Na nedavno održanoj godišnjoj skupštini Srpske zajednice za Južnu Australiju, dugogodišnji predsednik, gospodin Tomislav Popovic, dobio je veliko priznanje prisutnih delegata, jednoglasno je izabran za doživotnog pocasnog predsednika krovne organizacije srpskog naroda u ovom delu Australije.
Bila je to kruna na rad i delovanje ovog coveka, koji i u svojoj 73. godini ne popušta, pa kao aktivist nekoliko srpskih organizacija, od kojih u Udruženju penzionera provodi najviše vremena, i dalje radi veoma naporno i ništa mu nije teško.
Odnedavno, s velikim je ponosom prihvatio dužnost mirovnog sudije priznatog od strane našeg konzulata u Sidneju, pa mu je radni dan, kako nam rece, prekratak.
– Mislio sam da cu povlacenjem s pozicije predsednika Srpske zajednice za Južnu Australiju imati malo više vremena da se posvetim porodici, posebno unucima, ali prevario sam se – kaže za svoje omiljene novine „Vesti“ Popovic i istice da mu, ipak, nije žao.
Želja opet videti otadžbinu
Tomislav kaže da u životu ima još jednu želju.
– Želim da opet odem u otadžbinu, krv nije voda, a u mojim venama tece srpska krv, pa sam, mislim uspeo da svojim potomcima usadim ljubav za poreklo, da znaju ko su, šta su i kome pripadaju. Najviše radi toga, danas sam zadovoljan covek.
– Dobro znam šta je muka, mnogo toga sam pretumbao preko glave u životu, pa osecam kao svoju potrebu, pre svega ljudsku, da pomognem ljudima, pa na svaki poziv da dodem, da pomognem savetom, potpisom ili jednostavno receno, samim prisustvom, rado se odazivam i dolazim.
– Mnogo su Srbi propatili, na svom primeru znam, jer evo vec pedeset i trecu sam godinu na ovom velikom kontinentu, docekao sam mnoge generacije useljenika, nijednoj od njih nije bilo lako, ali ipak najviše je ljudske tragedije, bola i patnje, stiglo poslednih desetak godina.
– Zato obavezu da im pomognem, da ih odvedem u „Centrelink“, u banku ili da ih posavetujem, smatram hrišcanskom i ljudskom dužnošcu i sitnica je prema onome šta su ti nesrecni ljudi prošli u poslednjem krvavom balkanskom obracunu.
A, da celoj srpskoj koloniji, u vremenu besomucne kampanje na sve što je srpsko nije lako, najbolji je primer teška pozicija Srpske zajednice za Južnu Australije, kojom je u njezinim najtežim trenucima, predsedavao gospodin Tomislav Popovic.
„Gorka“ sloboda u đevdeliji
Tomislav Popovic priseca se i teškog života u rodnoj đevdeliji, kojoj se prvi put vratio 1986. godine.
– Ne znam šta mi je bilo teže, okupacija pod Bugarima ili Nemcima, ili dolazak „pobednika“ koji su moga oca zatvorili, a nas prisilili da gladujemo. U martu 1946. godine, pobegao sam preko Grcke, i potucajuci se Evropom, 1950. godine u Australiji, našao sam svoj dom, radeci naporno i ne birajuci vrstu poslova.
– Bogu hvala, sve je to završeno, Srpska je zajednica ostala cistog obraza i danas je jaca nego ikada, pa mi je veliko zadovoljstvo, da kao pocasni predsednik, saradujem sa meni dragim ljudima, s kojima sam prošao dobro i zlo proteklih šest godina – kaže Popovic.
On posebno istice kako je nedavni dolazak srpskog konzula Branka Radoševica i njegovog saradnika, Boška Šukica, ispunio radošcu njegovo srce.
– Pa znam da sve ove decenije dugotrpnog rada nisu bile uzaludne, otadžbina nas je konacno prihvatila, kao patriote, vernike i dobre domacine, a mi cemo Srbiji, bože zdravlja, i dalje pomagati, i više nego ranije.
Uz dužnost predsednika krovne organizacije srpskog naroda, gospodin Popovic bio je koordinator srpskih dobrovoljaca za srpske penzionere pri crkvenoškolskim opštinama „Sv.Sava“ na Hajndmaršu i Kilkeniju, a s posebnim ponosom prica da je bio u Odboru za gradnju srpskog starackog doma u Peningtonu, koji je danas jedan od najlepših starackih domova te vrste u Južnoj Australiji.
