Prošlo je tek petnaestak dana od kada rudar Mile Škorić (51) iz Resavice nije razdužio lampu, nije otišao u rudničko kupatilo, niti se vratio svojoj kući, a čini se da su ga svi već zaboravili. Kobnog 19. februara na njega su se obrušili ugalj i jalovina. Kamarati su ga otkopavali gotovo pet sati, ali nažalost, mogli su samo da izvuku njegovo beživotno telo, na kome, pričaju očevici nijedna koščica nije ostala čitava.
Humanitarna organizacija Prohuman iz Bad Zalcuflena, na čijem je čelu dr Mirjana Mimica Andrejević Kri, nastavlja svoju humanu misiju pomažući institucije zdravstvene zaštite u Srbiji za dobrobit svih zemljaka u otadžbini. Poslednja u nizu akcija je obezbeđena pošiljka pneumatskog otvarača Institutu za virusologiju, vakcine i serume Torlak u Beogradu, što predstavlja drugu tranšu pomoći ovoj renomiranoj ustanovi. Aparat je stigao i već je u upotrebi.
– Odmah pošto smo saznali šta je najpotrebnije, shodno aktuelnoj epidemiološkoj situaciji, potrudili smo se da to i obezbedimo što pre, kako bismo pomogli rad ove ugledne institucije, a sve u zajedničkom interesu za očuvanje zdravlja stanovništva Republike Srbije. Od srca i najlepše se zahvaljujemo saradnicima Generalnog konzulata u Diseldorfu na velikoj požrtvovanosti i trudu da aparat brzo stigne u Beograd. Najpre, Generalnom konzulu Srbije gospođi Branislavi Perin Jarić, konzulu Nebojši Živanoviću, gospodinu Igoru Mitroviću, kao i Miodr..
Na adresu orahovačke Gimnazije na Kosmetu proteklih dana stigle su i uručene mesečne stipendije dobrotvora O. V. iz Sidneja. Po 120 dolara, pored Stefana Pendića iz Đonlija sa Golije, dobili su Dimitrije Radić, Ljubica Micić, Darinka Ulamović i Lazar Grković.
– Stipendije od O. V. podelili smo Dimitriju, Ljubici, Darinki i Lazaru. Kao i ranije obradovali su se i šalju pozdrave dobrotvoru uz želju da ga Gospod nagradi dobrim zdravljem i svim dobrima, baš kao i njegovu porodicu. Četvoro stipendista našeg dragog O. V. su đaci trećeg razreda naše Gimnazije i stipendija im mnogo znači. Najveći deo, kako su mi rekli, troše na užinu u školi gde provode celo prepodne, ali uvek odvoje malo novca da sebi kupe nešto od garderobe, neku svesku, knjigu, pribor… U međuvremenu, dobili smo stipendiju za još jednog učenika od Srpskog sabranja Baštionik iz Banjaluke, a za ostale đake još se niko nije javio. Videćemo kako će dalje biti. Vama neizmerno hvala – poruka je profesorke Olivere Radić iz orahovač..
Kada je u „Vestima“ pročitao poslednju priču o nevoljama devetočlane porodice Jelić iz Janturina na Pešteru, jedan naš čitalac iz Austrije nije mogao da sedi skrštenih ruku. Pogođen saznanjem da su u teškoj situaciji i da još nisu uspeli da se usele u novi dom, uputio im je posredstvom naše Redakcije dar od 100 evra.
Iako nije želeo da njegovo ime otkrivamo, poručio je Jelićima dobre želje i izrazio nadu da će im i drugi dobri ljudi pomoći, kako bi opremili dom koji su dobili od EPS-a i drugih donatora.
Reporteri „Vesti“ potrudiće se narednih dana da Jelićima što pre upute ovu pomoć i pomognu im oko nabavke nečega što im je najneophodnije kako bi što pre mogli da se usele u novi dom. Samim tim i da konačno započnu život dostojan ljudi u 21. veku, nakon više od decenije i po čekanja da sijalica zasvetli i u njihovom domu.
Чланак Nek je sa srećom се појављује прво на Vesti online.
Sve do 1991. godine, dok se nije teško razboleo od tuberkuloze, danas šezdesetogodišnji Vučeta Raičević iz zabitog seoceta Jezero, u mesnoj zajednici Bare na Pešteru, bio je mladić za primer: radan, vredan, pošten, perspektivan. Nije birao poslove, radio je naporno i nadničio kad treba. Jedno vreme radio je i u Beogradu, solidno je zarađivao i planirao je da se oženi i formira svoju porodicu. A onda je sve krenulo po zlu.
