Daleki tropski (i poreski) raj
Još se srpska javnost nije bila pošteno oporavila od kulturološkog i političkog šoka otcepljenja Crne Gore iz zajedničke države (tzv. državne zajednice), a već je bila u prilici da se zapanji (i iskreno nasmeje) svome temeljnom nepoznavanju ove susedne (i prijateljske) države, u kojoj se te iste, 2006. godine, odigravala radnja tada najnovijeg filma o DŽemsu Bondu, Kazino Rojal. Zatečeni Srbi imali su prilike da vide pitomu, brdovitu i zelenu zemlju kroz koju vijuga brza železnica u čijem se luksuznom vagon-restoranu toči šampanjac, a čiji ljupki gradići srednjeevropske arhitekture plene svojim šarmom, sređenošću i čistoćom. Smejali smo se svi holivudskim producentima koji se nisu ni potrudili da kroče nogom u ovu, nama toliko dobro poznatu zemlju, već su se zadovoljili pozajmicom imena i zastave koje su danas, znatno više nego Monte Karlo, koji je bio na svom vrhuncu u vreme pisanja prvog romana o agentu 007, sinonim za stecište belosvetskih kriminalaca i meku sumnjivog kapitala na evropskom kontinentu.
Nekoliko godina kasnije, međutim, ozbiljno se već možemo zapitati da li mi zaista poznajemo tu susednu zemlju i narod i koliko je naš podsmeh toj holivudskoj slici, toliko različitoj od naše svakodnevice, zapravo posledica iskrivljenog ogledala u kome mi, velikosrpski agresori i kulturni imperijalisti, gledamo ovaj prijateljski, jezikom i kulturom bliski, ali ipak temeljno različit narod? Dobro, koga DŽems Bond nije naterao da se ovako nešto zapita, svakako su to morala učiniti dela savremene crnogorske (pardon, montenegrinske) istoriografije, u kojoj je se nekadašnja srpska Sparta rastače do mutne i neprepoznatljive države negde u Evropi, toliko različite od onoga što smo o njoj mislili da znamo, da je vrlo moguće da njom zaista vlada srednjeevropska arhitektura i voze brze železnice. I ne samo da je tako, nego je tako – oduvek bilo!
Krajnje upečatljiv primer ovog temeljnog nerazumevanja može se pronaći u dokumentu koji je obišao celu Evropu u proteklih nekoliko nedelja, pa je tako došao i do nas, a koji predstavlja izuzetno iscrpnu i detaljnu studiju urbanističke, istorijske i kulturološke slike crnogorske prijestolnice (ali ne i glavnog grada) – Cetinja. Iza ovog više nego luksuznog izdanja, štampanog (isključivo) na engleskom jeziku, a naslovljenog Menadžment plan istorijskog jezgra Cetinja (Cetinje Historical Core Management Plan, Podgorica, maj 2009.), stali su Vlada Crne Gore i Unesko, kao i babica i kum crnogorske neovisnosti, Venecijanska komisija i Ministarstvo inostranih poslova Italije. Plan je u svakom slučaju više nego impresivan – i to ne samo svojom skupom štampom i bogatom opremom – on se veoma temeljno bavi svakim pojedinačnim kamenom od kulturnog ili istorijskog značaja u ovoj planinskoj varoši, istovremeno nastojeći da objasni svima nama, strancima, u čemu se sastoji taj kulturni i istorijski značaj. Ovaj dokument je stoga više nego zanimljivo štivo u kome se može naći sve što ste hteli da znate o crnogorskoj istoriji, a (do pre par godina) niste imali gde da pročitate.
Nekada davno, u dalekoj galaksiji
Svaki strani turista koji se zatekne u jednoj maloj, turističkoj zemlji, ima sklonost da sazna i ponešto od istorije i kulture tog lokaliteta, kako se kući ne bi vratio samo sa jednoličnim fotografijama barova i plaža koje širom sveta liče jedne na druge. Takvom jednom poluzainteresovanom strancu namenjen je, izgleda, i deo ovog izdanja naslovljen Istorijski razvoj Cetinja i njegovog načina života (str. 27-33). Odatle on može saznati da je ovo područje bilo veoma živo još u Srednjem veku, ali da naročit značaj dobija nakon epohe vladavine Crnojevića i pogotovo Turske okupacije zemlje. Mutno se navodi da su pod turskom okupacijom zemlju (koja je veoma brzo oformila slobodnu teritoriju u planinama sa prestonicom baš u Cetinju) upravljali nekakvi mitropoliti, koji su služili kao neutralni posmatrači i nepristrasne sudije u inače često razjedinjenim međuplemenskim institucijama. Do naročitog procvata zemlje došlo je za vreme dinastije Petrovića, koji su sproveli niz reformi i na kraju od Montenegra napravili modernu malu evropsku kraljevinu.
