U umetnički prosede ulazi jedan omanji čovek, lice sa berze u sivom odelu, obavezna kravata i košulja nežne lavandine boje. U stvari, košulja je već donekle isprljana znojem, jer je čovek trčao do mene čitava četiri sprata. Pitam se, koja ga je nevolja dovela do toga da se zbunjeno osmehuje, briše oznojene naočari, predstavlja se kao g. Ditro. Želeo bi da sa mnom popriča, ako me to ne uznemirava i ne ometa, veoma se izvinjava ako me uznemirio, danas je tako topao dan, a on nije dobro spavao, ima neki problem koji ga muči, a hteo je baš sa mnom da popriča, jer zna da sam poreklom iz Jugoslavije, prezivam se na ić. Kažem mu da ima puno sličnih osoba sa sličnim prezimenom u ovom kvartu, zašto je baš mene izabrao? Osvrnula sam se oko sebe, ne, nikako nisam mogla da budem osoba iz nekog njegovog sna.
Upravo o tome Vam govorim, reče on, osobama Vaseg porekla u ovom kvartu, od kojih je jedna upravo…
O, pa nećete me opet mučiti sa nekom rasističkom pričom! Uzdahnula sam. Medjutim, neosujećen mojom primedbom, on nastavlja:
Neeee, ma nemojte, molim Vas, niste valjda mislili… nije o tome reč. Evo, hteo sam da Vam se požalim na sasvim nešto drugo, iz razloga sasvim druge prirode… Znate, ako tako nešto mogu da kažem… ja sam se zaljubio… u jednu damu iz vaše zemlje, ali ona tvrdi da isključivo radi za svoga muža, koji joj pokupi sav novac nakon zarađenih susreta sa mnom, a još kaže da sve to čini jer imaju troje male dece… I ja se sada pitam ko je tu lud, i ko je tu na šteti?
Aaaa…, bojim se da vam ja tu ne mogu pomoći, rekoh ja, jer mi nisu bliske takve životne okolnosti. šta da vam kažem, ja ne radim za novac.
A za šta onda radite? zabrinuto me upita debeljko.
Ja radim na jednoj određenoj misiji… enkulturacije… za koju nikako, baš nikako ne mogu da dobijem nijednu paru…, koju, uostalom, nisam tako ni shvatila. Ali, nadasve, nakon svih pročitanih studija o Dostojevskom i nakon sve viđene ljudske bede, vajkam se ja, da sudim ko je u nekom odnosu lud ili na šteti, za to su potrebna određena iskustva, određeni autoritet, koji ja nemam, koji nema niko…
Vrlo dobro, nastavi debeljko, Vi mi izgledate kao neka kulturna osoba, kao neko ko je imao određena iskustva; stoga, kažite mi, molim Vas, zar je to lepo da joj ja platim svaku večeru i svaku posetu, a da se ona na kraju uvek izmigolji i… i… vrati kući?
čekajte, čekajte, rekoh, sad Vas nisam baš razumela. Vi hoćete da plaćate dotičnu damu, ali biste hteli da ona ostane kod Vas i preko noći i sve ostalo, ono… romantično? Zar tu već, i na početku svega, niste izmešali neke kategorije?
Šta je tu izmešano? reče čovek gotovo plačnim glasom. Ja joj plaćam da sedi pored mene i želim da izvučem najviše moguće vremena za svoj novac. To je bar jasno. Inače, mogu ja da nađem takvih kao što je ona svaki dan, koliko hoćeš. I da cokću od sreće što su sa mnom, a ne da zanovetaju, da me gnjave sa nekom imaginarnom porodicom.
Pa, što ste onda ovde? Što tražite savet? uzdahnuh ja. Nađite neku novu damu koja će da Vam prija.
A ne, ne, pobuni se on. Ima tu nešto, nešto što mi sa tom devojkom izmiče. Pomislih, ovde znam da ne grešim, svi ljudi iz nekog plemena imaju nešto zajedničko… pomislih, pošto ste iz istog naroda, da će Vama pasti nešto na um što bi moglo nju da dirne.
Samo velika para može nju da dirne, nemilosrdno rekoh ja, sada već unapred spremna da saslušam neki novi izliv izmunjenog srca.
Ah, počeo je da se migolji debeljko, to je baš ono što samom sebi ovih dana ne mogu da priuštim. Znate kako, poslovi na berzi ne stoje baš najbolje, nikada dobro nisu ni stajali, samo su se uz napore moga jadnog oca uvećavali, naduvavali, a zatim nestajali… velikih para nemam jer sam u velikim poslovima… to je sve komplikovano da se objasni, ali… veliki poslovi nisu mala stvar. Međutim, nešto malo ipak mogu ponekad da odvojim. Uvek se tako spremim, javim joj se na poseban telefon i ona jedva da mi odgovori, kaže mi da sam ljigav, masan, da je ližem kao pas!…
Možda Vas sve to uzbuđuje, smejem se sada već glasno njegovim mukama, koje u onako toplom danu potcrtavaju musavog Ditroa notom komičnog.
Eto! Znao sam da ćete me razumeti. Upravo mi ona sve to kaže… i još gore stvari od toga, ali to me ne odvraća od nje, što bi neki normalan čovek veš učinio i odustao od cele priče. Moj jedini problem sada je kako da je nateram da se još više zaljubi u mene.
Jeste li probali specijalne mirisne šampone i privlačnu odeću? uozbiljeno ga pitam, a da i sama ne verujem svojim pitanjima.
