Život 33-godišnjeg Miluna Nikolića iz Skelana tragično je obeležen čak i pre nego što je zakoračio snagom svoje mladosti u njega. Nije imao ni 16 godina kada je osvanuo u mučilištu zatvora u Srebrenici. Za nesrećnu sudbinu zbog koje mu više od decenije san ne dolazi na oči krivi krvavi rat u BiH! NJegova tragedija počela je 5. jula 1992, kada je vojska Armije BiH ubila njegovog brata Nebojšu u Srebrenici. Mesec dana kasnije Milun je sa svojim rođakom Zlatkom Vasićem pošao bratu na grob, kada su ih muslimanski vojnici iznenada zarobili i odveli u jedan od kazamata gde su za samo 30 dana preživeli najstrašnija mučenja. Kada su ih razmenili, mislio je da sanja svoje spasenje. Ipak, tragični usud ovog mladog čoveka kao da nema nameru da se okonča.
– Moji otac i majka polako su umirali od tuge za bratom Nebojšom. Nisu mogli da prežive njegovu smrt, niti svirepo posmrtno iživljavanje nad njegovim telom. Moj boravak u muslimanskom kazamatu bio je za njih poslednja kap. Srca im nisu izdržala, umrli su jedno za drugim u razmaku od govinu dana. Ja sam, nažalost, preživeo. Nesreća je moje drugo ime! Od toliko batinanja i mučenja danas mi polako otkazuju organi, svaki čas završim na nekoj od operacija, a dosad ih je bilo pet – priča ovaj bivši stanovnik Skelana.
Pili vlastitu mokraću
– U flašu koja je stajala u ćeliji morali smo da mokrimo. Kada smo pitali tamničare gde da prospemo urin, rekoše nam da ga čuvamo kad ožednimo. Danima nam nisu davali vodu, a potom su nas terali da pijemo ono što smo izmokrili – priča naš sagovornik.
Krvnik Daut Tihić
Tog kobnog 5. avgusta, Milun i njegov rođak Zlatko krenuli su na Nebojšin grob. Jedan deo puta vodio je kroz šumu gde su ih zarobila petorica vojnika.
– Znao sam ih odranije, bili su stariji od mene, nisam se družio sa njima, ali pred rat već nisu krili svoju mržnju prema Srbima. Vezali su nam ruke kanapom i uz udarce praćene psovkama, uguraše nas u kamion. Trojica su otišla da traže, kako rekoše, „četnike“, a dvojica su ostala da nas čuvaju. Pred veče, ona trojica se vratiše bez „ulova“, pa krenusmo put Srebrenice, preko u Miholjevine, gde im je bilo glavno uporište. Na putu smo nailazili na vojnike, starce i decu, svi su nas gađali kamenicama, psovali i dobacivali: „Ubijte četnike!“ Kada smo konačno stigli u Miholjevine, izvukoše Zlatka i mene iz kamiona. I počeše da nas udaraju oružjem, rukama, nogama… Potom nas odvedoše u neku kuću gde su nas narednih sedam dana ispitivali i batinali – seća se sagovornik „Vesti“.
Krvavi „ljiljani“
– Kad smo kretali iz šume u kojoj su nas uhvatili, vojnici Armije BiH tražili su da pevamo njihove pesme o „ljiljanima“. Na svako naše ne znamo, sledili su udarci kundacima. Morali smo da pevamo, a oni su u žaru ludila krvnički udarali po nama.
– U sobi za ispitivanje dočekao me čuveni srebrenički mučitelj Daut Tihić. Imao sam taman toliko vremena da vidim po podu, plafonu i po zidovima svežu krv. Podišla me jeza, a već sledećeg trenutka osetio sam udarac pendreka u leđa. Nesnosni bol oborio me na pod. Tako opruženog po patosu Tihić je nastavio da me pendreči i šutira. Kao kroz maglu sam čuo kako mi preti… Posle jednog sata, ubacili su me u ćeliju svog natečenog i modrog… Bol je bilo jedino što sam osećao. Onesvestio sam se …
Koliko je bila velika mržnja tih muslimanskih vojnika, Milun je saznao tek trećeg dana kada su mu za vreme novog batinanja, s puno uživanja pričali kako su mučili i ubili njegovog brata Nebojšu!