Do sada ova priča može izgledati i poznato, ali svaki čitalac koji tekstu pristupa sledeći zablude i podvale umetnute u (veliko)srpske obrazovne programe, brzo će se uveriti da su sličnosti samo slučajne. U istorijskom tekstu koji ne propušta da navede svaku pojedinačnu reformu državne uprave u Crnoj Gori (tipa osnivanja državnog suda 1798, Praviteljstvujuščeg sovjeta 1831, ili usvajanja Danilovog zakonika 1855. godine), koji navodi sve bitnije bitke Crnogoraca sa Turcima (Martinići i Krusi, Grahovac, Vučji Do, Fundine), propušta da se bilo gde pomene kojim se jezikom govorilo tokom pola milenijuma na Cetinju, kojoj su crkvi pripadali mitropoliti, ili na čijim se mitovima i legendama formirala nacionalna svest ondašnjih Crnogoraca. Dok se istorija prilično autistično prikazuje kao crnogorska (montenegrinske zemlje, montenegrinski vladari, montenegrinska plemena i narod), preskaču se takvi relevantni podaci kao što je Nemanjićka Zeta (rodno mesto Stefana Nemanje), Kosovska bitka, prva srpska štamparija (pominje se neodređena štamparska mašina dosta kasnije, pri opisu prostorija Cetinjskog manastira na str. 43) ili duhovni uticaj crnogorskih monaha, sveštenstva i svetaca (Sv. Vasilije Ostroški, Sv. Petar Cetinjski) na širi srpski kulturni prostor – što svakako predstavlja podatke kojim bi se svaki istoriograf hteo podičiti. Ili ne? Možda su u pitanju samo velikosrpske izmišljotine? Moglo bi se tako nešto zaključiti, s obzirom da veoma temeljni pisci ovog spisa nisu propustili da pomenu strancima toliko daleke pojmove kao što su bogumili ili Skadarski sandžak-begovi, ali su upadljivo izostavili znatno učestalije, jasnije i poznatije pojmove kao što su srpstvo, pravoslavlje ili kosovski zavet.
U stvari, u ovom istorijskom pregledu, Srbi se uopšte ne pominju, sve do trenutka kada stupaju na scenu kao agresivni susedi i osvajači. Preskače se niz herojskih epizoda, kakve su oslobađanje Metohije, opsada Skadra, odbacivanje prvog talasa austrijskog napada preko cele Hercegovine sve do Sarajeva, te za istoriju Prvog svetskog rata veoma značajna Mojkovačka bitka, gde su Crnogorci zadužili ne samo srpsku vojsku, nego i sve Saveznike i neposredno doprineli konačnoj pobedi. Celi ovaj period se izostavlja, ali se zato veoma detaljno obrađuju događaji tik po njegovom završetku, kada se Crna Gora zatiče u ekstremno neobičnom kontekstu – okupirana od strane svojih saveznika, Francuza, Engleza, Italijana, Amerikanaca i najbrojnijih Srba (Cetinje u Kraljevini SHS/Jugoslaviji“ str. 30-31). Srpske vlasti prinuđuju Crnu Goru na pristupanje Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i spletkama, intrigama i otvorenim pritiscima okupacionih snaga sazivaju, pod navodnicima (dakle lažnu i problematičnu), Veliku narodnu skupštinu, koja izglasava pristupanje budućoj Jugoslaviji i zbacivanje dinastije Petrovića sa prestola. Ova nadriskupština je srpskim lukavstvom sazvana u Podgorici, a ne Cetinju, gde se mogao očekivati otpor ovakvom bezuslovnom ujedinjenju, koje je, istina, imalo široku podršku naroda (što se prirodno odrazilo u radu skupštine koja je, kako ime i kaže, predstavljala celi crnogorski narod), ali je bilo ilegalno i nelegitimno, sprovedeno pod zaštitom garnizona srpske vojske ispred mesta većanja i praćeno nasiljem i progonom crnogorskih prvaka. Nakon crne rupe Prvog svetskog rata, tekst dalje krajnje detaljno opisuje hrabru pobunu cetinjskih lojalista protiv bjelaškog terora 1919, koji se završio oružanom okupacijom Cetinja i utapanjem crnogorske nezavisnosti i narodne osobenosti u stranoj državi u kojoj Crnogorci nisu bili konstitutivni narod, niti su u nju primljeni kao ravnopravna država članica. Ako se setimo da o tim Srbima, čija je odvojena istorija negde u regionu tekla paralelno do trenutka kada su njihove imperijalističke težnje počele da se prelivaju na susedne države i narode, nije ni bilo pomena do tog trenutka – prirodno je očekivati da saosećajni čitalac bude zgrožen ovim prizorom gutanja i uništenja vekovne borbe za identitet i samostalnost jednog malog, ali hrabrog evropskog naroda.
