Sirota mala priča

Mladić je prihvatio ranac dok je
svlačila mantil i stavljala ga na čiviluk, smetena i uzdrhtala, ostavljala ga
da visi u maloj beloj prostoriji, sam i tužan, sa nekoliko izgužvanih papirnih
maramica u džepovima, na zakačci na kojoj je pre njega visio neki tuđ mantil
koji je za sobom ostavio sličan drhtavi miris.
Sve je to u „normalnom“ vremenu
trajalo veoma kratko, nekoliko uobičajenih i verovatno identičnih ljudskih
pokreta. Pružila je ruku da preuzme od njega ranac, pa je shvatila da ne zna
šta sa njim da uradi i zato je zastala u tom neodlučnom pokretu, a prostor
iza nje kao da ju je vukao, bila je to nenormalna, nemoguća i potpuno sumanuta
želja da naglo odstupi. Samo jedan korak unazad, i to ne mnogo veliki, bio bi
dovoljan da ostane tu, da se zatvori u ozidan mali prostor sa svojim mantilom i
stoji u njemu, da stane vreme: neka ostane u tom momentu, ne mora se vraćati.
Neka drhti srce u neizvesnosti i tišina nek odjekuje u njoj; ma neka sve ostane
tako, ne bi zažalila za domom, ni za decom, ni za čim. Samo da ne prekorači taj
prag i da ne prođe kroz ona vrata koja gleda iza njegovih leđa.

Sekund je to trajalo. Pogledom se
hvatala za nabore njegovog belog mantila i polako, polako i teško, pogled za
pogledom – popela se do njegovih usana koje su se micale. (Aha! Otud je dolazio
taj zvuk koji je lomio tišinu.) Imao je lepo lice, uspela je da primeti
dok je prihvatala svoj ranac da bi i njega ostavila pored mantila, sa svim onim
stvarčicama koje nosi u njegovoj utrobi a od kojih se tog trenutka setila samo
majušne ikone Bogorodice.

Dok je spuštala glavu na plastično
postolje napravljeno sa svrhom da u njega uležu ljudske glave, razmišljala je o
tome kako čovek na ovakvim mestima gubi identitet i pretvara se u organizam, u
samo jedan primerak jednog od mnogobrojnih oblika života. Momak je sve vreme
govorio, imao je divan glas, čist i zvonak i neki ton suviše ličan, za malo
previše topao za takvo mesto.

Govorio je bez prestanka, od onog momenta kada je
u punoj čekaonici izgovorio njeno ime i preleteo pogledom po desetini sedećih
figura. Kada je ustala, izbockali su je okolni pogledi. Dok mu je prilazila
nekako kao krivac što je uopšte dospela u taj, dosad joj nepoznat deo sveta,
nešto se dogodilo između nje i njega, nešto samo malčice čudno, za nijansu
drugačije od običnog i znala je da je i on to osetio, iako toga možda nije bio
svestan, ali: najbolje stvari među ljudima se i dešavaju dok svest drema. A
možda je i bio, otkud je ona to mogla da zna i zašto misli da samo ona ima neki
poseban dar da oseća i misli, a da joj pritom misli ne guše osećanja niti
osećanja otupljuju razboritost? Možda svi tako rade.

No, on je sigurno govorio više nego što
je to činio u prisustvu drugih organizama koje je ovde svakoga dana dočekivao i
ispraćao. Videla je to i osećala po nespretnosti sa kojom se kretao oko nje, po
treperenju njegovih prstiju kada joj je na trenutak šakama obuhvatio glavu, po
nizu radnji koje je činio i rečenica koje je izgovarao, čak joj otkrivajući
neka svoja osećanja. Zapravo, on se ponašao potpuno neprofesionalno. Proletelo
joj je kroz glavu (hm, glavu!)… ma, osetila je da je poželeo da svuče onaj
beli mantil i uhvati je za ruku, da bude neko njen, da ne bude sama u ovoj
komori, u ovom strahu. Da, strah. Strah je do toga doveo.

Njen strah je
valjda bio takve boje, da ga je on primetio. Bez obzira što ovde svaki
organizam ulazi sa strahom i on je na to navikao, normalno – on je
profesionalac – njen ga je strah, možda njen stil nošenja straha (a ona ga
doduše i nosi kao modni detalj, kao pažljivo odabrane cipele ili minđuše: da se
slaže sa bojom glasa, da vibrira u prijatnom neskladu sa gutanjem knedle)… to
je pripretilo profesionalizmu a on nesvesno odlučio da prihvati rizik i zato je
u stvari i svukao beli mantil pred njom, postao blizak i brižan. I činilo joj
se da, iako je zbunjen, nije zbog toga zažalio.

