Оно што нема име не постоји, данашње су речи на конференцији у Удружењу новинара Србије, којима су се водили у Удружењу „Јадовно 1941.“ који су, „кад већ неће нико други“, јавности представили термин Покољ који би у свету за српске жртве значило што и Холокауст (Шоа) за јеврејске.
Конференцију је...
Od novca zarađenog od obrađivanja grobljanske zemlje u prošloj 2018. godini, pravoslavni meštani Čakovaca su u Slavonskom Brodu kupili 75 sadnica čempresa i posadili ih duž staze na groblju.
U akciji su učestvovali Bogdan Simić, Zoran Simić, Stanislav Kovačević, Miroslav Pavković, Nikola i Ela Margetić, Goran Živković, Goran Ivanović, Nemanja Ignjatović, Milovan Pavković, Radovan Trifunović i Milenko Uvalić.
Završetak radne akcije zapečaćen je pečenim prasetom, a meštani ističu kako sada mirne duše mogu dočekati Vaskrs i posvećenje grobova.
Čakovci su jedno od pet naselja opštine Tompojevci nedaleko od Vukovara, a u njima danas živi veoma mali broj pripadnika srpske nacionalne manjine, većinom starijih.
Nekada su u imenu imali i prefiks Sremski, a meštani ih i danas tako nazivaju.
The post Meštani uredili svoje groblje u Sremskim Čakovcima appeared first on srbi hr.
Uz brojna otvorena pitanja sa kojima se suočava nastava na manjinskim jezicima, glavna tema o kojoj se na sastanku razgovaralo su neusklađeni statuti osnovnih škola u kojima se nastava odvija na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu. Nakon niza neuspešnih pokušaja da se te škole registruju kao i sve druge manjinske škole u Hrvatskoj, najnovija vest je da Vukovarsko-sremska županija insistira da se delatnost tih škola satutarno definiše na način da se nastava i kompletni obrazovni proces provodi na hrvatskom jeziku, dok se eventualno za pripadnike srpske zajednice može organizovati nastava na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu.
Predstavnici srpske zajednice i škola u kojima se nastava odvija na srpskom jeziku smatraju da ovakav zahtev ne odgovara istini jer se nastava u većini tih škola odvija isključivo na srpskom jeziku uz obavezno učenje hrvatskog jezika kao predmeta. Sada je o tom problemu obavešteno i Ministarstvo obrazovanja.
– Mi se u ministarstvu periodično sastajemo sa predstavnic..
Ovaj roman Drage Hedla je svojevrsni nastavak priče sa „Donjogradske obale“, a predstavlja sentimentalno preispitivanje sredovečnog čoveka koji je zakoračio u poslednju trećinu svog života i koji pokušava da utvrdi da li bi u životu možda bolje prošao da je određenog dana, figurativno rečeno, išao levom a ne desnom stranom ulice i da je na svom putu sreo neku drugu osobu, koja mu je možda taj život promenila, a ne onu na koju je tada naišao.
– To su pitanja koja u određenim trenucima svi sebi postavljaju i na koja traže odgovor jer naprosto neke stvari ne znamo kako bi izgledale da su se neki detalji drugačije odigrali. Da li je to pametno ili ne, to ne znam, ali znam da je glavni junak mog romana zalutao jer je to hteo da ispita pa se vratio nekim svojim mladalačkim ljubavima i video da stvari koje su se završile pre nekih trideset godina više nije moguće nastaviti – objašnjava Hedl nit koja prožima njegovu novu knjigu.
Prema mišljenju književnog kritičara Davora Špišića Hedl je kao..
Milorad i Nada Ćosić, nedugo nakon izbeglištva vratili su se u svoje rodno selo Tepljuh, smešteno između Knina i Drniša. Iako je danas i tamo ljudi neuporedivo manje nego pre rata, oni aktivno provode svoje penzionerske dane, smatrajući da čovek nikada ne sme odustati od onoga što zaista voli, a to je svoj kraj.
O Tepljuhu se danas, baš kao i o većini dalmatinskih sela, priča sa setom i knedlom u grlu. Život nekada i sada teško je ili nemoguće porediti, a to najbolje znaju oni koji su u njemu rođeni, koji su ga sticajem okolnosti morali napustiti, ali mu se opet vratili, baš poput Milorada i Nade Ćosić. Nekadašnje selo rudara, nakon nešto više od dve decenije, svelo se na selo starijih povratnika, uglavnom penzionera.
– Selo Tepljuh ima stotinak kuća u kojima je, nekada, živelo četiri stotine stanovnika. Danas, u istom broju kuća, živi tek sedamdesetak i to uglavnom starijih ljudi. Sudbina prošlih vremena i dešavanja na ovim prostorima raselila je ljude svuda po belom svetu, tako da ..
Tokom rata devedesetih i nakon mirne reintegracije mnogo stanovnika Vukovara raznih nacionalnosti napustilo je ovo područje. Među njima je najviše Srba koji su otišli u Srbiju i u rasejanje širom sveta. Za sobom nisu ostavili samo kuće i imanja nego i grobove svojih bližnjih. O sedam vukovarskih grobalja na kojima ima 15.750 grobnih mesta brine gradska firma „Komunalac“, a od tog broja čak 7.520 grobnih mesta pripada nepoznatim vlasnicima. Za ta grobna mesta niko ne plaća ni grobnu nadoknadu, a „Komunalac“ održava sve grobove pa tako i grobove za koje tu nadoknadu niko ne plaća.
