Minule subote, u CŠO „Sveta trojica“ u Bransviku, na parohijskoj svečanosti u čast vrednih članica kola srpskih sestara, predstavio se, u jednom novom svetlu, jerej Milan Milutinović iz CŠO „Sveti arhiđakon Stefan“.
Ovom, inače jednom od najmlađih sveštenika srpske crkve u Australiji, nedavno se, naime, ispunio još jedan san: diplomirao je slikarstvo na Melburnškom univerzitetu. Tim povodom, u subotu je u Bransviku izložio nekoliko slika iz svog opusa.
Milan Milutinović je u čin jereja rukopoložen 2000. godine, u manastiru Ilajn, a od strane vladike Nikanora. Pored diplome akademskog slikara, on je i zvanični prevodilac.
O slikarstvu veli da je istraživao različite pravce, da mu je to ljubav iz detinjstva, ali da se u njegovom životu zna poredak stvari. – Umetnost nikada neće biti moja karijera, jer je moja karijera već zacrtana. NJome se, što bi naš narod rekao, bavim za svoju dušu i ako bih mogao neka lepa estetska iskustva da podelim sa svojim narodom, svojim parohijanima, utoliko bolje – kaže jerej Milan.
Decu okrenuti pravoslavlju
O duhovnosti:
– Naš cilj nije da deci „isperemo mozak“ i naučimo ih da razmišljaju na jedan način, već da ih zainteresujemo za pravoslavlje i uputimo kako dalje da istražuju. Osnovni cilj svake veronauke je da nauči decu da dolaze u crkvu. Nažalost, to je možda nešto što su naši roditelji propustili i što dan-danas propuštaju, što su vrlo neaktivni kao vernici. Oni jesu vernici, slave slavu, ponekad odlaze u Crkvu, ali ne mogu da učine još jedan korak dalje, da to što se uči i nauči i sprovede u delo. Naša duhovnost treba biti praktična.
Rođen je 1970. godine u Melburnu, a studije bogoslovije završio je u Beogradu.
– Ja sam dete emigranata koji su došli u Australiju krajem šezdesetih godina. Kad sam imao 12 godina otišli smo svi u Srbiju. Posle osnovne škole postavljalo mi se pitanje – kuda dalje. Nisam mislio da ću biti sveštenik, niko u mojoj porodici to nije bio, nisam imao nikakva predznanja o tome. Ali, nekako sam osećao u svojoj duši priziv, da me Gospod zove na jedan zadatak, na jedan posao koji je uzvišeniji, da obavljam nešto što on traži.
Jerej Milan ističe da to tada nije shvatao i borio se da ne bude sveštenik.
– Nešto me je, ipak, vraćalo na tu ideju, nešto u srcu mi je govorilo da je to put kojim moram ići, iako je to meni bilo potpuno novo i nisam znao šta me očekuje. Poveo sam se ipak za „glasom“ koji mi je stalno govorio da moram tim putem ići. Sada, kada čovek pogleda iza svega što se dešavalo, posle izvesnog perioda u životu shvati zašto se nešto dešava. čvrsto verujem da ima plan za svakog od nas i tek kasnije shvatimo zbog čega se nešto dešavalo – kao deca to ne osećamo.
Posle završetka studija, vraća se u Melburn. Tu službuje prvo kao đakon, a od pre tri godine je sveštenik.
Lepe uspomene iz Ilajna
O manastiru Ilajn:
– On za mene ima jedno posebno značenje. U tom manastiru su se moji roditelji venčali, to je manastir za koji me vezuju mnoga lepa sećanja, posebno na pokojnu baba Jelu. Ona je uvek bila otvorenog srca prema deci, a ja sam tada bio dete, kad je ona bila tamo. Sticajem okolnosti, tamo sam postao sveštenik…
– Dok sam bio đakon, nisam imao puno obaveza, tako da sam opet imao vremena da ostvarim svoje dečačke ambicije da budem prevodilac.
Tako sam dobio akreditaciju trećeg stepena. S ovom diplomom za slikarstvo, Gospod me je nekako nagradio i blagoslovio tri puta, zato što sam poslušao njegov glas.
Jerej Milan kaže da u Melburnu postoji velika potreba za sveštenicima, posebno onima koji su talentovani na više načina, koji znaju jezike, da bi mogli da pomognu našim ljudima na nekim drugim poljima, pogotovo onima koji dolaze kao izbeglice.
– Vrlo je važno da jedan sveštenik sposoban da pomogne ljudima, naročito u kritičnih četiri-pet godina po dolasku. Važno je da oni u njemu vide ne samo nekoga ko se bavi samo crkvenim pitanjima već i osobu koja je u stanju da pomogne i u svakodnevnom životu.
Svom narodu uvek pri ruci
O saradnji sa zajednicom:
– Pošto sam se školovao i ovde i tamo, oba mi jezika leže, pa je to jedan talenat koji razvijam dalje prevodilačkim poslom. Prevodio sam po bolnicama, policijskim stanicama, a zatim su došli i ozbiljniji radovi kao knjige, propisi, državni dokumenti. To je zahvalan posao gde čovek stiče jedno široko znanje o svojoj zajednici, a onda je u stanju i da joj se nađe pri ruci kad zatreba.
• Koji je po vama razlog da nema više sveštenika, posebno ovde rođenih?
– To je dobro i značajno pitanje. U celoj Australiji danas samo smo se otac Rade Radan i ja rodili ovde. To je, možda, pokazatelj na kakvom smo mi nivou kao narod u odnosu na veru. Da smo, možda, previše energije potrošili u drugim stvarima, a ne u vaspitanje budućih sveštenika ili učitelja ili nastavnika… Ovo pitanje moramo postaviti našoj naciji, sebi, našoj zajednici koja je ovde. Možda je o tome trebalo razmišljati više pre deset ili 20 godina. Možda i prilike nisu bile takve da to pospeše. Znate kako je bilo – emigracija, pa taj nesrećni raskol i ostale stvari koje su kočile razvoj našeg naroda i naše zajednice. Možda, da je bilo više razumevanja i manje tih nesrećnih podela, možda smo kao zajednica mogli više da uradimo.
Kao slikar, jerej Milan Milutinović imao je četiri kolektivne izložbe.
– Ne volim da se previše eksponiram. Više volim „tiho“ da radim, drugi ljudi treba da pohvale čoveka,ako zaslužuje. Umetnost samo doživljavam kao jedan božiji dar, koji razvijam, ne želeći da oko toga pravim neku veliku pompu. Imam nekih 20-30 kompletnih radova, tako da sam ja zapravo na početku moje umetničke avanture. Moj sveštenički poziv je na prvom mestu.
Otac Milan je oženjen Kristinom i imaju četvoro dece: Jelenu (8), Mihajla (6) i blizance Marka i Nataliju (2).
