Председник Црне Горе Мило Ђукановић потписао је срамни Указ Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница, који је предложен у Скупштини овај срамни Закон мимо воље народа и против СПЦ. Скупштина Црне Горе је гласовима владајуће коалиције и три посланика СДП усвојила Закон о слободи вероисповести у три часа ујутру, након што су посланици опозиције приведени од стране полиције.
Овим законом се одузима право својине Српској православној цркви над свом црквеном имовином стеченом пре 1918. укључујући и највеће српске манастире и светиње у Црној Гори.
Да ли ћемо и даље да ћутимо?
Овај сценарио може да закуца и на Космету. Обрисаће нам историју као са гумицом.
Ако не одбранимо наш Острог и православље и светосавље у Црној Гори… узеће нам и Дечане, Грачаницу, Пећку патријаршију… по истом рецепту.
Ову отимачину и изазов не смемо гледати по страни и ћутати.
Зашто држава, црква, синод, свештенство и САНУ у Србији и даље ћуте… нема подршке борбе за очување светиња и бра..
Стотине људи окупило се на протесту испред амбасаде Црне Горе у Београду у Кнез Михаиловој улици. Протест је организовао Студентски клуб Правног факултета.
Демонстранти носе српске заставе, такође и црногорске Крсташ барјаке, иконе и транспаренте којима осуђују усвајање Закона о слободи вjероисповести, којим је омогућено отимање цркава од Српске православне цркве у Црној Гори.
„Стићи ће вас правда преко ноћи. Клетва Светог Василија ће вам доћи“, пише на централном транспаренту.
Грађани узвикују „Црна Гора и Србија, то је једна фамилија“, „Није ово Монтенегро, већ јуначко српско легло“ и сличне пароле.
Организатори су позвали институције Републике Србије да помогну српском народу у Црној Гори.
„Издајнички режим Мила Ђукановића синоћ је хапсио српски народ по Црној Гори и пребио епископа Методија. У поноћ су усвојили такозвани Закон о слободи вјероисповести којим планирају да отимају српске храмове, а усвојили су га тако што су похапсили посланике Демократског фронта. Браћо и сестре..
Који су српски политичари и државници одговорни за највећи и најсрамнији пораз свога народа на Балкану, што данас Србија нема излаз на Јадранско море и што је изгубљен један најсрпскији град 18. и 19. вијека, Дубровник. Разумљиво је, да је југославенско комунистичка историографија гушила сваку помисао о наведеним истинама, али је несхватљиво садашње поимање прошлости, посебно у нашим историјским уџбеницима.
Зашто се и сада избјегавају истине?
Зашто и послије непоправљивих година и вјекова не смијемо знати истине? Зашто се толико скривао од јавности попис становништва у Далмацији, аустријског статистичара др Адолфа Фикера, по којем је у Далмацији 1857. године живјело 88,92% Срба (католика, православаца и мухамеданаца), 10,84% Талијана и 0,24 Арнаута. Да су историјске чињенице темељито његоване, а не скриване, од Херцеговаца, Далматинаца, Дубровчана и осталих на Балкану, можда и не би било рата унутар исте крви. Не би на челу злочинаца у Пребиловцима над цивилима Србима православне вер..
Српска рана, Косово и Метохија… да мало сагледамо проблем кроз историју, чињенице и наше комунистичке грешке, које видим да слабо ко помиње. Једно је сигурно, да нам нико није крив, до нас самих, нисмо били сложни, нисмо сагледали опасност, ми смо га својом ћутњом одавно изгубили (али и враћали), за време док је у Србији 80 посто људи носило књижицу КПЈ, тада као да смо били омађијани (ослепљени Титовим комунизмом). Али, Космет је наш и биће увек наш (мимо било каквих споразума, споразума је било и биће), пошто је та земља српском крвљу натопљена, сваки камен под земљом је клесан српском руком… о манстирима не бих… ту је реч Метохија (Метох или Метохија је у средњовековној Србији било земљиште или посед који поседује нека црква или манастир) довољна, и та реч Метохија је некада била избачена из назива (избацили је српски комунисти), па ето, поново враћена.
Ево како су цртане југословенске републичке границе које су постале државне, али на штету Србије… као пример наводим, да би постао..
Приредио – Ђорђе Бојанић
Срби су нација са традицијом и идентитетом и од давнина су гајили култ Божића Бате. Божић Бата је, слично Деда Мразу и Санта Цлаус-у, лик који деци доноси поклоне уочи Божића, добродушан је и добронамеран и деца га обожавају… По свом изгледу, он се у мањој или већој мери разликује од Деда Мраза и „глобалног“ Санта Цлаус-а. Ношња му је у етно стилу: шубара, гуњ, чакшире, вунене чарапе, опанци…
По завршетку II Светског рата и формирањем Титове Југославије „замењен“ је фигуром Деда Мраза. Никада није, као у Совјетском Савезу, формално забрањен али је потиснут у заборав где се углавном и данас налази.
У данашњој, модерној Србији није било много иницијатива друштва и јавности да се лик и улога Божића Бате „рехабилитује“ односно да се формално врати и замени Деда Мраз који се у међувремену прилагодио времену попримивши неке „западњачке“ манире и атрибуте.
Деда Мраз је устаљени и општеприхваћени назив за доброг старца који уочи Нове године деци доноси поклоне…
Ме..
У периоду рада логора, од августа до децембра 1942. године, преминуло је 69 детета старости од 4. месеца до 4 године.
До 1990. године обављане су редовне комеморације уз учешће представника матичне Босанске Дубице, а обновљене су 5. децембра 2014. године.
