Namesnici nas poučavaju kako crkva pripada svima koji smo krštenjem postali njen deo. Takve reči na kojima smo im mi ugroženi Srbi mnogo zahvalni, mislimo da trebaju da upute vladiki Irineju da on konačno jednom za svagda uvidi da ne može i da nema pravo na ovakav način da krštene Srbe i Srpkinje kažnjava i iz vere i crkve izbacuje.
Što se tiče nekih dezinformacija o kojima namesnici govore, Properti Trast je napisao dosta pisama i primedbi na rad episkopa Irineja, ali nikada nismo dobili odgovor kao potvrdu gde i u kome saopštenju se one nalaze i konkretno koje su to dezinformacije koje oni ovde pominju.
Ne znamo da li pod dezinformacijama podrazumevaju sledeće reči koje navode: „Inače, naš episkop nazvan je jeretikom, lažovom i špijunom“.
Važno je ovde navesti da je za sada jedino i sasvim utvrđeno, i njegovim ličnim izjavama potvrđeno, a to je da je on aktivni saradnik u svetskom savetu crkava, t.j. u ekumenskom pokretu. To je za nas „društvo“ koje je Sveti Ava Justin ćeliski opisao kao „jeres nad jeresima“, potkrepljujući 45-im Sveto Apostolski Kanonom koji naređuje da se „sveštenik ili episkop koji se bude samo i malo sa jereticima, da bude svrgnut i odlučen.“
Drugo pitanje koje vladika pokušava da zataška i drugačije predstavi javnosti, to je o njegovom učešću sa protestanskim sveštenikom DŽesi DŽeksonom u oslobađanju američkih vojnika – pilota, koje su srpski vojnici zarobili za vreme bombardovanja Srbije.
Vrlo je interesantno kako se dogodilo to da je od toliko Srba u Americi, američka vlada samo imala poverenje u njega kao monaha da mu poveri tako nešto delikantno, a pogotovu kada se znalo da su ti piloti učestvovali u bombardovanju srpskog nevinog naroda?
Treće. Kako to da jedan srpski vladika od dva divna srpska manastira, i dve episkopske rezidencije, on živi u privatnom stanu, gde samo par njegovih selektovanih prijatelja tačno znaju mesto njegovoga boravka?
Dalje, namesnici kažu kako je vladika prozvan i lažovom.
Prvi put je prozvan lažovom na internetu, kada je objavio da je on poglavar na oko 250.000 Srba u Australiji, a državna statistika po zadnjem popisu navodi da Srba u Australiji nema ni punih 100.000. Koliko smo saznali, kada je to pomenuto na svešteničkom sastanku, on je tvrdio što je za neverovati, da državni popis nije tačan. Pored drugih već objavljenih njegovih saopštenja, najnovije je za sada od festivala gde je vladika Irinej izneo da je grandiozni hram Novi Kalenić, (što zaista i jeste; i lep i grandiozan) bio prepun naroda za vreme festivala. Nažalost, neko je poslao sliku gde se jedva moglo nabrojiti 30 do 35, pa na kraju kažu „ako koza laže rog ne laže“, što znači ako vladika laže, slika ne laže. Tako je, eto, došlo da je prozvan i lažovom.
Onda nas namesnici nabeđuju i kažu – „čime pokušavaju uništiti svaki budući pokušaj ujedinivanja crkve u dijaspori“. Poznato je da je pre dolaska vladike Dobrijevića pomirenje teklo normalno, doduše malo sporo, ali se ipak na tome radilo. Najviše je bilo postignuto na tome za vreme vladike Nikanora Bogunovića. Dok je on bio naš episkop otpočeo je rad na zajedničkom ustavu i posle ukupno sedam dana zajedničkog rada zakonodavnih odbora iz obe eparhije došli smo do radne verzije zajedničkog ustava, koji je trebao da se i dalje dorađuje zajednički između saborski izabranog zakonodavnog odbora i C.Š.O., da bi se posle toga na kraju dovršena verzija ustava mogla predati crkveno-narodnom saboru na razmatranje i konačno eventualno na usvajanje.
Da je vladika Nikanor ostao u Australiji, do sada bi novi ustav bio prihvaćen i crkveno administrativno objedinjavanje bilo bi postignuto.
