Kafana je moja sudbina

T. Ostojić
Bajo Roganović

Kažu da je pored Novice Zdravkovića bio najbolji kafanski pevač u Beogradu. Nikšićanin Bajo Roganović stigao je u Australiju sa porodicom 4. jula 1992.

Danas ređe nastupa, mada ima nešto u planu da snimi. Sve je to bio povod da Bajo sumira svoj dosadašnji životni put.

– Pre konačnog dolaska u Australiju, dolazio sam dva puta kao pevač, po mesec i po dana, i vrlo uspešno nastupao u restoranima. Ljudi su bili vrlo zadovoljni i tako sam rešio da se preselimo i živimo ovde.

Roganović je od malena imao afiniteta prema muzici.

– Voleo sam narodnu muziku, ali ne znam na koga sam to povukao, kada niko u porodici nije imao smisla za pevanje ili sviranje. Počeo sam da pevam u osnovnoj školi, pa u KUD Čelik u Nikšiću, koje je tada bilo vrlo poznato. Tri puta sam osvajao “Prvi glas Nikšića“ u to vreme.

Sećajući se kako je počeo da peva u Beogradu, Roganović nam je ispričao zanimljivu priču o kratkom radu u vulkanizerskoj radnji tokom leta.

– Jednog dana dolazi čovek, vidim da je gospodin, po oblačenju i ponašanju. I dok sam mu menjao unutrašnju gumu, pevušio sam. Inače sam uvek pevao, i kad radim, i kad se vraćam kući iz grada, svi su to znali.

Roganović i Zoran Kalezić

– Čovek mi kaže da lepo pevam, ali nisam očekivao da bi on meni mogao pomogne. Međutim, nisam mu ništa naplatio, on me častio u to vreme sa deset maraka, i dao mi vizit kartu. Ali, ja i dalje ne znam ko je čovek – veselo će Roganović.

I zaista ubrzo mu je stigao telegram iz Beograda, da se javi Bogoljubu Jovanoviću, u restoran Smederevo.

– To je za mene sve bilo strano. Ja sam Beograd video samo na slici. Imao sam jedne traperice, one široke, dva para apostolki, dve majice i to spremim. Imao sam nepunih 17 godina. Tada još nije bilo voza Beograd-Bar, nego autobusom Nikšić-Podgorica-Beograd. Kupim kartu, dođem u Beograd ujutro, izađem na autobusku stanici, pored železničke, i ne znam gde da idem. Sramota me da pitam gde se šta nalazi. Para imam solidno, zaradio sam. I ja kao i svi Crnogorski idem u restoran Moskva. Išao sam tri puta do tamo i vraćao se, jer ne znam kuda dalje. I stojim na železničkoj stanici i vidim prolaze tramvaji “dvojka“, “sedmica“, a na “sedmici“ piše Smederevski put. Povedem se zdravom logikom i uđem u taj tramvaj. Toliko sam se vozio, da mi je izgledalo kao da sam vozio od Sidneja do Melburna – šaljivo će naš sagovornik.

Jedan od nastupa sa Sibinom Stojanovićem

Rešio je ipak vozača da pita gde je restoran i imao je sreće, sledeća stanica je bila njegova, a sve ostalo je istorija. Roganović je kod predsednika muzičara “Melos“ za Srbiju, violiniste, čika Bogoljuba, kako ga zove, položio audiciju i odmah dobio člansku kartu.

– Pitao me da nešto otpevam, a u ono vreme je bilo sedam, osam hitova Šabana Šaulića: “Grudi me bole“, “Sećaš se te žene“, “Narcis beli“. I ja počnem samo jednu strofu i on kaže položio si.

Roganoviću je u najlepšoj uspomeni ostao restoran “Lion“ u nekadašnjem Bulevaru revolucije.

– “Lion“ je najmiliji objekat u mom životu u kojem sam pevao. Pet punih godina. Zna ceo Beograd. Ima ovde ljudi koji su došli iz Beograda, sa Zvezdare i znaju da sam ja tamo pevao pet godina. Tada je u to vreme u restoranu pevao Toma Đorđević, poznat, stariji pevač koji je snio poznatu pesmu “Skeledžijo na Moravi“.