Ma ne pitajte, uvek se trudim da joj dam dobar primer kako jedan francuski gospodin treba da izgleda, a i od nje pokušavam da napravim damu. Odvedem je u najskuplji butik u šanzelizeu, uđemo u radnju i kažem: Uzmi što ti duša poželi, do 3000 franaka, ali de je ukusno i ispod kolena i možda nešto u sivoj boji… ali kurva ostaje kurva, uvek bira nešto crveno, nešto da me obruka u restoranu, jer odmah zatim predložim da je odvedem na ručak, koji često sa njom i propustim, ako razumete šta hoću da kažem…
Raazumeem, uzdišem i trljam rukom po čelu, počinje da me boli glava od ovog čudnog susreta.
Ništa Vi ne razumete, unosi mi se u lice čovečuljak,ne znate kako je to opasno kad se jedan ovako mator čovek zagleda u bujnu lepoticu… jedva hodam, ali su mi preostale još ruke i glava da nešto smislim. Mislim da bi ručak s njom mogao i da preskočim, posle ručka uvek hoće još nešto da kupi.
Mnogo Vi razmišljate, premeštajući se s noge na nogu šaljivo ga ohrabrujem da završi svoju priču, ali on nastavlja:
Kad zakupim sobu u onom malom prljavom hotelu na Abesu i dovedem je unutra, ne moram ni da vičem skidaj se!, ona se veš skinula i gleda me onim svojim ogromnim plavim očima i stalno me opominje, hajde, matori, požuri, deca me čekaju kod kuće, prokisnuće mi pasulj! A ja, kako mogu da mislim bilo o čemu kad se toliko kila lepog mesa ispruži na onom krevetcu, ako me razumete šta hoću da kažem…
Ma, hajte, molim Vas, opominjem ga sad već glasno. Zar niste nikada imali neke drugačije susrete sa ženama, susrete drugačije vrste od ovog koji ste sada meni opisali?
Jesam, jesam, pravda se debeljko, ali me ti susreti nisu usrećili. Kada me nisu oni usrećili, pa zatim nisu ni ovi, e, onda sam digao ruke od prevelikog maštanja o ženama, pa sam nastavio da radim ono što mi prija.
Molim Vas, strašno žurim, rekoh mu, nastavićemo sa ćaskanjem neki drugi put. Zar ne vidite da stojimo na vratima i da Vas nikako nisam pozvala unutra, jer ne samo što Vas ne poznajem već nemam, odista nemam nimalo vremena za ćaskanje, čak ni sa najboljim prijateljima.
Tačno, reče Ditro, naši najbolji prijatelji su ljudi sa kojima obično najmanje ćaskamo, ali, baš zbog toga, moooramo da ih posećujemo. Slušajte, čovečuljak sa jecajem u glasu obraćao se već krajnje pitomo, kao da se drži za poslednju slamku, morate mi pomoći da pronađem, možda neku drugu ženu, slične građe ali iz Vašeg podneblja, neku koja će u svemu da liči na Milinu, ali koja će prema meni biti daleko manje stroga.
Ne mogu, odgovorih, ja stvarno ne poznajem nikoga iz Vašeg sveta, jer u suštini i Vaš svet, kao i Milinin, poznaje određene zakone robno-novčane razmene koje moji svetovi ne poznaju. Ne znam ni kakvi su to svetovi, ali znam da nisu kupoprodajni. Ne znam baš nikoga ko bi Vam se mogao dopasti.
A one mlađe cice, umetnice i… hmmm… žene iz Vaših oblasti, postoji li tu neko koga bi zanimalo moje društvo? Sa lepom nadoknadom. Lukavo se trudio da mi namigne ispod naočara i da mi da do znanja de je gotovo neki svetski čovek.
Ooo, pa one su mnogo skupe, sasvim spontano mi se otelo, umetnice, kao i umetnici, obično traže dosta toga… kaću, da bi realizovali svoje ideje … i to Vam je jedan veoma luksuzan izbor, dragi moj gospodine. Na kraju, kada se nešto završi, obično su skloni da prave nerede, da razbijaju lepe predmete, da prave velike telefonske račune, a na kraju i nestanu još brže i nepouzdanije od onih jednostavnih devojaka sa ulice koje platite na pola sata.
činilo mi se da sam ovom prilikom sasvim uverila gospodina Ditroa da je zakucao na pogrešna vrata. Duboko je uzdahnuo i usuknuo se, kao kad se ljudi spremaju da konačno krenu, ali se na stepeniku okrenuo i, kao da se nečega setio, izvadio je iz džepa vizit-kartu i pokušao da mi je doda. Uzela sam je u ruku, pažljivo razgledala, pogled mi je pao na malo zaglavlje u kome je stajalo odštampano: G. Ditro, finansijski savetnik. Odlučno sam mu vratila karticu.
To samo onako, reče on, u slučaju da se setite nekoga ko bi mogao da mi pomogne.
Ne mogu, i ne znam, — glasno sam ga opomenula — štaviše, imam puno ovakvih kartica kao što je Vaša i nikada nisam bila u prilici da se njihovim vlasnicima javim telefonom, ali… ima nešto što je u Vama lepo a da toga možda niste ni svesni. Lepo je što ste još živi i što ste osetili mogućnost da se nekome poverite, da mi se otvorite, veoma me je dirnula Vaša priča.
Nemojte mnogo misliti na nju, vajkao se onako usput, znam i sam da treba svakog časa da zaboravim taj broj, da uštedim neku paru, da prebolim kurvu…
NINA ŽIVANčEVIć (Beograd, 1967). — Pesnik, prozni pisac i prevodilac. Od pre nekoliko godina živi u Parizu i Njujorku. Objavila nekoliko knjiga pesama i proze. Piše i na engleskom i prevodi sa engleskog.
