Istorija

sdr Помоћу нових технологија које се већ дужи низ година користе у нишкој ОШ ,,Бубањски хероји“, искористили смо технику коју поседујемо да нашим другарима из Русије прикажемо и упознамо их са догађајем из 1809. год на Чегру, Синђелићу и Ћеле кули, каже Бојанић. Наши другари из Русије упознали су нас са својим градом. Ученици су презентовали једни другима значајне делове из историје који карактеришу њихове градове и државе. Ђаци из ОШ ,,Бубањски хероји“ Сапун на грбу града Шуја Од руских ученика чули смо и неке занимљиве податке да је у 16. веку у Шуи био цар Иван Грозни док је ишао у поход на Казан. Чули смо и да су у 17. веку у Шуjи почели да долазе страни трговци. У Шуји су направљене тканине и сапун. Занимљиво је да је на грбу Шује приказан комад сапуна. Занимљив је и податак да у Воскресенској катедрали у Шуји се налази икона Шуjско-Смоленске Богородице. И поред храма највиши звоник у Русији, преноси Ђорђе Бојанић. Шуjа је град на реци Тези. Град се налази на две обале рек..

Пише: Пеђа Ковачевић На фотографијама је њихова заоставштина. На фотографијама су хиљаде испричаних и неиспричаних прича о људима којих у Сарајеву више нема. У Сарајеву, судећи по резултатима пописа становништва из 2013. године, скоро да нема ни њихових потомака. Гледајући фотографије, почињу да навиру сјећања на све оно што сам читао и што знам о Сарајеву и сарајевским Србима. Уништавање српске имовине након Видовдана 1914. Слабљењем турске државе почео је да јача српски грађански сталеж у Босни и Херцеговини. Тргујући са Западом, Срби су у БиХ, нарочито у Сарајево и Мостар, доносили освјежење учмалим турским касабама. Школујући своју дјецу на Западу, српски трговци су стварали нови грађански сталеж на босанскохерцеговачком тлу. У 18. и 19. стољећу изњедрили су генерације пјесника, писаца и историчара, на чијим дјелима и данас почива добар дио српске књижевности, историје, традиције и културе уопште. Не, нећу писати о Ћоровићима, Шантићу, Дучићу, Кочићу, Андрићу, Селимовићу, Кулено..

Те чињенице свестан је и писац поетско-прозне духовне творевине „Ка небу“ Бранко Димески. Зато је, како је и сам на крају ове књиге у прозном штиву “Моћ молитве. Линија опстанка. Додир истине“, истакао да је желео да са читаоцима подели сопствена духовна искуства, и да како то у књизи чини, на хируршки прецизан начин опише сосптвени духовни развој у виду Божије свемоћи која му је дала снаге за коначно проналажење универзалних животних истина. Прво само прелиставајући, а потом и пажљивије ишчитавајући књигу „Ка небу“, кроз ум су ми пролазиле поуке Светог владике Николаја Велимировића: „Људи који не могу владати својим срцем још мање могу владати својим језиком“. „Људи који не могу видети свет у себи, још мање могу видети себе у свету“, и „Људи који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости“. Иако тренутно живи и ради далеко од родног краја, писац Бранко Димески све то може. Према овој дебитансткој поетско-прозној књизи не треба бити превише критичарски..

Данас су само појединци прешли у албански насељени део града да својима запале свеће, да виде шта је остало од гробова који су у корову зарасли. Да виде, могу ли уопште наћи гробове, споменике, кости… Гробље у јужном делу Косовске Митровице, као и многа друга српска гробља широм Косова и Метохије, често су била мета напада. Упутити се сам, врло је ризично… што сам осетио и сам на својој кожи пре две године обилазећи дедин и бабин гроб, коме сам једва и обрисе нашао, и једва претекао, само зато што сам хтео да сликам разорени гроб и варварски чин, то се некоме није свидело… Оно што су и данас затекли, речима је неописиво… Наше гробље у јужној Косовској Митровици… гробови поломљени, зарасли у корову и трави. Злочин и над мртвима. Туга! Овај пакао траје две деценије, а та ,,циволизована“ Европа деценијама ћути на сурови вандализам над мртвима. Ово није запамћено у цивилизованом свету. Имамо пример да су поједина гробља, после разарања споменика на њима, минирали као оно у Старом Грацк..

У периоду рада логора, од августа до децембра 1942. године, преминуло је 69 детета старости од 4. месеца до 4 године. До 1990. године обављане су редовне комеморације уз учешће представника матичне Босанске Дубице, а обновљене су 5. децембра 2014. године. Списак деце страдале у овом логору: Вуковић Миља, 4 месеца Бошлић Раде, 18 м. Миљевић Гина, 3 године Вујчић Ратко, 10 м. Вујковић Зорка, 2 г. Прица Ранко, 18 м. Јосиповић Јелисава, 18 м. Миљевић Раде, 8 м. Мијатовић Даринка, 18 м. Граховац Јованка, 2 г. Јосиповић Милка, 19 м. Ристовић Милица, 2 г. Јосиповић Гојко, 2 г. Миљевић Јела, 11 м. Зељић Мара, 11 м. Бабић Благоја, 2 г. Јанковић Саво, 3 г. Лајић Раде, 6 м. Лукић Зорка, 2 г. Сековац Душанка, 2 г. Лукић Јованка, 18 м. Кнежевић Бошко, 5 м. Злојутро Драгиња, 11 м. Гргић Драгиња, 3 г. Граховац Петар, 11 м. Мијатовић Миленко, 1 г. Миљевић Лепослава, 4 м. Верић Станка, 3 г. Раковић Недељко, 15 м. Стојчић Миља, 11 м. Зељић Мирко, 15 м. Шијан Богдан, 1 г..

