Ja bre ne znam šta hoću

Pa sramota, stvarno. U ovim godinama… A opet, dobro je kad shvatiš na
koju se udicu pecaš.

Shvatila sam! Ja u stvari ne mogu dugo da boravim u sredini. Stalno letim
iz krajnosti u krajnost.

Kad sam stabilnija, onda idem iz jedne u drugu. Ti
periodi su kraći, pa znači da pretežno letim. Nije to lako. Nemam krila. Da ih
imam, bila bih prilagođenija za letenje. Ali, ne znam šta mi je potrebno da se
bolje prilagodim menjanju mesta.

Vidi ti to. Homeopatski
gledano, razmišljam o rečima koje upotrebljavam da opišem ovo što sam shvatila
– koja povezanost:

– ne mogu da boravim
u sredini = strah da budem usred gomile ljudi, od bilo kakve gužve, čak i kad
je posmatram iz daljine;

– kad sam stabilnija,
onda hodam = imam poboljšanja od hodanja i pešačenja; ne voli da šetam, to mi
je pasivno; volim da pre nego što izađem odredim sebi rutu i mora da bude duža
od pet kilometara;

– letenje, nemam
krila = s jedne strane, plašim se letenja – bilo kakvog; ne smem da gledam one
električne ili kakve već zmajeve, padobrance niti bilo kakvu ljudsku aktivnost
u vazduhu (ptice u letu naravno mnogo volim da gledam, jedino što od podizanja
glave i blenjenja u visine dobijam vrtoglavicu); s druge strane, fascinira me
ideja o teleportovanju, što me dovodi do sledećeg:

– često menjanje
mesta – imam veliku želju da počesto budem na nekom drugom mestu, ne baš na
Baliju, ali recimo u Ohridu, Beču ili Provansi; volim da vidim mnoga mesta u
Srbiji; ali ne volim da putujem, to me smara i imam strahić od putovanja,
posebno ako ne putujem svojim kolima i sama vozim, što dovodi do:

– volim da vozim, ali
me umara; volim da me neko drugi vozi, ali se plašim;
– volim da odem, a unapred čeznem za domom; kad sam tamo negde, uživam i ne
razmišljam o povratku, sve dok se ne približi, pa počnem da predviđam
putovanje, što me umori više nego samo putovanje, ali kad krenem već iscrpljena
iščekivanjem, putujem i stižem k’o ispumpan balon (šta sve zamišljam i
iščekujem, bolje me ne pitajte, iako ću verovatno nekad pisati i o tome).

Kako bi ovo bio dobar
materijal za uzimanje homeopatske anamneze. Kolege bi mogle da izvuku nekoliko
finih rubrika, jer ovo i jesu simptomi. Iako nisam bolesna. Ako je iko zdrav.

Kad pišem, ne mogu da
se odlučim: ili pišem preozbiljno, što zahteva probiranje reči, komplikovanije
rečenične konstrukcije, vođenje priče, stvaranje likova – sve u svemu, veliku
ozbiljnost. To je ozbiljna spisateljica.

A često imam ideje i
potrebu da pišem onako kako mi teku misli, da pratim osećanja, da to teče
prirodno, kako se u meni trenutno dešava. To mi je neozbiljno. I onda tako
skakućem između preozbiljnog i neozbiljnog. To je bedno
piskaralo.
I odlučim da ne pišem.

Znači, ja ne mogu da
pomirim njih dve. Ne mogu da ih sastavim, a ne mogu ni da ih rastavim. Za
početak sam im dala imena i donekle ih okarakterisala. Sad samo da vidim gde ću
sebe da umetnem. Plašim se da ću sebi dodeliti ulogu sekundanta.

Kada se bavim
homeopatijom, čas oću čas neću. I to ne oću–neću na jednu temu.

Hoću da lečim ljude
koji mi traže pomoć, a nekako i ne bih.

