Otišić kod Sinja bio je nekada, pre rata, najveće srpsko selo u blizini Splita. Danas je ovo mesto jedno od onih sa najviše ljudi po belom svetu, u kome se čovek i preko dana oseća kao da je u nekom filmu strave i užasa. Sve je porušeno, nema žive duše, a jezivu atmosferu pustoši i utisak da je rat protutnjao pre samo nekoliko sati, dopunjuje slika sa lokalnog groblja. Tamo je, na većini novijih mermernih spomenika, upisano samo ime i godina rođenja… Za onaj drugi datum se čeka samo da fizički dođe.
– Da se ne lažemo. Ovo malo ljudi što se vratilo, to je učinilo samo da bi umrlo na svome. Nema drugi razlog – kaže 69-godišnji Špiro Ustić.
Sa suprugomBojom se vratio 2002. godine iz Novih Banovaca.
– Selo je nekad brojalo 300 kuća i bilo jedno od najbogatijih u kraju. Sada nas je ovde 20 baba i par muškaraca. Ja sam najmlađi – smeje se Špiri brk. – Svestan sam da za nekoliko godina ovde više nikoga neće biti, svi ćemo pomreti do tada. Pa zato smo i došli.
U zatvoru zbog „Oluje“
Špiru Ustića je „Oluja“ daleko odvela, sve do Knina. Ipak, najduže je proveo u zatvoru Bilice, kod Splita. Sveukupno, godinu i po dana je robijao zbog zločina koje je navodno počinio za vreme postojanja Republike Srpske Krajine.
– Bilo nas 400 i većinu su osudili odmah. Jovo Bilić je dobio 15 godina, Pero Bjelobrk 10. Mene su posle tih 18 meseci oslobodili, rekli: „Idi, nemamo dokaza za tebe.“
NJegova Boja klima glavom. Nudi nas bajatim keksom koji su kupili od trgovca koji kamionom, jednom nedeljno, prođe kroz selo. U Otišiću od „Oluje“ nemaju ni prodavnicu, ni poštu, ni banku, ni dom zdravlja, ni apoteku… Doduše, nemaju ni struju, i vodu, čak ni kafanu, o frizeraju ili pekari i ne razmišljaju… Imaju samo sećanja na sve to i svoje komšije koji su neki bolji život pronašli na „putu“ od Amerike do Australije.
Uzbrdo, bliže nekadašnjem centru cela, gde se, uz groblje, nalazi i crkva, živi 61-godišnja Ivka Stojisavljević sa svekrvom. One su 1995. zajedno sačekale granate, pa su se pre nekoliko godina zajedno i vratile. Obilazi ih Ivkin sin, koji živi u Rijeci. NJih dve se zanimaju oko stoke. Nekoliko krava im je sav preostali imetak. I sin pomaže, koliko može.
– Odmah pored nas su bili Stojanovići: Mika i Miša i Petrovići. Sad su u Engleskoj. Tamo dole, niže od crkve, Petrovići. Sad su u Australiji. Pre tri dana im kćerka bila… – priča Ivka.
O životu posle rata u Otišiću uglavnom ništa ne priča. Kaže, na početku bilo i teško i opasno. Kada je komšije Hrvati sretnu, opsuju je: „Majku ti jebem četničku. Vraćaj se u Srbiju, šta ćeš ovde.“ A ja da sam u Srbiji mogla da živim ne bih se ni vraćala – veli.
Špiru Gajića, 73-godišnjak, koji i dalje, kao u najbolja i najbogatija vremena, u sakou šeta bivšim selom, zatičemo pored, takođe bivše kafane.
– Krunić baš pred rat otvorio kafanu, pozadi je imao i teren za balote. Svi se čudili što je toliko para uložio. Kad se vratio posle rata i video šta mu je od lokala ostalo odmah je tu pored i crk’o – kaže Špiro.
I ovaj starac se vratio da, kad već nije mogao da živi, umre na svome.
– Živo me zanima da li je i u ‘rvatskim selima ovako. Pa ljudi božji, oni su mi obnovili kuću i stavili zeleni krov. Pa, jesam li ja musliman? Ali, bez čobana, svako može da ćapa ovce, pa tako i nas, svako udara gde može – konstatuje pomirljivo ova starina. Pozajmi duvan, zapali ga, odmahnu rukom i krenu nekim svojim putem…