Протојереј-ставрофор др Душан Кашић (Извор: Википедија) Душан Љ. Кашић: Српска црква у тзв. Независној Држави Хрватској Српска православна црква доживела је за време окупације (1941–1945) најтежу судбину у оном делу раскомадане Југославије који су окупатори као „Независну Државу Хрватску“ дали у власт усташама. То подручје није у почетку имало тачно одређене границе, јер „силе осовине“, које су овој „држави“ дале „независност“, још нису биле начисто шта ће задржати за се.[1] Подручје Независне Државе Хрватске (НДХ) прекинуло је сваку везу са Србијом и осталим југословенским покрајинама, које су се налазиле под мађарском, бугарском или италијанском окупацијом. Тако је и Српска црква на том подручју изгубила везу са својом централом у Београду, остала је одсечена и препуштена својој злој судбини у новој усташкој држави, која отпочетка није крила свој непријатељски став према српству и православљу. Напротив, она је уништење српства и православља на свом подручју сматрала за свој први зад..

Занимљиво подсећање на Ленку објављено је у косјерићком часопису „Наш траг”, листу за чување и неговање традиције ослободилачких ратова Србије који издаје Општинско удружење потомака ратника 1804–1920. „Љубомир Марић”. Текст о Ленки под насловом „Жена храброст” написала је млада Марија Јоксимовић, ученица трећег разреда Техничке школе из Косјерића, уз сугестије професорке српског језика Славице Јовановић. Пише Марија да је Велики рат прекинуо многе снове о мирном животу, срећи, породици, па и младе Ленке Пјевић из Биоске: „Иако је била већ стасала за удају, те 1916. године уместо венчанице обукла је комитско одело. У Србији су остали само старци, болесни, изнемогли и они који нису хтели или могли да напусте отаџбину. Хране нема довољно, често се гладује. Најгоре је било у планинским крајевима. Ту се и усред мира једва преживљавало. Баш такав један крај било је и село Биоска под Таром. Аустријанци немилице отимају храну, муче локално становништво.” То Ленка Пјевић, која је имала чети..

Prvih nedelja 2018.godine, dok je bolovao od srca, akademik, prof. dr Kaplan Burović završava pripremu za štampu dvije njegove nove knjige: KNJIŽEVNIK – krivično osuđena pripovetka i ISTINA JE NEUNIŠTIVA – zbornik studija i članaka. Uzalud su ga iz mjeseca u mjesec zvali u bolnicu za operisanje srca. Sve...

ЕВО КАКО СМО ПОЧЕЛИ И СТИГЛИ ДО КЊИГЕ… (књигу у ПДФ формату можете преузети кликом на овај линк) Интернет, колико има својих лоших страна, толико има и добрих, јер је за овај спој свакако заслужан напредак технологије и обострана братска љубав. Да није било Фејсбука (ФБ), можда се не би родила ова идеја. ,,Познанство са руским колегама почело је преко ФБ странице и сајта где сам главни уредник srpskaistorija.com, ту се и зачела идеја о нашој сарадњи, која траје више од пет година. Предлог за израду првог међународног угледног видео часа са темом „Цар Николај Други и руска политика на Балкану почетком 20. века” дошао је од стране српског пријатеља, руског професора историје Александар Николаевич Муравјов, који је тада радио у Поњкинској основној школи из Ивановске области (Руска Федерација)“, каже Ђорђе Бојанић. Ово је књига која ће моје ученике, моје сараднике и мене да прати до пензије. Она ми даје постицај и енергију да наставим даље. Која ће да нас сећа на лепе тренутке… а доста..

Наша школа имала је за задатак да прикаже лик и дело Грофа Саве Владиславића руским ђацима, а и код нас у Србији, врло малом броју људи је познат лик и дело овог нашег великана. А руски ђаци ће пренети нама обичаjе за Васкрс у прошлости и садашњости код руског народа, каже Ђорђе Бојанић. Сава Владиславић Рагузински или „гроф Рагузински или Илирски“ био је српски политичар, саветник руског цара Петра Великог, дипломата у служби Руске Империје, путописац, полиглота, велики добротвор и дародавац, а титулу грофа добио је од руксе царице Катарине 1725. године, каже Ђорђе Бојанић. О Сави Владиславићу наши ђаци имаће много тога да пренесу својим вршњацима из Русије, Сава је доста повезан са руском литературом, у Москву је довео и једног младог Етиопљанина кога је купио на цариградској пијаци робова. Поклонио га је Петру Великом, а цар се обрадовао овом поклону, покрстио је младића, дао му име Петар, послао га у школе. Овај Етиопљанин био је прадеда великог руског песника Александра Пушкина...