U POSETI MLADOM DIJABETIčARU I NJEGOVOJ MAJCI U SELU TREJAK KOD BUJANOVCA

Jesenje sunce probija se iza vrhova planine Rujan i donosi toplotu na okolne brežuljke, a najviše u srca samohrane majke Slavice Stefanović i njenog Slobodana, 18-godišnjaka, obolelog od dijabetisa. “Lada” se probija krivudavim makadamom, strmim, razlokanim. Ide se ka vrhu brda, gde se smestilo selo Trejak, ali na pola puta, ispod ogromne divlje kruške, sačekuju nas majka i sin. Radosno šire ruke da zagrle drage goste.
– Dobro nam došli. Vi ste naša jedina familija. Eh, dragi čitaoci “Vesti”, mili dobrotvori, vratiše nam veru u život, u bolje sutra, a olakšaste sadašnjicu. Dobili smo onomad 300 evra, a stigao je i paket sa odećom iz Beograda, od porodice Damjanović koja inače živi u Nemačkoj. Kako smo se radovali! Ima od svega po malo. Milo nam da nešto lepo obučemo. Poređali smo sve na krevet, gledamo, isprobavamo, radujemo se – sasipa reči Slavica dok idemo ka nezavršenoj i trošnoj kući, a oči joj vlažne, suzne.
Uručujemo joj nove donacije različitih valuta koje su u međuvremenu stigle u našu Redakciju, ukupno 450 australijskih dolara, 50 kanadskih i 100 evra. Podskakuju od radosti i ona i sin, vidi se da tolikog novca nikada nisu imali.

Paketi

Slobodan i Slavica Stefanović uskoro će dobiti dve nove pošiljke. đorđe čordašević iz Toronta već je otpremio na njihovu kućnu adresu pakete pune odeće, obuće, posteljine, posuđa i drugih kućnih potrepština, a to je učinila i Milica Sokanović iz Melburna. I ona je majka. NJen sin Miljan ima 22 godine i dok je rastao bio je, kako kaže, bolešljiv. Sada je ojačao i ona se nada da će i Slobodan uspeti da drži bolest pod kontrolom i živi normalno.

– Jaoj, sad možemo da malterišemo sobu, pa da okrečimo, kupimo ti kauč. Sine, milo, da imaš svoju sobu, pravu momačku, da se odmaraš, spavaš, da slušaš muziku sa tranzistora, a da ti i oku bude lepo – obraća se Slobodanu majka i briše suze rukom.
Pokazuje nam sobu i hodnik, nemalterisane, rupe zjape sa svih strana. Imaju samo jednu sobu, u kojoj spavaju zajedno u krevetu. Šporet gori, vatra koja donosi prijatnu toplotu i uvek upaljeni televizor jedino su što atmosferu u kući Stefanovićevih čini podnošljivom.
– Televizor nam je jedina zabava, imamo dva-tri programa, ali stalno su neke smetnje. Sada je suvo i odmah je bolje, ali dovoljno je da zagrmi i nema programa po nekoliko dana. Ma, nije važno, tranzistor radi. Slobodan voli muziku. Radujemo se što ćemo po prvi put od kada mi je umro suprug, 1991. godine, kada je Slobodan imao godinu dana, nešto uraditi u kući. Uh, ne znate kakvo je to osećanje – priča Slavica.

Aparat

– Aparat ću zadržati kao rezervu. Koristiću onaj prvi koji su mi poslali vaši čitaoci iz Nemačke. Ako se pokvari, ovde niko ne zna da ga popravi – kaže Slobodan.
Navodi da insulin koji su mu tokom prethodne posete uručili reporteri “Vesti” ne može da koristi. – Tako mu je rekao lekar. Dobio sam od dobrih ljudi iz Pariza “mikster 50”, a ja koristim “mikster 30”. Zamolio sam lekara da insulin prosledi nekom kome je isto tako potreban kao i meni, a odgovara mu. Mnogo se dobro osećam što sam i ja mogao nekome da pomognem – kaže Slobodan.

Pogled joj odluta u prošlost. Seća se šta su ona i muž planirali kada su temelje udarili i prve zidove podigli.
– Tata bi kuću odavno završio, ali znam i da je sada mirniji u grobu. Pozdravite čitaoce “Vesti”, bez njih ništa ne bi bilo od naših planova, a ko zna kako bih se ja sa visokim šećerom izborio. Hvala im za sve. Ima Boga. Bili smo u depresiji, beznađu i odjednom ljudi iz inostranstva se javljaju, razgovaramo, stižu pare, paketi, lekovi. Spasli su nas – priča Slobodan.

Donatori

Slavici Stefanović uručene su donacije LJubice Tintor iz Melburna u iznosu od 200 AUD, 150 AUD porodice Pajčin iz Adelejda, 50 evra familije Vlašković iz Hamburga, čije prispeće smo beležili, ali i one poslate naknadno posredstvom naše Redakcije. Sto australijskih dolara dar je redovne donatorke “majke malog Save i Jovane” iz Australije, koja je prilog u istom iznosu namenila i Vesni Kozomori iz Ralje. I 50 evra anonimnog donatora iz Pariza, uručenih Stefanovićima, samo je deo donacije namenjene za još pet štićenika Humanitarnog mosta. Nikola Zlatara iz Vindzora poslao je 50 kanadskih dolara i aparat za merenje šećera u krvi i kutiju lanceta.

Vetar počinje da duva jače, donosi hladnoću koja se uvlači i u kuću Stefanovića. Planina tone u sumrak. Pod škiljavim svetlom sijalice, Slavica, kao da se budi, zove telefonom rođake, ugovara da dođu i izmalterišu sobu. Završivši razgovor, kaže:
– Biće novca i hodnik da se uredi. Uh, sada sam potpuno mirna. Tako mi kaže dalji rođak, inače majstor, zidar.
Rastajemo se, Slobodan šalje pozdrave čitaocima “Vesti”, Slavica se zahvaljuje. Odlazimo srećni što majka i bolestan sin novac koji su dobili žele da iskoriste za renoviranje postojećih prostorija i što u ostavi, u koju smo bacili pogled, ima desetak džačića brašna, šećera, pirinča.

Ako želite da pomognete zemljacima u domovini uključite se u stalnu akciju “Humanitarni most”.
Telefon u redakciji “Vesti” u Nemačkoj je: 06101/58660 i 586612, telefaks 06101/1345.
Dopisništvo u Njujorku, telefon: (212) 6892531, telefaks: (212) 6892674.
Dopisništvo u Beogradu, (++38111) 3193771.