetnik u duši, drug slikara Dada đurića, latio se umetnosti. Cetinjskim Bijenalom, hteo je da vrati slavu crnogorskoj prestonici. Rekao je da nepretenduje na presto, a oni, skloni zaverama, ustvrdili su da princ, s „besposlenim umetnicima“ kuje zaveru i sprema državni udar. Zbog rata, neko vreme su mu „zamrznuli“ bijenalske aktivnosti, potom je 1994. nastavio. Svake druge godine smisli nešto novo, nekad i dovoljno „blesavo“, da postane predmet svekolikog napada…
Stranački angažman – „Zar bi bilo u redu da ugledno ime Petrović Njegoš bude u službi ma koje stranke“, pitao se nekad. S grupom istomišljenika (Dadom đurićem), osnovao netipičnu humanitarnu organizaciju „Izbor“, s namerom da pomogne žrtvama rata. Tad je i pokazao da nije „totalno operisan od politike“, i izjavio: „Svim crnogorskim vojnicima koji se nalaze u Bosni, ili u blizni Dubrovnika poručujem – mi nemamo tamo šta da osvojimo. Nemojte blatiti istoriju Crne Gore. Istinska je hrabrost boriti se protiv rata“.
Zanimljivosti – čovek koji čita stripove, na posao ide „kavasakijem“, ne izlazi iz džinsa, nije uspeo da postane „originalna kopija“ slavnih predaka. Bez obzira na sve što je rekao i uradio, za pristalice monarhije „drugog oka u glavi“, ostao je samo „bleda senka onih Petrovića“, i zaradio nadimak Šiško. Još gore se kotira kod srpskih đetića, za njih je samo „original falsifikata“.
Oženjen je sa Francuskinjom, po imenu Frans, imaju kćer Atilaj i sina Borisa.
