DEVOJKA IZ AMERIKE

• Pred Marinin odlazak bili su deca pred kojom se život još nije raspakovao. Sad su oboje nosili teške kofere životnog bremena, dva mučna razvoda koja nisu želeli. Šta su mogli da pruže jedno drugom?

Nije bilo mnogo automobila na Sretenovom putu ka beogradskom aerodromu. Mada se trudio i pred samim sobom da izgleda nonšalantno, dlanovi su mu se znojili. Marinu nije video najmanje petnaest godina. Bar toliko dugo se nisu ni čuli. Strepeo je od njihovog susreta.
Pre otprilike mesec dana, zajednički prijatelj, njihov drug iz gimnazije Vladan, javio mu se telefonom da ga pita hoće li da mu da Marininu elektronsku adresu. Sreli su se na njujorškom aerodromu, tamo je bio na službenom putu, a noć proveli po barovima evocirajući školske uspomene. Onda ga je Marina pitala da li viđa Sretena.
– čoveče, još je luda za tobom. Kad je čula da si se razveo, oduševila se. Htela je da zna da li imaš decu. Ona ima ćerku koja živi sa njenim mužem, bivšim, čoveče, bivšim. Taj momak je Amerikanac, pun love kao brod. Plaća joj odličnu alimentaciju, brine o detetu, jer je Marina stalno na putu, stjuardesa je i, eto, hoće sa tobom da se čuje.
Za Sretena, Marina je bila završena priča. Pamtio ju je kaoprekrasnu, pametnu devojku, omiljenu i najuspešniju u školi, ali beskrajno sebičnu i razmaženu. Više nije mogao tačno da se seti, ali su se valjda zbog toga i rastali. Ako ne zbog Magdalene.
– Znaš – kazao je Vladanu. – Ne vidim zbog čega bi sada trebalo da joj dajem imejl. Uopšte me ta devojka više ne interesuje. Nemamo dodirne tačke. Život je, brale, stvorio jaz među nama. Ona je tamo, ja ovde, najbolje bi bilo da tako ostane.
– Ti, valjda, najbolje znaš. Nisam ja Marinin advokat da te ubeđujem u suprotno, ali ne znaš, brate, šta propuštaš. Ako je u gimnaziji bila lepa, sad je savršena, nestvarna. Nije normalno kako izgleda. Viski „cepa“ kao smuk, a ništa se ne vidi. Kad ispije piće, zatrese kosom i nastavi kao da pije mleko, bez posledica. čudo od žene.
Sretenu baš nije bilo do bančenja sa bivšom devojkom. Život mu se inače pretvorio u gomilu đubreta. Sve se srušilo, sve u šta je verovao, u šta je ulagao, za šta je stvarao. Magdalena je pokupila decu i otišla u Švedsku, kod svojih. Dugo mu je već pretila da će to da uradi. Dugo već ništa nije bilo u redu. Pre tri godine, kad su njeni došli za božićne praznike, pojavila se prva napuklina. Zapravo, napuklina je bila sve dublja, godinama unazad, ali se tada razgranala u provaliju, bespuće nerazumevanja.
Voleo je Magdalenu, ali ona je sve manje ličila na ženu u koju se zaljubio. U početku, oči su joj blistale kao kapi rose kada bi njegov pogled zaronio u njene zenice.
– Divan si – šaputala je.
Bio joj je duhovit, sjajan, neponovljiv i to nije krila. Bio joj je najbolji, najlepši, najpametniji. Ugnezdio se u svaku njenu misao.
– Ej, nisam to ja – pokušavao je da je razuveri – taj tvoj dasa čak i ne liči na mene. Ja sam gad, a taj momak koga si zamenila sa mnom je nešto kao princ iz bajke, jer i ovi današnji prinčevi su puni mana. Nemoj da preteruješ, ne hvali me previše.
Tako je govorio, a zapravo je uživao u odsjaju njenog divljenja u svakoj reči vezanoj za njega. Prijalo mu je što i drugi vide koliko je zaljubljena. Bila je sićušna, ali savršena u toj svojoj zaljubljenosti. Osmeh joj je cvetao na punačkim, mekim usnama koje je voleo da gricka do duboko u noć.
Voleo je sa njom da vodi ljubav po celu noć, dok ga na kraju ne preklinje da prestane, „ne mogu više, nemoj, stani, nemoj, molim te, dosta, umreću“, jer je bio ispunjen ne samo i životnim i životinjskim zadovoljstvom nego i ponosom što je, među njenim rukama, tako snažan, poseban i veliki.
Ponekad bi se setio Marine, njene svojeglavosti, ponosa i želje koja je milela među njima kao piton koji ih neprekidno, lenjo vreba, spreman da proguta njeno neiskustvo i njegovu potrebu da baš sa njom postane muškarac.