Najveći broj grobova o kojima niko ne brine nalazi se na starom vukovarskom pravoslavnom groblju, odnosno 70,14 odsto, zatim na starom katoličkom groblju u Vukovaru 65,94 odsto, katoličkom groblju u Sotinu 56,82 odsto, pravoslavnom groblju u Sotinu 47,87 odsto, na groblju u Lipovači je 32,89 odsto grobnih mesta nepoznatih vlasnika, a na vukovarskom novom groblju Dubrava 22,23 odsto.
– Zakon predviđa da se gro..
Autor knjige kaže da je ideja za knjigu nastala odmah nakon progona Srba kada su bili primorani da napuste svoja vekovna ognjišta.
– Moji prvi odlasci u zavičaj još od 1997. godine rezultirali su time da zabaležim ono što sam tamo video. Zatekao sam potpuno prazan i pust prostor u kome nije bilo ni ljudi, a ni životinja. Kasniji moji odlasci u zavičaj bili su nešto povoljniji jer je krenula obnova i činilo se da će taj povratak i dogoditi. Sve sam to zapisivao kako bi generacije posle nas znale nešto o ovome – kaže autor knjige Milojko Budimir.
Ova knjiga podeljena je u tri tematska dela, a svaki deo ima svoju specifičnu priču. Prvi deo govori o autorovom putovanju po mestima koja su stratišta Srba u Drugom svetskom ratu – od Zapadne Slavonije, preko Korduna, Like i Dalmacije. U drugom delu, Budimir donosi zapise iz svog zavičaja, odnosno mestima oko Knina, o onome što se dešavalo na tim prostorima i o ljudima i simbolima iz tog kraja.
– Gotovo svake godine želeo sam za Preobraženje..
O karnevalima, mačkarama, pokladama i sličnim manifestacijama ne znam baš ništa. Nikada se nisam maskirao, sem nekoliko puta u deda mraza, niti učestvovao u nekakvim uličnim bahanalijama. Ne tvrdim da sam zbog toga nešto pametniji, bolji ili gori od drugih, samo konstatujem – ja o tome ne znam ništa. To što ne znam ništa ipak nije razlog koji može da me odvrati od namere da iznesem kakav utisak je na mene ostavilo ritualno spaljivanje ogromne lutke s likom saborskog zastupnika Milorada Pupovca i bacanje ljudi obučenih u dresove beogradske Crvene zvezde u more koje se dogodilo u Kaštel Sućurcu, a odmah zatim ponovljeno i u Kaštelu Starom.
‘Krnjo’, kako tu lutku nazivaju u narodu, prema tradiciji, bar je tako objašnjeno u medijima, predstavlja lik onoga koga smatraju najvećim krivcem za svo zlo i nedaće u protekloj godini. Ako je to zaista ispravna simbolika onda ispada da je niko drugi nego Milorad Pupovac kriv za propast brodogradilišta „3. maj“, iseljavanje mladih Hrvata u zapadne ze..
Više od 30 predstavnika ministarstava i drugih institucija iz Srbije i Hrvatske kao i predstavnika hrvatske manjine iz Srbije i srpske u Hrvatskoj prisustvovalo je ovim sastancima.
Hrvatsko izaslanstvo predvodio je državni sekretar Središnje državne kancelarije za Hrvate izvan Republike Hrvatske i kopredsedavajući hrvatskog dela MMO-a Zvonko Milas, a srpsko državni sekretar u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave i kopredsedavajući srpskog dela MMO-a Ivan Bošnjak.
U delegaciji RH interese srpske zajednice zastupaju saborski zastupnik SDSS-a Boris Milošević i predsednik ZVO-a Srđan Jeremić.
Prvi dan sastanka najvećim delom je protekao u analizi preporuka i zaključaka za obe strane koji su usvojeni na prošlom zasedanju koje je održano prošle godine 30.01. u Beogradu i 31.01.2018. u Bačkom Monoštoru.
Zajedno sa gradonačelnicom grada Pakraca Anamarijom Blažević, zamenik gradonačelnice ispred srpske zajednice Nikola Ivanović, održao je drugog dana sastanka pozdravni govor upo..
Da je rad u Dečjem vrtiću „Zlatokosa“ iz Borova stručan i kvalitetan dokaz je i treća Velika zlatna medalja kojom je ova obrazovna institucija nagrađena na 14. međunarodnom sajmu obrazovanja „Putokazi“ u Novom Sadu. Sajam obrazovanja održan je od sedmog do devetog marta, a na njemu je, kao i svake godine, izvršeno ocenjivanje kvaliteta vaspitno-obrazovnih ustanova i to od predškolskih pa sve do fakultetskih.
– Pomenula bih da, pored ovih velikih zlatnih medalja, organizatori sajma dodeljuju i male i srebrne medalje, a takođe i šampionske pehare. Iskreno se nadam da ćemo u dogledno vreme osvojiti i jedan šampionski pehar. Ove dosadašnje tri velike zlatne medalje su nam pravi podstrek da još bolje i vrednije radimo – ponosna na uspehe vrtića kaže njegova direktorka Radmila Latas.
Da je nagrada zaista vredna potvrđuje i velika masovnost jer na ovom Međunarodnom sajmu učestvuju ustanove iz Republike Srbije i celog regiona, a i kriteriji ocenjivanja su veoma strogi. Komisija za ocenjivanj..