– Govorili su mi: „čuj, Milune, onako mrtvom odsekli smo Nebojši prvo uši, a potom i glavu. A sve smo u tančine ispričali i tvojoj majci kad smo je videli kako plače na mostu. Nek zna kako joj je sin skončao, a ti ćeš uskoro…“ Tek tada sam shvatio da njihova mržnja prema Srbima nema granice. Osvestio sam se ponovo u ćeliji. čekao sam nastavak… Došao je sa sledećim otvaranjem vrata. I tako svih sedam dana koliko smo bili u Miholjevini – priča Milun i pokazuje nam brojne ožiljke po svom telu, uz tvrdnju da ni najizopačenija mašta ne bi mogla da smisli toliko načina mučenja.
Nikad više u zavičaj
Milun je rođen u Bajinoj Bašti, ali se sa roditeljima kao 11-mesečna beba i dve godine starijim bratom bratom Nebojšom preselio u Skelane. Rat mu je odneo brata, roditelje i bliže rođake. Živi sam od 1995. u Beogradu, gde radi u jednoj građevinskoj firmi kao noćni čuvar. U Skelane ne odlazi. Posle preživljenog srebreničkog pakla, plaši se da mu se strahote ne ponove, tvrdi Milun.
Korbač od ljudskog mesa
– Tih prvih dana dobio sam toliko batina da sam boga molio da okonča moje muke, da me brzo uzme, da me već jednom ubiju. Ipak, smrt nije došla po mene i dan-danas žalim zbog toga. Kakva me sila održala u životu, ne znam. Valjda bez sudnjeg dana nema smrti – umorno kaže Milun koji je sa rođakom Zlatkom prebačen posle sedam dana ispitivanja u srebrenički zatvor, gde su ih čekale nove muke i još grđe batine i gde su shvatili da i od goreg ima gore.
– ćelija je bila sablasno prazna, ni kreveta, ni ćebeta. U uglu je stajala jedna flaša, rekoše da je to naš toalet. Spavali smo na patosu. Zidovi plafon i pod su bili crveni od sasušene krvi. U sobi za ispitivanje, u koju su me odveli odmah po dolasku u Srebrenicu, video sam uvijenu, tri centimetra debelu, bakarnu žicu. Bila je krvava. Na pojedinim delovima videli su se ostaci ljudskog mesa. Sledio sam se! Znao sam šta me čeka.
– Zlatko i ja smo igrom sudbine preživeli ovo mučilište, razmenjeni smo za zarobljene muslimanske vojnike. Dugo godina sam ovo sve nosio u sebi, nisam imao hrabrosti da javno ispričam svoju golgotu. Tek kada sam video da je Srebrenica oličenje samo muslimanskog stradanja, da se o srpskim žrtvama u tom gradu ne priča, progovorio sam na nagovor Stefana Karganovića, predsednika Udruženja istorijski projekat Srebrenica. I stojim na raspolaganju svakome ko želi da čuje da ratna Srebrenica ima dva lica. Veliki i moćni odlučili su, kad je reč o Srebrenici, da se sme pričati samo o muslimanskim žrtvama! Ako je interes sveta da se čuje istina, neka se zna i o stradalničkoj sudbini Srba i drugih. Ili je to, možda, zabranjena tema? Ukoliko istinu budu i dalje zatirali, onda ništa nije čudno, pa ni to što je Naser Orić, osvedočeni koljač, za sudije Haškog tribunala – nevinašce, a osumnjičeni Srbi u Hagu – zlotvori! Je li to ono lice istine koje u stvari svet jedino želi da vidi – pita se danas Milun, čovek čija noga više nije kročila među bivše komšije, ni u Skelane.