Al’ ne pisnu Crnogorčad mlada (o svojoj prećutanoj istoriji)
Naravno, tu se ne zaustavljaju prećutkivanja i zaobilaženja tema koje smo godinama smatrali za centralne u crnogorskoj istoriji i od najvećeg značaja po njihovu kulturu i identitet. Tako se skreće pažnja da je u Kraljevini Jugoslaviji Crna Gora bila oblast nerazvijene poljoprivrede i sićušnih domaćinstava (nema napomene kakva je bila pre Kraljevine Jugoslavije). Istovremeno, krajnje neobično se preskače činjenica da je Cetinje (koje je u središtu priče, na kraju krajeva) postalo administrativni centar Zetske banovine, koja je dobila veću teritoriju nego ikada u svojoj istoriji. Pored današnje Crne Gore, u Cetinje su po dokumenta, za administrativnim i privrednim poslovima, ili po povodu viših sudskih parnica, išli stanovnici Metohije, Raške, cele Hercegovine, i čak nadaleko slavnog i uglednog Dubrovnika, a crnogorska obala se prostirala do iza Pelješca! Kasnije u tekstu pominje se značajna zgrada Banske uprave, bez ikakve mogućnosti da čitalac nasluti šta znači ono banska i na šta se odnosi (Arhitektura istorijskog jezgra Cetinja između dva rata, str. 57).
Smatrajući ove podatke za nerelevantne, autori posvećuju dosta pažnje osnivanju ogranaka KPJ u Crnoj Gori i njihovom ranom insistiranju na Lenjinovom principu samoopredeljenja naroda, koje nakon herojske borbe crnogorskog naroda za oslobođenje Crne Gore (Metohija, Raška, Hercegovina itd. se ne pominju) vodi ka ponovnom uspostavljanju crnogorske državnosti kao federalne jedinice u okviru komunističke Jugoslavije (Cetinje u oslobodilačkom ratu, str. 31-32). Zanimljivo je da italijanska okupacija, opisana u ovom poglavlju, deluje kao dečija igra u poređenju sa srpskim terorom iz prethodnog – dok se ne pominju nikakvi sukobi sa ustašama, niti krvavi građanski rat partizana sa četnicima, koji su, procenjuje se, u revoluciji (procentualno) najviše stradali upravo u Crnoj Gori.
Daleko pravednija od prethodne, komunistička Jugoslavija dala je Crnogorcima status naroda i omogućila sećanje na svoju posebnost i državnost, a Cetinje je od druga Tita dobilo orden Narodnog heroja, čime se najveći sin naroda i narodnosti moralno iskupio što je prestonicu republike preselio u Titograd (Cetinje u socijalističkoj Jugoslaviji, str. 32). Nakon toga, sve je manje-više teklo svojim tokom, osim mračnog perioda devedesetih, kada autori studije sa žaljenjem konstatuju da su zavedeni crnogorski zvaničnici isprva podržavali politiku Beograda, čije su srpske vlasti u stvari težile ustanovljavanju Velike Srbije. Narod je, međutim, prozreo ovu igranku prvo u organizaciji brojnih antiratnih protesta (ono što su naoružani Crnogorci radili po Dubrovniku i okolini su, u stvari, bili antiratni protesti), te su vlasti prvo Cetinju vratile status prestonice, zatim načinile radikalni otklon od kobne politike Beograda i, najzad, obnovile svoju nezavisnost (Cetinje u SRJ, str. 32-33). Time se istorija Crne Gore i Cetinja završava sa lukasovskim hepiendom – porazom mračne imperije i trijumfom lokalne šarolikosti i posebnosti hrabrih Montenegrina. A kao kruna njihovog vekovnog napora pojavljuje se upravo predmetni Menadžment plan, koji za cilj ima preobražaj Cetinja u grad na listi Svetske baštine Uneska, u kome će se prijatno osećati svaki građanin sveta (Vizija zaštićene zone istorijskog jezgra Cetinja, str. 98-99).