– Jedva sam se izvukao. Nakon dve godine borbe za život, potpuno oronulog zdravlja i bez dinara u džepu, vratio sam se na Pešter, u rodno selo Jezero, na granici Srbije i Crne Gore, bogu iza leđa. Mislio sam, oporaviću se, opet ću u svet, zaradiću. Nažalost, brzo sam ostao bez roditelja, a i zdravlje je dodatno počelo da popušta. Jedno vreme preživljavao sam od nadničenja, a kad više nisam mogao da podignem krampu i lopatu, za mene su došli crni dani – priča danas usamljeni Vučeta i ističe da je još u životu samo zahvaljujući pomoći komšija iz susednih sela, jer iz nj..
U iznajmljenom stanu u Čačku, u kojem od oko 85 evra mesečnih primanja i onoga što zaradi sakupljajući vosak izgorelih sveća na grobljima u selima u okolini, živi Marina, samohrana majka devojčica Nađe (11) i Nikoline (16), nakon pisanja "Vesti" o njihovoj sudbini atmosfera je mnogo vedrija.
Samohranoj majci troje dece Vuki Barbu (40) iz Mramorka kod Kovina, proteklih dana stigla je nova pomoć anonimnog donatora iz Nemačke od 50 evra. Istina, ovaj plemeniti čovek već duže vreme na ovaj način pomaže Vuki i njenoj dečici da reše poneki problem sa kojim se svakodnevno suočavaju. O njegovom plemenitom gestu, naše novinare je ubrzo obavestila Vuka.
Iako je većina praznika za nama, praznična radost proteklih dana je ipak stigla i u skromni dom mlade i polupokretne samohrane majke Svijetlane Kljajić (34) iz Sključana kod Kozarske Dubice jer su na njenu kućnu adresu prosleđena dva vredna dara iz daleke Australije.
Reč je o donaciji od 500 dolara koje su joj posredstvom Redakcije “Vesti” u Sidneju uputili humani zemljaci i prezimenjaci Ljubo i Miško Kljajić, ali i 200 dolara, takođe od humane Rajke Tarlać iz Sidneja.
– Našim divnim Kljajićima i Rajki hvala još jednom što su me se i ovog puta setili. Njihova iskrena i zdušna podrška ne mogu da nas ostave ravnodušnim. Bog im svako dobro dao, a zdravlje pre svega. Nama je svaki novčani dar veliki kao kuća i mnogo znači, a ovaj je i te kako dobro došao posle praznika da namirimo račune i još poneku muku koja nas pritiska – iskreno će je Svijetlana Kljajić.
A muka ima na pretek. Pored zdravstvenih tegoba koje je godinama prate, kao i onih egzistencijalnih, Svijetlanu, njenu majku Milku ..
Trogodišnja Sara Maksimović (3) iz Batkuše kod Šamca u Republici Srpskoj, obolela je od retkog i teškog genetskog sindroma (Mukopoldžsačharidosa Tdžp 1), zbog čega je Sari hitno potrebna pomoć dobrih ljudi da bi mogla da preživi. Bolest je takva da nakon treće godine postepeno otkazuju organi, dete gubi sluh i vid, prestaje da hoda, tako da je trka sa vremenom jako važna.
Prema mišljenjima više stručnih lekara jedina je nada presađivanje kostne srži ili matičnih ćelija, ali Sarini roditelji bili su mišljenja da je njihovo dete rođeno kao zdravo i tako su se ponašali prema njoj do godinu i šest meseci od rođenja. Prve znakove nejasnoće zdravstvenog stanja ove devojčice primetila je jedna doktorka u Šamcu. Bile su to malo drugačije crte lica i njena neobičnost. Uputila je malu lepoticu u UKC Paprikovac u Banjaluku.
– Tamošnja nadležna doktorka izvršila je pregled i ustanovila da je naša Sara zdravo dete. Preporučila nam je da se vidimo za godinu dana da bi pregledala ponovo našu Saru. P..
Pre više od godinu dana pisali smo o sada već sedmogodišnjem Dimitriju Vrbaniću iz Beograda koji je zbog zbog iznenadne upale kičmene moždine prikovan za invalidska kolica. Krenulo je kao običan respiratorni virus od koga se Dimitrije oporavljao, a onda su usledile previsoka temperatura i malaksalost.
Teške komplikacije pojavljivale su se jedna za drugom, a lekari nisu odmah mogli ni da posumnjaju da se radi o transferzalnom mijelitisu – upali kičmene moždine, jednom od veoma retkih oboljenja koji se manifestovao velikom brzinom, zbog čega je bukvalno u jednom danu Dimitrije ostao bez osećaja u nogama.
Ipak, ljudi dobre volje iz svih delova sveta su odmah napravili obruč ljubavi oko Dimitrija, i svojim donacijama mu pomogli da ode na skupe terapije u London, koje su mu mnogo poboljšale zdravstveno stanje.
Ovih dana javio nam se Dimitrijev tata Damir sa novim lepim vestima.
– Kao što ste bili uz nas i u najkritičnijim situacijama, radujemo se da podelimo sa vama i i svaku lepu vest. ..