Magdalena nije imala Marininu svojeglavost. Potpuno mu se predavala. Uzdisala je zato što je to Sretena uzbuđivalo. Milovala ga je ne razmišljajući koliko joj te nežnosti donose zadovoljstva. Htela je da ga mazi, zato što je on voleo kada ga je mazila. Kupovala mu je novine i doručak, palila mu cigaretu posle ljubavi, jer je uživala u njegovom širokom osmehu, u poljupcima kojima joj je prekrivao telo. Uzimao ju je dugo, posednički, trijumfalno.
– Volim te, o, kako te volim! – vriskala je.
– Volim te – ponavljao je i on, kao eho njenog zadovoljstva, a negde, iz dubine sećanja, polako bi izronila Marina, tek da ga zbuni i ošamuti.
Neosetno, njena radost mu se podvukla pod svaku misao. Nije ni osetio kada mu je postala toliko potrebna da život bez nje nije imao ni jutro, ni snove, ni radost. Hteo je da stanuju zajedno. NJoj se to nije dopalo. Ostao je u studentskom domu, sve do venčanja.
Magdalena je želela da se uda za njega. Oženio je, čim ju je zaprosio od njenih konzervativnih, namrgođenih roditelja. Kao dan i noć, svetlo i tama. Ona je bila vedra, koliko su oni bili tmurni, ona vesela, koliko oni neraspoloženi.
Bila je u belom, kao lokvanj raskošna usred mulja svakodnevice. Prilazila mu je korak po korak, uzdrhtala, topla, zahvalna, ali ga je, posle potpisivanja svog novog prezimena zgazila tako snažno da se trgao. Uzdrhtala, ali samosvesna, podlaktila ga je tako sigurno da se, prvi put od kada su bili zajedno, osetio kao lovina. Ali, uživao je. Tek će početi da se koprca u mreži koju je sam sebi spleo.
Spolja, bila je to ista mala, topla žena. Ali, one iskre u njenim očima počele su da seku kao bodeži od kristala. I dalje mu je govorila da je najbolji, najlepši, ali u njenim rečima više nije bilo pesme, bile su oštre, nemelodične, makar i dalje milozvučne njegovom uhu. Jecala mu je u naručju, ali više nije pristajala da tu bude po čitavu noć.
– Nismo životinje – kazala mu je, uz svoj čaroban osmeh.
Nešto ga je žacnulo posred stomaka, ali je progutao. Naučio je da skriva šta misli, da bi bilo mira u kući. Naročito od kada su im se rodila deca, najpre Elena, pa onda Bogdan. Bio je lud za njima. Drhtao je od strepnje da ih nečim ne povredi. Želeo je da im stvori život kakav on nije imao, da im kupi najbolje i najlepše, da ih vodi na mesta na koja nije vodio čak ni njihovu majku. Bio je brižan, čuvao taj mali delić svemira koji je bio sve što je hteo od ovoga sveta, učauren u ljubav, u komfor, čak i u svoju prezauzetost.
Zato je, kada se pre nekog vremena vratio sa posla, a ormani u kući bili prazni, sem njegovog dela, u spavaćoj sobi, sa širom otvorenim vratima i zlokobno tihom decom, uzdrhtao sluteći zlo.
– Sretene – kazala mu je Magdalena savršeno mirno, kao nožem mu parajući bubne opne baš tim mirom – ja više ne mogu da izdržim.
„Šta ne može da izdrži?“, pitao se, očajan. Zar joj nije sve pružio, i njoj i deci, zar je nije iskreno i nežno voleo sve ove godine, ne povređujući je nekakvim romansama sa drugim ženama, mada je hiljadu puta bio u prilici da se zabavi i sa strane. I Marine se odrekao zbog nje.
– Sve sam ti dala, sve što jedna žena može da pruži. I mladost i svoje najlepše godine, najčistiju ljubav. Bila sam ti i supruga i drug, prijateljica i majka tvojoj deci.
„Kao da to nisu njena deca“, pomislio je. „Šta to ona priča?“
– Na sve moje napore da unesem ljubav u naš dom, ti si odgovarao sebičlukom. Nikada te nije bilo u kući.
– Morao sam da radim – promucao je. – Težak je ovo period.
– I drugi ljudi rade, pa opet imaju vremena da se posvete porodici.
– Kad god sam mogao i ja sam.
– To tvoje „kad god si mogao“ nije dovoljno, uopšte nije bilo dovoljno, Sretene. Decu samo jednom godišnje vodimo na odmor, oblače se prosečno, ne pamtim kad smo poslednji put bili u kafani, kad si nas izveo na večeru u restoran.