Daleko od toga da se ova besmislena istorijska iskrivljavanja završavaju na tome. Rad je pun prećutkivanja i izvrtanja onoga što je nekada predstavljalo stvar časti i nacionalnog ponosa svakog Crnogorca. Na primer, primetan je neobičan nesklad između prostora i pažnje posvećene Njegošu, koji se u istorijskom pregledu napominje (str. 30) samo po tome što je oformio Praviteljstvujušči sovjet i što ga je nasledio očigledno daleko značajniji knez Danilo, i, na drugoj strani, činjenice da na spisku spomenika kulture u Cetinju svaka druga institucija nosi Njegoševo ime (biblioteka, muzej, štamparija, prvi crkveni hor itd.). O ovom velikanu se ponešto saznaje iz kratkog opisa sadržaja Njegoševog muzeja (str. 62), dok se nešto više prostora daje njegovom delu u okviru poglavlja o književnom nasleđu Cetinja (Literarno stvaralaštvo, str. 65-66). Tu se uredno napominje nacionalna i kulturna pripadnost Sime Milutinovića Sarajlije i Laze Kostića (koji su označeni kao srpski romantičari – Simo Matavulj je, međutim, još jedan značajan stranac), dok je Njegoševo delo prikazano nejasno i neodređeno, utemeljeno u borbi za opstanak i slobodu Crnogorskog naroda i njegovoj nacionalnoj književnosti, mada se priznaje da je ono snažno bez obzira unutar okvira čijeg društva se posmatra. Njegošev fundamentalni značaj za celokupnu srpsku kulturu nigde se ne pominje, ali se dosta pažnje posvećuje činjenici da je vladika bio izvanredno lep čovek, zabeležen od savremenika kao najlepši čovek koga su ikada videli.
Leto među prijateljima
U pitanju je, naravno, samo jedan dokument u moru drugih. A budući da je u pitanju papir koji mora proći kroz ruke mnogobrojnih međunarodnih institucija, on je svakako oslobođen niza netolerantnih ili problematičnih izjava koje verovatno prate izvore na osnovu kojih su autori sastavljali svoj istorijski pregled. On, međutim, na krajnje simboličan način prikazuje na šta su se danas sveli odnosi Srbije i Crne Gore. Naša dojučerašnja braća nas, preko Uneska i Venecijanske komisije, na engleskom jeziku, obaveštavaju da smo ih okupirali i terorisali, uništavali njihov identitet, nezavisnost i kulturnu posebnost, te se žale celom svetu da je Montenegro bila još jedna žrtva velikosrpske histerije, koja se tako krvavo sručila na druge narode jugoslovenske federacije. I dobro sad, nezainteresovanim birokratama Ujedinjenih nacija ova priča može izgledati simpatično (ako i previše nalik svim ostalim pričama malih naroda koji su iznenada stekli svoju tisućljetnu samobitnost), ali po svakog obrazovanog Srbina ona mora delovati duboko deprimirajuće i poražavajuće. Je li moguće, zapitaćemo se, da smo mi stvarno sami sebe obmanjivali da je u pitanju jedan narod, jedan jezik, jedna vera i jedna kultura? Jesu li oni nas stvarno sve one godine zajedničkog života tako gledali? Kako mi to nismo videli? Jesmo li zaista priču o srpskoj Sparti i crnogorskom kršu kao zavetnom ognjištu Kosovskog mita mi samo izmislili, je li to stvarno bila velikosrpska imperijalna politika u kojoj mi, zaslepljeni vlastitom kulturnom megalomanijom, nismo bili ni svesni koliko štete činimo jednom pristojnom i dobronamernom narodu? Jesmo li stvarno zaslužili ovoliko ogorčenje i odbacivanje?