Списак деце страдале у овом логору:
Вуковић Миља, 4 месеца
Бошлић Раде, 18 м.
Миљевић Гина, 3 године
Вујчић Ратко, 10 м.
Вујковић Зорка, 2 г.
Прица Ранко, 18 м.
Јосиповић Јелисава, 18 м.
Миљевић Раде, 8 м.
Мијатовић Даринка, 18 м.
Граховац Јованка, 2 г.
Јосиповић Милка, 19 м.
Ристовић Милица, 2 г.
Јосиповић Гојко, 2 г.
Миљевић Јела, 11 м.
Зељић Мара, 11 м.
Бабић Благоја, 2 г.
Јанковић Саво, 3 г.
Лајић Раде, 6 м.
Лукић Зорка, 2 г.
Сековац Душанка, 2 г.
Лукић Јованка, 18 м.
Кнежевић Бошко, 5 м.
Злојутро Драгиња, 11 м.
Гргић Драгиња, 3 г.
Граховац Петар, 11 м.
Мијатовић Миленко, 1 г.
Миљевић Лепослава, 4 м.
Верић Станка, 3 г.
Раковић Недељко, 15 м.
Стојчић Миља, 11 м.
Зељић Мирко, 15 м.
Шијан Богдан, 1 г..
Николић је рекао Срни да ће у петак, 27. децембра, у Добоју бити обиљежене 104 године од доласка првог транспорта Срба у добојски логор.
У логор је, истакао је он, до 5. јула 1917. године интерниран 45.791 Србин, међу којим 16.673 мушкарца и 16.996 жена и дјеце из БиХ, те 12.122 српска војника и један број старијих људи, жена и дјеце из Србије и Црне Горе, од којих је око 12.000 страдало.
Николић је навео да је страдање Срба у добојском логору и данас отворена књига која се дописује јер се у протеклих 100 година свјесно настојало да изблиједи и нестане сјећање на његово постојање и о чијем се обиму страдања до скоро није знало и није смјело знати.
– Први подаци о добојском логору предочени су тек у “Споменици посвећеној мученицима и жртвама добојске интернације из свјетског рата 1915/16. године”, која је урађена приликом освештања споменика, спомен-костурнице са костима страдалих и Спомен-цркве Светих апостола Петра и Павла 1938. године – рекао је Николић.
Он каже да су у “Спомениц..
“Ево мене. Ја сам Муслиман из Босне. Ја сам ваш земљак из Босне али сам Србин јер ми је матерњи језик српски…” Мустафа Голубић у ауторском тексту објављеном у Илустрованој ратној хроници.
Ево како Мустафу из тих, ратних година, описује један његов пријатељ “солунац” Животије Чокић из Ковачевца код Младеновца: “кад живот виси о концу и другог излаза нема, он је као против меру употребљавао дрскост, прелазећи у напад као да је угрожен његов непријатељ а не он… У слободним часовима је много читао, писао дневник или спавао…”
Мустафа Голубић – Мујко био је контровезна личност – члан тајних друштава Млада Босна и Црна рука, као и тајни агент за вријеме комунистичке владе Југославије и СССР-а.
Рођен у Босни и Херцеговини, у Стоцу, 1890. године, као Србин исламске вјероисповијести је човјек са стотину лица и још толико пасоша и личних исправа.
Популарна серија „Сенке над Балканом“ скинула је прашину са његовог имена и „вратила га у живот“.
Мустафа Голубић
Мујко је као први српски агент у ..
Јово Ковачина (83) имао је непуних седам година када је, са баком и двоипогодишњим братом, доспео у пакао НДХ логора у Сиску, у сточне бараке код стадиона Сисциа. Био је октобар 1943. Озлоглашени дечји логор, из ког је Диана Будисављевић спасавала децу, престао је да постоји још у јануару те године, али је у оквиру логора за одрасле и даље опстајао део за децу.
У логор, који су држале усташе, потерали су их Немци, из села Седларе код Попова поља. Била је то казна јер су партизани порушили део пруге ка Дубровнику и Херцег Новом.
– Све је почело још у јуну 1941. године, када су усташе први пут упале у наше село – каже Јово. – Покупиле су ораче са Поповог поља и мушкарце из околних села. Било је много народа, убацили су их у камионе, одвезли до јаме Јагодњача – Ржани до, и тамо их побацали: неке живе, али осакаћене, друге убијене. Један Хрват по имену Столе Матић пријавио се да добровољно пресуди мужу своје сестре, Србину. Гласно је рекао: “Ко ће кога, ја ћу зета свога!” Тако је почео п..
Ликвидација патријарха Лукијана, последњег архиепископа карловачког и тада највишег српског црквеног великодостојника, у септембру 1913. године, била је припрема Аустроугарске за обрачун са Србијом и увертира у Први свјетски рат. Овим убиством Беч и Пешта покушали су да обезглаве Србе и одвоје их с једне и са друге стране Саве и Дунава. Убиство је уједно и врло интересатно с аспекта криминалистике јер, у идетификацији тијела брутално ликвидираног патријарха учествовали су његов зубар, шнајдер и обућар.
Патријарх Лукијан је убијен а иако је у питању високи црквени великодостојник, тај злочин је деценијама прећуткиван, све до премијере документарног филма „Последњи карловачки патријарх Лукијан Богдановић“ Стефана Димитрија Димића, за који је сценарио написао Жарко Димић.
Лукијан (световно име Лазар) Богдановић је рођен 1867. године у Баји у Угарској. Његов отац Александар рођен је у Барањи у Печвару, а у Бају се преселио као трговац, гдје је држао малу радњу. Мати Милица рођ. Летић бил..