– Ne razumem, pa ti si, Magda, govorila da je grad nesiguran, ti nisi želela da vas izvodim, ni tebe, a posebno ne decu.
– Eto, vidiš. I sam se slažeš. Šta mi deca imaju od ovakve Srbije? Šta? Samo da budu prokažena kud god da odu. Fin svet napolju nas smatra nekakvim poludivljacima.
– Biće da se nešto ipak promenilo, da nije baš tako.
– Šta se promenilo, tužni Sretene? Šta? Kad putujemo, satima čekamo za vize, zarađuješ premalo za onoliko vremena koliko provodiš na poslu. Odvešću decu kod mojih, da žive u kulturnom, finom svetu, da zaborave sve ovo ovde.
– Ne možeš to da mi uradiš!
– Vidiš da je samo tvoja sebičnost nesebična. Tebi da uradim! Opet si ti u centru pažnje, opet si ti najvažniji, čak i sada kada ti govorim o tome da deca i ja odlazimo iz tvog života. Odlazimo.
– Šta ti, u stvari, hoćeš od mene?
– Da nas pustiš, samo to. Možeš da svratiš da nas obiđeš, decu pre svega i da nam poželiš srećan put.
– Zašto, bar, ne razmisliš?
– Noćima ležim budna kraj tebe. Šta misliš, šta drugo radim nego razmišljam? Ovde ni deca ni ja više nemamo šta da tražimo.
Elena je zaplakala, jurnula mu je u naručje. Bogdan mu je polako prišao i seo mu u krilo. Voleo je baku i deku, voleo mamu, ali voleo je i tatu, nije želeo da ostane bez njega. Švedsku je danas počeo da mrzi. NJemu je Srbija bila lepa, čitav svet mu je bio lep, pa i Švedska pre nego što je majka rekla da će ubuduće živeti tamo, bez oca.
– Tata mora da radi – kratko je kazala. – Ne budi dosadan, Bogdane. Doći će, možda, kasnije.
Po sevanju očevih očiju shvatio je da u Švedsku idu bez njega. Nije želeo nikuda bez Sretena. Voleo je sa ocem da igra fudbal više nego da sa dedom ide na pecanje. Sve do danas voleo je i pecanje i Švedsku i dedu i babu, ali najviše na svetu voleo je majku i oca i sestru i to njihovo parče sveta na Višnjici, taj Beograd sa smogom i prljavštinom u kome su, sa njim, odrastali svi njegovi drugovi.
Otac je zaplakao. Prvo je plakala Elena, pa otac. I niz Magdalenino lice su se slivale suze. Ali, nije htela da popusti.
– Hajde sa nama – kazala je jednog trenutka, kada su joj se emocije slile niz kičmu, grčeći je.
– Možda bi nam uz moje svima bilo lakše. Hajdemo u taj normalan svet, da živimo kao normalni ljudi. Dosta je bilo mučenja.
– Idi ti, ako moraš, ali decu mi ostavi.
Nije htela. Morala je da odloži put da bi i to dobila: njegov pristanak da povede decu. Znao je da će izgubiti. Uvek je umela iz njega da izvuče sve što je htela. Od svakog je uzimala. I decu mu je iščupala iz naručja. Porodicu, dom. Sve je odnela.
Stigao je na aerodrom. Uzdahnuo je dok je zaključavao auto.
„Kako li Marina sada izgleda?“, pitao se.
Kada su se rastajali, pred njen put u Ameriku, bila je visoka, riđokosa i zgodna, privlačna kao zabrana, kao greh. I tako mlada. Sećao se njenog lica u svim trenucima koje je provodio sa Magdalenom, njenih malih, mekih poljubaca punih neiskazanih zaveta.
Pred Marinin odlazak u Ameriku bili su deca pred kojom se život još nije raspakovao. Sad su oboje nosili teške kofere životnog bremena, dva mučna razvoda koja nisu želeli. Šta su mogli da pruže jedno drugom? čemu je Sreten mogao da se nada od ove nepoznate žene, koja je nekada bila njegova prva ljubav?
Okrenuo se na petama i požurio s aerodroma. Krenuo je kući.
– Sretene, je li moguće da si to ti?
Pogledao je. Vreme je stalo. Bila je visoka, riđa i nasmešena. Kao devojčica kojoj se, među topolama, zaklinjao na večnu ljubav.
– Ostala si ista – prošaputao je.
– Samo spolja, moj Sretene, samo spolja.
Stisnuo ju je uz sebe i nežno poljubio. Vreme se skamenilo. Dok je grlio Marinu, negde, iz dubine podsvesti, sa dna sećanja, polako je izronila Magdalena, to njeno predano, blisko lice, tek da ga zbuni i ošamuti.