U Srbiji, naravno, postoji dug spisak uglednih javnih ličnosti, nevladinih organizacija i, što je najgore, gromoglasnih srpskih patriota i nacionalista koji bi na sva ova pitanja odgovorili potvrdno. Sa jedne strane za to je kriva razorna autopropaganda kojoj se Srbija već predugo izložena, a sa druge strane prirodno i opravdano ogorčenje više nego bahatim ponašanjem i zlonamernom retorikom i ovdašnjih i ondašnjih Montenegrina. Ali na stranu što je moderno gnušati se svega srpskog i unosno učestvovati u velikom balkanskom lovu na velikosrpske veštice, zapanjujuće je sa kolikom se revnošću i kolikom lakoćom ljudi, koji odbacuju zlonamernu antisrpsku propagandu i ne zastupaju ideje o ritualnom očišćenju od greha genocida i imperijalizma, odriču onog dela srpske istorije koji je neodvojivo vezan za Crnu Goru. Već iznurena srpska javnost sleže ramenima nad crnogorskim jezikom, sa ravnodušnošću sve manji broj građana Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi naziva manjinom, dok se spremno baca kamenom na sve nasleđe Srbije koje nosi stigmu crnogorskog (ijekavica, gusle, poreklo dinastije Karađorđević i sl.). I premalo ljudi je zabrinuto nad značajnim osiromašenjem nekada toliko bogatog jezičkog i kulturnog prostranstva srpskog naroda – koje inače ne mora nužno da sledi sudbinu srpske države.
Šta god mi mislili o Crnoj Gori, više je nego očigledno se odnosi ova dva naroda neće još dugo moći odvijati na dosadašnjim osnovama. Posledice će se uskoro osetiti, ne samo u Srbiji, kojoj je naprosto pokraden izuzetno značajan segment nacionalno-oslobodilačkog epa, već i u Crnoj Gori, koja će pre ili kasnije morati da shvati da se sa međunacionalnom mržnjom i antisrpskom propagandom ne može koketirati. U jednom trenutku, novi naraštaji njihove dece shvatiće priču o velikosrpskoj tiraniji kao nešto mnogo više od obične žvake za ulizivanje zapadnim investicionim fondovima i početi, poput Hrvata, da se svete za pretrpljenu nepravdu ništa ne slutećim turistima iz Srbije. A ovi će, kao da im već nije dosta administrativnih poniženja ekološke države, pretrpanih i preskupih plaža i loše usluge, okrenuti nekim novim obalama i prijateljskim državama u kojim ih neće gledati kao okupatore i agresore. I naravno da će šteta i po Srbiju i po Crnu Goru biti neprocenjiva. Srbija je, međutim, preživela mnogo štošta i sigurno može izdržati i taj udar, ali je veliko pitanje kakva se budućnost smeši suverenoj i nezavisnoj Crnoj Gori kada se, izgubivši definitivno sestru, prijateljicu i saveznicu u Srbiji, okrene drugim prijateljima u regionu – Kosovu, Hrvatskoj i Albaniji.
Kada jedan narod definitivno izgubi nacionalni i kulturni kompas, tom narodu se crno piše. Srbima se, ono jest, crno piše i ovako, ali baš zato što se kao narod nisu odrekli svojih temeljnih vrednosti i konstitutivnih mitova. Takvi pritisci dođu i prođu, a u naša istorija ih pamti sijaset. Ali kada se jednom izgubi vlastiti identitet i utone u laž i samoobmanu, jako je teško vratiti se nazad i spasiti dušu, kako bi se imalo sa čime pred Miloša. Večni srpski moralni izbor bio je uvek, i ostao je, kome će se prikloniti carstvu. Kao delu srpskog kulturnog prostranstva, ovo pitanje se periodično postavljalo i Crnogorcima i oni su se nekada dičili time što su bili najhrabriji i najbeskompromisniji u čuvanju svoje vere, imena i zaveta. Današnji naraštaj se, međutim, odrekao svega onoga što su im preci sačuvali u daleko težim i nepovoljnijim uslovima i, kako se čini, preti ne samo da se načisto okrene od puteva svojih dedova, već i da izbriše svako sećanje na njihovo predanje, vrednosti i izbore. A od toga dobra može biti, nažalost, samo onima koji ni Srbima ni Crnogorcima nikakvog dobra ne žele.
