Da li, zbog politike nultog konflikta sa susedima koju je proklamovao Boris Tadić, srpske žrtve postaju najjeftinije žrtve balkanskih ratova devedesetih? Slučajevi Tihomira Purde, Gnjilanske grupe, Ilije Jurišića, Ejupa Ganića…, svedoče upravo o tome
Kada je o zločinima nad Srbima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu reč, nije lako dokučiti da li je pravda sporija ili je teže dostižna. Sporoj ali zato nedostižnoj pravdi zvanični Beograd daje svojski doprinos; koliko zbog direktive Evropske unije da moramo da se volimo sa susedima, toliko zbog drugosrbijanskog stava – koji sve više postaje i zvaničan državni – da je Srbija isključivi krivac za krvavi raspad SFRJ i zločine koji su ga pratili. Pa joj je samo da se pospe pepelom, izvini svima osim samoj sebi i suoči se sa sopstvenim zločinima, bez prava da od ostalih učesnika u minulim balkanskim ratovima zatraži istu meru samospoznaje.
Srpska mera, pak, iskazana je i brojkama. Na spisku osumnjičenih ratnih zločinaca koji je Beograd jula prošle godine dostavio Zagrebu, ukupno je 40 imena (piše zagrebački Jutarnji list), od kojih su 39 Srbi, pripadnici nekadašnje Vojske Republike Srpske Krajine. U suprotnom smeru otišla je lista sa 1.549 imena. Opet, uglavnom Srba, uz tek nekoliko izuzetaka poput Branimira Glavaša i Tomislava Merčepa. No, kao da ni to nije dovoljno.
Sme li Srbija da sudi, i presudi, zločincima nad Srbima? Kao što se onolikim Srbima sudilo u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. Sme li Beograd da stane u zaštitu svojih žrtava? Izgleda, ne. O tome svedoče slučajevi Tihomira Purde, Gnjilanske grupe OVK, Ilije Jurišića, Ejupa Ganića. Hašima Tačija da i ne spominjemo.
Tihomir Purda uhapšen je 5. januara u BiH, po međunarodnoj poternici koju je za njim raspisala Srbija zbog zločina u Vukovaru 1991. godine. Optužen je, zajedno sa još dvojicom saboraca iz Zbora narodne garde, za namerno ubijanje i nehumano postupanje s ranjenima i bolesnicima. Shodno proceduri, sud u Bosni sada odlučuje o njegovoj ekstradiciji Srbiji. A Srbija, umesto da insistira na izručenju čoveka za kojim je raspisala poternicu, ne samo da ni nedelju dana posle Purdinog hapšenja nije Bosni uputila zahtev za ekstradiciju, već promptno izražava spremnost da digne ruke i slučaj prepusti Hrvatskoj. Procesuiranje ratnih zločina je obaveza i dužnost i Srbije i Hrvatske, na putu ka Evropskoj uniji. Nije bitno gde će se suditi i čije pravosuđe će okrivljene procesuirati, kazala je srpska ministarka pravde Snežana Malović. Sasvim slično je izjavio i Slobodan Homen, državni sekretar u njenom ministarstvu: Ideja saradnje dve države jeste da svako sudi svojim zločincima (…) Videćemo kakva će odluka biti doneta, ali mislim da postoji osnova za donošenje takve odluke. A koliko poverenja Beograd može da ima u hrvatsko pravosuđe, posvedočio je Savo Štrbac, predsednik udruženja Veritas, otkrivši da Hrvatska poseduje sudske spise koji terete Tihomira Purdu i dvojicu njegovih saučesnika, ali više od 18 godina nije ništa preduzela da budu izvedeni pred lice pravde.