Komora je bila nebitna: obična plastika
oko njene glave, koja je sve vreme lupkala i zujala. Da ne bi zbog dosade
počela da oseća žuljanje ili svrab, pretvorila je sebe u devojčicu koja se
zakikoće svaki put kad kupola promeni zvuk. Ali, devojčicu je u veselom
zabavljanju stalno cimala za rame ona žena. Ona je strahovala. Žena je bila
preplavljena brigom i strepela je unapred od onoga što sledi, jer: nisu njih
dve tu došle da bi se igrale, već sa veoma ozbiljnim razlogom. Komora nije
igračka. Ona sad snima glavu i u njoj mozak. Kad izađe odatle, saznaće istinu. Te istine se žena plašila i zato je devojčici kidala kikotanje. Odrasli to
stalno rade deci. Zato se devojčici odjednom plakalo.

Čula je da su se otvorila neka vrata
koja nije mogla da vidi iz svog položaja. Onaj mladić je nastavio da govori,
istim toplim i čistim glasom. Baš mu se obradovala. Dok je ustajala, primetila
je da sada govori još malo užurbanije, reči su mu se nekako saplitale jedna o
drugu, ne sve… samo po neka.

Zbog toga ga je pogledala. On se osmehivao i
devojčica je brzo promolila glavu iza ženinih leđa, da se i ona njemu uplakano
osmehne. Govorio je, dakle, samo malo brže, osmehom ju je hrabrio, trudio se da
joj da do znanja da nema čega da se plaši, zamalo mu je poverovala dok je
izlazila za njim ponovo na slobodu i tada je između tih blagih reči čula
prizvuk tešenja. Sve se događalo veoma brzo, kao i kada su se sreli, s tim što
ju je sada preplavila radost i olakšanje jer se završilo. Otključavao je
onaj mali zatvor iz kojeg je zgrabila svoj mantil i ranac i zagrlila ih.

Odlazio je hodnikom negde desno i preko
ramena joj uputio još nekoliko reči i osmeha. Zahvalila mu je na svemu i dok se
vraćala u grupu sedećih figura, praćena pogledima obojenim različitim
strahovima, znala je da nešto nije u redu. On je nešto video i znao da nešto mnogo nije u redu.

Sedela je i čekala. Negde duboko, u bezdanu nepoznatog joj sećanja, gledala je kolonu hodajućih kostura kako
jedan za drugim ulaze u komoru. Pitanje „zašto?“, koje je sebi davno postavila prvi put, ponovo je začikavalo um.

Sedela je sasvim mirno i nepokretno.
Vrata su bila na dva koraka od nje, otključana i providna. Devojčica je već
istrčala i jurcala okolo po ranom vlažnom poslepodnevu. Zašto ne ustane
sada, otvori ta vrata i istrči za njom? Zašto jednostavno ne izađe odatle, ne
sačekavši snimke i papire i odšeta bilo gde iz ove priče?

Zato što je ona junakinja baš ove priče.
Zato što bez nje priča ne bi postojala, a ona ne odlučuje o tome da li će neka
priča postojati ili ne.

Četvrtak, 27. decembar 2007. – 03:00

U trenutku dok je pisana, bila je to sirota mala priča.

Bio je težak period, meseci ispunjeni strahom i strepnjom, ponajviše brigom za decu. Bili su tako mladi za suočavanje sa neizvesnošću majčine bolesti.

Tada sam prvi put osetila usamljenost bolesnog čoveka.

Videla sam koliko tužan može da bude lekar, suočen sa svojom nemoći da pomogne.

Ali:

– nemoć da išta uradimo, i ja, i lekari, i svi koji me vole, okrenula me je Bogu;

– bolest mi je u život dovela tatu, što sam otpisala kao nemoguće više decenija ranije; dotad sam imala oca, tada sam dobila tatu;

– za nekoliko meseci koliko je trajalo, nagledala sam se čuda kao nikada ranije i naučila da ih brže prepoznajem.

I onda se sve dobro završilo! Lekari su se čudili, deca su odahnula, tata je ostao tata do kraja svog života, a ja sam se promenila.

I priča sa nastavkom, ako bude napisana, imaće drugačiji naslov.Original Article

(Visited 21 times, 1 visits today)