Jedna trogodišnja devojčica i dve bolesne žene uspele su, izgleda, da do temelja uzdrmaju australijsku useljeničku politiku, što su inače bezuspešno pokušavali mnogi političari i borci za ljudska prava. U razmaku od samo mesec dana tri slučaja – jedno dete rođeno u azilantskom pritvoru i dve žene, proganjane jer nisu mogle da dokažu da su zaista australijski državljani – doveli su do otvaranja te „pandorine kutije“: u javnosti su sve izraženiji zahtevi za preispitivanje propisa o zatvaranju ilegalnih doseljenika i postupanja prema njima.
Dara je prevršila meru kada se ispostavilo da je Kornelija Rau, nekadašnja stjuardesa „Kvantasa“ i državljanka Australije, ni kriva ni dužna godinu dana bila zatvorena u kampu za azilante, između ostalih i u čuvenom Baksteru, u pustinji Južne Australije. Rau je mentalno bolesna osoba i imala je običaj da se predstavlja pod drugim imenom i da – ćuti. Javnost smatra neoprostivim što su je vlasti uhapsile bez ozbiljnije provere.
Suze mališana
„Sandej telegraf“ u broju od 6. juna, počev od prve strane, doneo je dugačak tekst pod naslovom „Deca plaču iza bodljikave žice“, ilustrovan fotografijama azilantske dece od pet do 12 godina, zatočene u centru u Vilavudu.
Istraga se još vodi, ali se na površini već pojavljuje da je ceo slučaj vođen birokratski bezdušno i činovnički površno. Postaje očigledno da se administracija ponašala manje nadmeno, mogla je da utvrdi pravi identitet ove žene i ne bi je ni zatvarala.
Drugi je slučaj Vivijen Alvarez, rođene na Filipinima i – proterane na Filipine, iako je imala australijsko državljanstvo. I ona je teško bolesna osoba i tamo je jedva preživljavala u prihvatilištu za sirotinju.
Od slučaja ove žene, talas zanimanja javnosti za useljeničku praksu preneo se na majke i decu zatvorene u pritvorima za azilante. Pored Bakstera, jedan od najvećih je u Vilavudu, na zapadu Sidneja. Tu je nedavno pronađena devojčica Naomi Leong koja je od rođenja, maja 2002. godine, živela iza zatvorske žice i nikada za te tri godine nije bila na slobodi. Oslobođena je krajem prošlog meseca. „Vesti“ su o ovoj drami malog deteta pisale 26. maja.
U stalnom strahu
Australija nema kopnene granice sa drugim državama, kao što je to slučaj sa evropskim zemljama, da bi doseljenike uhvaćene pri pokušaju da uđu u zemlju bez vize mogla da vrati odakle su došli. A, naravno, ne može da ih baci u okean kojim je okružena i kojim se u većini ilegalno stiže. Kad se dođe s lažnim pasošem (što je sve teže) ili s važećom vizom, sudbina je boravak u ilegali, čim viza istekne. Inače, ljudi iz ove druge kategorije žive u stalnom strahu da će tamo gde su našli utočište i posao banuti racija. U kontrolu im, najčešće zajedno, dolaze predstavnici useljeničkih vlasti, policije i Centrelinka (službe socijalnog osiguranja). Na meti su već poznata mesta gde bi ilegalci mogli da rade – restorani, radionice za šivenje odeće i – bordeli.
Ovakvi i slični slučajevi doveli su do toga da je australijska vlada, čini se kao nikada ranije, izložena žestokom pritisku javnosti, čak i nekih članova vladajuće koalicije koji zahtevaju više prava za ilegalne doseljenike smeštene iza žice, gde ostaju sve vreme dok se njihov slučaj ne okonča. A to može da potraje i godinama.
Teoretski, najviše šansi da ostane ima osoba koja dokaže da će joj život biti u opasnosti ako se vrati u zemlju iz koje je došla i – ako iznese tačne podatke o sebi. U slučaju da se utvrdi i najmanje odstupanje od istine, od identiteta pa dalje deportacija je sigurna.
Sada se, izgleda, i u vladajućoj Liberalnoj partiji razilaze u tome kako tretirati ilegalce. Jedan od predloga koji je izneo liberal Petro Georgiju predstavlja radikalno menjanje prakse. On se, naime, zalaže, da se deca i porodice ne drže u pritvoru, već da budu na brizi zajednice sve vreme dok se slučaj rešava. Takođe, on predlaže da se posle 12 meseci pritvorenici puštaju napolje. On nije usamljen u ovom zahtevu.
Zašivene usne
Na svoj položaj skretali su pažnju i sami azilanti u Baksteru. Oni su odbijali da jedu i piju, čak zašivajući usne. Jedan od njih se, pred kamerama, polugo bacio s krova zgrade na bodljikavu žicu, što je neke podsetilo na slične scene u koncentracionim logorima.
Ministar za useljenička pitanja Amanda Vanston, međutim, smatra:
– Ako bi se predlog gospodina Georgijua pustio u opticaj, on bi konačno minirao ne samo naš sistem centara za pritvor, već i celokupan useljenički sistem.
Istini za volju, ova vlada je uspela da postojećim sistemom zaštiti granice od više hiljada ljudi iz čamaca koji su se pre dve-tri godine masovno usmerili na Australiju. Talas azilanata, kojim su upravljali krijumčari ljudi iz jugoistočne Azije, tada je nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja prekinut zahvaljujući pre svega, a nema drugog objašnjenja, beskompromisnom stavu vlasti u Kanberi.
Rekorder „bez zemlje“
Rekorder u zatočeništvu u Australiji je Piter Kasim, poreklom iz Kašmira, koji je zatvoren već sedam godina. Ovaj „čovek bez zemlje“, koji je stigao na čamcu, molio je da ga pošalju u Indiju da bi radije živeo tamo nego u Baksteru. Indija ga, međutim, ne prima. Na zahtev lekara on će zbog teške depresije biti prebačen u psihijatrijsku bolnicu.
