Gordana

- Ma ne dolazi u obzir! Sto puta sam ti rekla da neću da ostanem prekovremeno zbog tuđe gluposti! Šta „tuđe“?! Misliš da se plašim da kažem? Misliš, a? E, pa...reći ću ti! Šta me gledaš?! Misliš da ne smem?! Evo: zbog tvoje gluposti! Eto ti! Bio je to moj glas. Vrištao je iz mojih razjapljenih usta i parao, pored ostalih, i moje bubne opne. Bila je to moja ruka. Mlatarala je ispred mog lica, baš sam je u nekoliko navrata propratila pogledom. Bile su to i moje misli i osećanja, objedinjene u tom rikanju. Poznavala sam ih, dugo su rasle u meni kao kiselo testo. Bio je to i moj šef ispred mene. Nikako nisam mogla jasno da vidim njegovu facu. Kao da je onaj moj vrišteći glas stvarao oko njega maglu koju je ona moja mlatarajuća ruka pokušavala da razgoni. U stvari, nisam želela da vidim njegovo lice. Više sam volela da zamišljam kako me zabezeknuto gleda, otvorenih balavih usta. No, nekako mi se priviđalo da ga posred te zblanutosti obasjava anđeosko bela svetlost pakosti i dok mi se ruka ..

Danas sam se setila Kajzera Sozea. U međuvremenu, između prekopavanja cveća, pomaganja oko pravljenja bašte, određivanja preparata nekim ljudima koji ovih dana imaju tegobe (nije korona, homeopatija kod nas ne sme da se meša u lečenje korone, moglo bi da se pročuje da je leči), preko čitanja glupih izjava sugrađana i sunarodnika (ima i pametnih, ali njih mi nije muka da čitam) i još glupljih odluka da na njih reagujem, javilo mi se eto ono što je Kevin Spejsi tj. Rodžer Verbal Kint rekao u filmu. Pa mi pade na pamet da to možda nije izmišljeno za scenario. Kad ja tamo, a ono međutim. Stvarno nije. Prvo pronađem da je izgleda nešto slično rekao književni lik iz pera Šarla Bodlera. On je naime napisao priču koja je objavljena u pariskom listu „Figaro“ 1864. godine. Priča nosi naslov „Velikodušni kockar“, u originalu „Le Joueur Généreux“, a glavni lik se susreće i razgovara sa prikazom Đavola. Hm... zanimljivo je da je Bodler za Đavola koristio zamenicu „ona“ (time ću se možda pozabavi..

U polutami sobe, u prizemlju posleratne zgrade, u ulici platana kroz čije je krošnje svetlost teško nalazila put, ispod drvenih polica sa knjigama prekrivenim debelim slojem fine prašine, stajao je kauč. Na njemu su, jedna pored druge, sedele dve žene. Taj prizor: tamni tonovi i duboke senke, nepomične ženske siluete koje uspravno sede jedna uz drugu – mogao bi biti prenet na platno i izložen u nekoj slikarskoj galeriji. Dve žene različitih godina sede mirno, kao da se pre tog momenta nije dogodilo ništa i kao da za njim ništa ne sledi. Nikakav pokret, zvuk. Kada bi čovek pogledao tu sliku na platnu, na nekom zidu, stajao bi pred njom pokušavajući da dokuči njenu priču. Svaka slika ima svoju priču. Svaka slika ima onoliko priča koliko ima posmatrača. Evo jedne priče: Nešto ranije, mlada žena je ušla u hladnjikav ulaz zgrade, popela se uz nekoliko stepenika, zastala ispred vrata, duboko uzdahnula i pritisla taster kojim je najavila svoj dolazak. Druga žena, koja je izgledala kao stari..