Osnovala sam čitav
projekat, homeopatski medij, godinama radim na njemu, prevodim, pišem radove,
radim na veb stranici, učim nove stvari da bih sve to mogla. Napravila sam neke
poteze, pokrenula nekoliko akcija, neke odradila, neke pripremam. I odjednom –
ne mogu bre više!

U tom ’ne mogu’
stanju, ne prestajem da radim dalje, pre zore me bude ideje, ustajem u gluvo
doba noći i radim kao mahnita. I sve vreme – neću više.

Kad se nameračim da
nešto uradim, tipa da prošlog proleća napravim iza kuće malu cvetnu baštu, nema
sile koja bi me zaustavila. Posledica je da od marta imam posledice upale
ramena, koje traju li traju. Dva dana sam kopala, a ne umem pravilno da baratam
motikom i ašovom, vukla kofe sa ciglama i crepovima na otprilike jedan i po
sprat i sve to ukopavala u zemlju. Ni to nikad nisam učila da radim, ali nisam
ni pogledala prethodno neka uputstva, jer – ogromna želja da ga napravim, odmah
sada. Nestrpljenje. Tako je i u drugim stvarima. Evo na primer:

Ako me nešto potakne
na zaključak, moj tok misli je nemoguće zaustaviti. To kad krene, ima svoje
putanje, što ne bi bio mnogo veliki problem da oko konkrentih stvari nemam
sagovornike, neke saučesnike u aktivnostima. Pa to normalno rezultira konfliktima.
U meni se dešava drama zbog konflikta, svaki momenat je agonija jer istovremeno
pratim osećanja koja lepo vidim kod sagovornika, saosećam sa njima, ali ono
moje tera po svom – ja najbolje znam.

Kad prođe neko vreme,
a ređe se dešava da neko od njih uspe da izgovori neke čarobne reči – uspem da
se zaustavim. U tom momentu mi se razmota ono savršeno klupče mojih ideja,
misli i osećanja i shvatim da sam pogrešila. Još na samom početku. A šta sam u
međuvremenu sve napravila, da bog sačuva. Od kopanja me boli rame, ali od ovoga
me boli duša.

Odmah da kažem, za
mene ne drže vodu nikakva objašnjenja tipa menopauza, kriza pedesetih, sindrom
napuštenog gnezda, meteoropatski fazoni. Oduvek sam takva. Mogla sam sebe da
lažem u ponekim periodima, kako me ne razumeju mama i tata, muževi, sestra, deca,
komšiluk. Nemam ja više luksuz tih izgovora.

Pa me zanima: je l’
to vama poznato? Ne da mi postavljate dijagnoze i dajete objašnjenja i savete. Samo da
li vam je poznato. Jer, koliko god da prihvatam da smo svi autentični, ne
primam se na ovaj moderni egocentrizam prema kome treba sebe više da volimo i
da se univerzumu obraćamo samo pozitivnim mislima, pa će tako i da nam se
vrati. Previše sam u svojoj sobi za konsultacije čula tih priča i videla mnogo
raspamećenih žena koje mantraju godinama i to ih je dovelo do potpunog kolapsa.
A i da ih nisam videla, u tim učenjima meni odavno nešto smrdi.

Verujem u Boga, pa u
tom smislu kapiram da voleti sebe znači voleti Boga u sebi, a ne sebe ovakve
kakvi smo, k’o mali gubavci, mislim bez Njega. I misliti pozitivno za mene nije
da mantram u nebesa kako sam dobro kad se osećam baš kao taj mali gubavac, nego
da se trudim da hvatam prosuđivanje, zavist, lepršanje kojekakvih ružnih
pomisli bilo prema kome. Nemojmo se lagati, svakog dana nam stotine ako ne i
hiljade takvih detaljčića promaknu, a učinimo ih.

Zato kažem da ne
verujem da sam drugačija od većine. Većina nas smo prosek, u svemu. I zato
pitam, da li je vama ovo poznato? Nije da ću mnogo da se smirim ako jeste, ali
bi mi značilo da znam.Original Article

(Visited 4 times, 1 visits today)