Uzgred, poučna je u ovom slučaju reakcija Hrvatske; pokazuje kako se štite sopstveni državljani, sama država i njene tekovine. Ivo Josipović, predsednik Hrvatske, obećao je gospodinu Tihomiru Purdi svu pomoć i učtivo zatražio da se postupak protiv g. Purde provede u Republici Hrvatskoj, premijerka Jadranka Kosor telefonirala je Borisu Tadiću, u Vukovaru je održan protest…
Idejno, stvar je iz Beograda usmerila Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora u Srbiji. U samom startu smatram da ta optužnica treba biti, da tako kažem, revidirana, kazala je, optuživši Beograd da želi relativizirati neke situacije u Sarajevu, Tuzli i čini mi se sada u Vukovaru, uz epohalno otkriće da takve optužnice doprinose nekom nepoverenju u odnosu na Beograd. A tako nešto nikako ne sme da se dozvoli, jer, predsednik Tadić je 2. oktobra prošle godine na sednici Glavnog odbora DS-a proklamovao politiku nultog konflikta sa susedima…
Nekako istovremeno sa hapšenjem Tihomira Purde, srpsko pravosuđe iskoristilo je još jednu priliku da demonstrira svoj besprizorni evroentuzijazam za blagonaklon odnos prema zločinima nad Srbima. Specijalni sud za ratne zločine, naime, doneo je 29. decembra odluku da na slobodu, do izricanja presude, pusti petoricu bivših pripadnika OVK, članova Gnjilanske grupe. Ahmet Hasani, Nazif Hasani, Ferat Hajdari, Kamber Sahiti i Burim Fazliu optuženi su, inače, za ubistvo najmanje 80 civila, uglavnom Srba, silovanja i mučenja još najmanje 153 osobe, a sud je ocenio da više ne stoje razlozi zbog kojih im je pritvor više puta produžavan, kao i da je pri donošenju odluke o ukidanju pritvora dodatno cenio konkretne lične i porodične prilike kao i druge okolnosti svakog od optuženih. U srpskoj javnosti ova skandalozna odluka nije izazvala baš nikakvu reakciju. Slavila se Nova godina.
Slučajevi Purda i Gnjilanska grupa, nažalost, nisu usamljeni; reč je o matrici ponašanja beogradskih vlasti i njegovog reformisanog pravosuđa, pogotovo onog njegovog dela reformisanog uz svesrdnu američku pomoć da bi se bavilo ratnim zločinima.
U oktobru prošle godine, podsećamo, Apelacioni sud u Beogradu poništio je prvostepenu presudu Iliji Jurišiću, osuđenom na 12 godina zatvora zbog pokolja pripadnika JNA u Tuzli, ukinuo mu pritvor i pustio ga da se vrati u Bosnu. Ako je neko tada i pomislio da je sud odluku doneo nezavisno i po svojoj savesti, iluzije mu je razvejao komentar Dragoljuba Mićunovića, predsednika Političkog saveta DS-a, dat povodom oslobađanja Ilije Jurišića: Ovo je još jedan gest sa srpske strane kako ovim stvarima treba prići mirno i istražiti situaciju, a ne ići u dalje zaoštravanje. Odluka o Jurišiću, dodajmo, doneta je jedva nedelju dana posle spomenutog Tadićevog obećanja da se neće zamerati susedima.
Rečito je bilo i postupanje srpskog državnog vrha kada je u Londonu, na osnovu srpske poternice, 1. marta prošle godine bio uhapšen Ejup Ganić, član ratnog Predsedništva BiH, osumnjičen za ratni zločin u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine. Kao i sada u slučaju Tihomira Purde, i tada je srpski državni vrh pre donošenja odluke o ekstradiciji poručio da ga ekstradicija u stvari i ne zanima. Učinio je to sam predsednik Tadić, rekavši da Srbija nema ništa protiv da Ganić bude izručen sudskim organima svoje matične države – Bosne i Hercegovine. Ne treba ni podsećati da je, na kraju, efekat slučaja Ganić bio ravan nuli.
Mnogo jasnijom sada postaje i uzgredna opaska Dika Martija, specijalnog izvestioca Saveta Evrope, da mu u istrazi zločina Hašima Tačija srpsko Tužilaštvo za ratne zločine nije bilo, praktično, ni od kakve koristi. I nimalo ne čudi što se u Beogradu unapred odustalo od ideje da se optužnica protiv kosovskog premijera podigne pred srpskim sudom, iako je i londonski Tajms, po objavljivanju šokantnog Martijevog izveštaja, pisao da bi Beograd, shodno međunarodnom pravu, imao puno pravo da to učini.
No, podizanje optužnice protiv Tačija, insistiranje na Purdi, Ganiću, Jurišiću…, kako nas je lepo podučila Sonja Biserko, izazvalo bi regionalno nepoverenje u Beograd. Koja je mera srpske poniznosti koja bi bila po meri naših suseda? Dobra je vest da to još nismo saznali; loša se sastoji u tome što ka odgovoru na to pitanje, od slučaja do slučaja, srljamo sve više.