Mala sam ja i smotana da bih rekla nešto o Njoj. Mala spram svih onih koji su se približili Gospodu više nego što ću uspeti, verovatno više i nego što ću ikada pokušati. Smotana u odnosu na sve usredsređene, koji su snagom svoje vere mogli da zadrže dovoljno prisebnosti kroz sva iskušenja, jer moja je vera, iako mislim da se mnogo trudim – premala. A ipak, osećam potrebu da o tome razmišljam i pišem, da podelim misli i osećanja, tolicka kolicka su. Za veru je potrebno samo jedno – ljubav. Za ovo samo potrebno je mnogo. Pokušala sam da sagledam ljubav ove majke iz svog malog srca ovozemaljske majke i mislim, osećam da moja potreba ima smisla, mada ne mogu do kraja da dokučim taj smisao. Ali, čudni su putevi Gospodnji, a promisao je nama neshvatljiva. Već sam se bavila tim rekla bih neskromnim i neprikladnim upoređivanjem, kada mi se dogodilo nešto na liturgiji. Bila sam u našoj gradskoj crkvi. Bio je veliki praznik. Na liturgiji me svašta hvata, kao i sve nas. Svakakvi detalji mi ..

Koji naslov? To ne mogu da vam kažem, prerano je. Ne bih morala da vas ubijem, ali kad objavim knjigu pod tim naslovom, ne snosim odgovornost za posledice. Kao i trudnoća, koja nije bolest već samo drugačije stanje – drugo stanje, tako i majčinsko ludilo nije bolest. To je stanje. Nikakva patologija. Samo stanje. Trajno stanje potpunog ludila, koje je sasvim normalno. Zato ništa ne brinite i ne zamarajte se analizom svojih postupaka, misleći da sa vama nešto nije u redu. Sve je u redu. Mirno prihvatite da nikada nećete biti mirne. Trenuci u kojima ste opušteni biće vrlo kratki i retki. Olakšanje? E, njega ćete osetiti mnogo puta, ali će biti pomešano sa nekoliko drugih osećanja, tako da ćete ga teško razlučivati. Ideja za pisanje ovog vodiča javila mi se posle jednog telefonskog razgovora sa ćerkom, u vreme kad je njena ćerka imala nešto manje od godinu dana. Rekla mi je kako dete nešto slabo jede poslednjih dana. Izgovorila je to mirnim i staloženim glasom, polako, bez drame i panik..

Išla sam ulicom i videla mladu majku koja tuče dete. Devojčica, mala... nema više od tri godine, nešto neće. Ili nešto hoće. Tako majušna, još ne razume sve reči i ne zna zašto ne može da dobije ono što hoće, baš tada tog trenutka, jer ako ga ne dobije odmah, ona misli da neće nikad; i ona misli i iskustvo joj govori da je to nešto mnogo važno. Ona još uvek ne zna da malo šta u životu ne može da se odloži do malo kasnije ili da je neispunjena želja neće uništiti. Ona to ne zna, ali bi njena mama trebalo da zna. A mama je vucara za ručicu, već pocrvenelu od stiska i trenja, jer ko zna koliko dugo mama vuče i drma ručicu, možda je uvek tako vodi kroz grad, kroz vreme, kroz život - kao teret koji mora da vucara sa sobom. Možda ni ona sama ne zna kada se to detence pretvorilo u tegobu koja neće da ode, koja se prilepila uz nju i njen život i ne ostavlja je na miru. Nikada je neće ostaviti na miru i ona nikada više neće živeti slobodno, bez obzira koliko možda nikada i nije živela tako, ali..

Mladić je prihvatio ranac dok je svlačila mantil i stavljala ga na čiviluk, smetena i uzdrhtala, ostavljala ga da visi u maloj beloj prostoriji, sam i tužan, sa nekoliko izgužvanih papirnih maramica u džepovima, na zakačci na kojoj je pre njega visio neki tuđ mantil koji je za sobom ostavio sličan drhtavi miris. Sve je to u „normalnom“ vremenu trajalo veoma kratko, nekoliko uobičajenih i verovatno identičnih ljudskih pokreta. Pružila je ruku da preuzme od njega ranac, pa je shvatila da ne zna šta sa njim da uradi i zato je zastala u tom neodlučnom pokretu, a prostor iza nje kao da ju je vukao, bila je to nenormalna, nemoguća i potpuno sumanuta želja da naglo odstupi. Samo jedan korak unazad, i to ne mnogo veliki, bio bi dovoljan da ostane tu, da se zatvori u ozidan mali prostor sa svojim mantilom i stoji u njemu, da stane vreme: neka ostane u tom momentu, ne mora se vraćati. Neka drhti srce u neizvesnosti i tišina nek odjekuje u njoj; ma neka sve ostane tako, ne bi zažalila za domom, n..