Pre dolaska vladike Irineja Srbi u Australiji bili su prestali da prave pitanja koja crkva kojoj eparhiji pripada. Išli su tamo u koju crkvu su i kod koga sveštenika su želeli i hteli. Niko nije nikada nikakvu primedbu na tako nešto imao. On njegovim dolaskom i načinom rada duboko zavadi sprski narod, i to mnogo gore i žešće nego što su nas komunisti preko verske komisije 63-će godine zavadili. Tako da danas imamo jezivu i tragičnu situaciju, gde rođena braća ne govore, otac i sin ne govore, majka i ćerka ne govore, sestra sa sestrom, kum sa kumom, najbolji prijatelji koji su pre njegovog dolaska bili nerazdvojni danas izbegavaju da istom ulicom prođu, a kamoli da se rukuju ili za zdravlje upitaju.
Iz vere poče nemilice izbacivati, i to prvo one koji su svetosavske svetinje u Australiji gradili, poče i bogosluženja uskraćivati, crkve zatvarati, na njih debele lance i katance stavljati, a sve to da nas zastraši i da nam tako pod tim uslovima i crkvenu imovinu prigrabi, kao što je već prigrabio i preregistrovao neke crkvene posede svoje eparhije i stavio pod njegovu kontrolu. Opšte je poznata činjenica da je 31. januara 2008. godine registrovana kompanija po državnom zakonu o kompanijama, koja treba da bude vlasnik svih crkvenih poseda u Australiji i Novom Zelandu. On i jedan od njegovih ovde potpisanih namesnika, g. Miodrag Perić, su direktori ove kompanije.
U slučaju da mu se neko sutra usprostavi on jednostavno i u svome dosadašnjem stilu može samo reći – „ako niste zadovoljni sa mojim radom idite, ali crkvena imovina je u mojim rukama“.
Tu, koliko vidimo, on ima i najveći problem što nas slobodne Srbe Novogračaničke eparhije ne može tako lako da natera i preplaši da mu naša crkvena imanja predamo.
Dalje u saopštenju, namesnici se osvrću na potpisano i postignuto crkveno pomirenje koje su potpisali NJ. Svetost Patrijarh Pavle i blagupokojeni Mitropolit Irinej Kovačević.
Ni jedan od potpisanih namesnika nije učestvovao u tom pomirenju, pa samo mogu da nagađaju i da tvrde ono što im je neko dao da pročitaju, i što su čuli onako samo kako su oni želeli da čuju.
Istina je da smo na saboru 22. i 23-eg juna 1991. godine sa oduševljenjem prihvatili crkveno pomirenje, t.j. „Predlog o Pomirenju“, posle koga je došao novi dokument, takozvane „Prelazne Uredbe“, posle čega je trebalo nastaviti rad na zajedničkom ustavu. Na sledećem crkveno-narodnom saboru mi smo te prelazne uredbe odbili da ih prihvatimo sve dotle dok ne budu prepravljene, a u skladu sa već primljenim „Predlogom o Pomirenju“, i to onako kako nam je bilo ovim dokumentom obećano. Do danas prelazne uredbe nisu prepravljene onako kako je saborska odluka doneta, niti je po tome pitanju crkvenonarodni sabor sazivan.
Podvala u Australiji nije uspela, i da smo slučajno prihvatili te Prelazne Uredbe naša bi eparhija do sada bila arondirana isto kao što je se to desilo odmah iste godine kada su oni usvojili „Prelazne Uredbe“, sa našom zapadnoevropskom eparhijom, koja danas više nepostoji.
Kako stvari sada stoje, došli smo samo do prve tačke crkvenog pomirenja i tu smo stali.
često nas ispred oltara i on njegovi potpisani namesnici nazivaju imenom „raskolnici“. Po rečima Svetog Nikolaja Velimirovića i Ave Justina ćeliskog, raskolnici su svi oni koji se odvajaju i odvajaju narod od vekovne i Svetosavske Vere, a to su danas ti novotarci, koji i Svetu Liturgiju menjaju.
Mi jesmo otkazali poslušnost administratoru Irineju Dobrijeviću iz tih i drugih navedenih razloga, ali ni jednom nismo otkazali poslušnost Majki Crkvi i NJ. Svetosti Patrijarhu Pavlu, niti se odričemo od jedne Svete, Saborne i Apostolske Crkve.
Na kraju, ostavljamo eparhiotima i slobodnim Srbima da sami odluče hoće li ostati tamo gde su nam naši preci bili i živote polagali za svoju veru Pravoslavnu, ili će krenuti nekim raskolničkim – novotarskim putem, gde se ne zna kuda će nastaj put izvesti ili, bolje rečeno, „prevesti“.