U restoranu sa sinom Nikolom

– Ali, kad ja počnem da pevam, nastao je delirijum u kafani. Odatle sam prešao u Pivnicu, pa u restoran Crvena zvezda, ma nema kafane u Beogradu u kojoj nisam nastupao – zadovoljno će Roganović.

Priča nam da su u to vreme mnogi pevači: Šeki Turković, Rađa Radojičić, Selim Simić, Milka Todorović dolazili u Australiju.

– Svi smo bili u “Diskosu“, muzičkoj kući iz Aleksandrovca, i svi smo znali ko gde ide, šta i kako, ali je to njima uvek sređivano, dok ja to nisam znao. Nisam znao ni kako se to radi, da su to sve vezice i veze. Čuo sam za Mišu Čupića, jednog od najboljih naših Srba u Australiji, koji je bio lični prijatelj i komšija s Vukom Karadžićem, direktorom Sajam tursa, koji je bio moj prijatelj iz Beograda, sa Radan planine.

I jedan prijatelj mu je rekao za mene, kako sam dobar pevač, kako sam dobar Srbin. Tada je držao kafanu “Šumadija“, i rekao mi da će mi uraditi vizu.

Sa Ljubomirom Đurovićem iz mlađih dana

– Tako je i bilo. Za tri nedelje je meni stigla radna viza i ja sam došao u Australiju i pevao u restoranu Sabor u Sidneju – priča Roganović i dodaje:

– Onda je naš narod voleo narodnu muziku, izlazio, menjao restorane, i gledao gde im je najbolje. U to vreme su pevali Vaso Božić, Snežana Radojković, Dule Milivojević… Kada dođu ljudi u kafanu, ja prvo otvorim program sa pet, šest najtežih pesama koje postoje. I najveći uspeh pevača je kad gosti daju novac, a kažu “majstore šta hoćeš“. Drugo, uvek sam voleo da se obučem, to svi znaju. Da se doteram, da izgledam kao pravi pevač. Jer kad dođeš među ljude, ako ih ne ceniš, ne poštuješ, ako se ne obučeš kako treba, on kaže “dobro peva, a vidi kako se obukao, kao klošar“ – naglašava sagovornik “Vesti“.

Međutim, Roganoviću nije sve išlo glatko u životu, a i sam priznaje da je za neke stvari i sam kriv.

U društvu Lepe Lukić

– Kafanski život je mač sa dve oštrice. Opasan i dobar. Ako znaš da podneseš sve, proći ćeš dobro. Ja sam toliko para zarađivao, da ljudi nisu mogli da veruju. A, toliko sam isto i gubio, da nisu ljudi mogli da veruju. Ja sam živeo samo od muzike i sve to što sam zaradi, ništa nisam znao da iskoristim. Voleo sam kocku. Voleo sam društvo, voleo sam i ono, što ne treba da pominjem. Imao sam jako dobru ženu, rastavio sam se. Ajd’ da priznam, uvek sam bio realan, mojom greškom smo se razveli, jer sam živeo kao u onoj pesmi “Oženjen sam, kao momak živim“. A to nije bilo dobro i to se na kraju sve obilo o glavu. Sve greške koje sam napravio u životu, danas ih plaćam. Imam dva sina, vrlo uspešna u svojim biznisima. Izuzetno sam ponosan na njih i voleo bih da svi ljudi imaju takvu decu, da su tako uspešni, tako poslovni, da su pošteni, dobri. I to mi je jedan veliki plus u mom životu – iskreno će Bajo Roganović.

Poštujem Australiju

– Bez obzira na moj životni fijasko, uz sve to sam pre četiri godine ostao bez leve noge. Bio sam u Crnoj Gori u Budvi. Dobio sam neku infekciju. Bio sam u Beogradu kod lekara, pregledali me. Jedva sam uspeo da dođem u Australiju i oni su me ovde spasili. Ja toliko poštujem ovu zemlju, koja mi je mnogo dala. Ima ljudi koji kažu, a ne sviđa mi se ovo ili ono. Ima stvari koje se i meni ne sviđaju, posebno što sam čovek koji je uvek terao pravdu. Ali jednostavno kažem, ako ti se ne dopada u Australiji, kupi kartu u jednom pravcu i vrati se nazad – iskreno će Roganović.

Original Article

(Visited 9 times, 1 visits today)